Stubovi totalitarnog poretka ostali su netaknuti
• Upravo to: zašto SPO i Vi niste ušli u koaliciju DOS?
Ja sam 12. juna 2000. godine otišao u Budvu, na nekoliko dana, s ciljem da napišem jedan programski dokumenat za celu koaliciju – šta i kako dalje. Dok sam pisao taj dokumenat, zapravo u pauzi, 15. juna uveče, na mene su pucali 8 puta. Odmah mi je bilo jasno – čudom nekim sam preživeo – da su to teroristi i da ih je iz Beograda poslao Milošević. Nisam imao nikakvo obezbeđenje. Bio sam sâm u svom stanu. Već sutradan sam održao konferenciju za štampu, objasnio o čemu se radi, da bi mi iz Beograda moje kolege iz DOS-a odgovorile s prezirom. Niko od njih nije me pozvao telefonom, sem Žarka Koraća. Vojislav Koštunica je izjavio javno da tamo nije bilo nikakvog atentata, već da se tamo meni dogodila privatna nesreća. Pustili su u opticaj priču da sam ja poludeo. To je pustila opozicija. Da je moj politički rejting jako nizak, da sam otišao u Budvu i pucao u sebe osam puta i da sam celu tu režiju napravio sam. Posle toga, rekao sam sebi: “Sa njima ni u crkvu ni u džamiju! Sa takvim ljudima… Ne”. Verovatno je to bila emotivna odluka, ali je bila ljudska i najmoralnija. Tim pre što mi je bilo jasno da se ne mogu vratiti u Srbiju i da tu situaciju Đinđić, Koštunica i ostali maksimalno koriste. “Vuk je stvorio DOS, Vuka smo sada eliminisali – proglasili za ludog čoveka koji puca sam u sebe, 800.000 birača SPO su zakleto protiv Miloševića i sigurno će glasati za nas. Ovo je prilika da pobedimo i Miloševića i SPO”. Ta laž, koja je puštena posle budvanskog atentata, ubila me je moralno, politički. Kada sam se vratio, posle septembarskih izbora i Miloševićevog pada, u Srbiju, nisam mogao da verujem kako su me mnogi ljudi s mržnjom gledali i govorili da sam lud, jer pucam sam na sebe. “Ko će da ti veruje? Mi znamo da si pucao sam na sebe”.
• Da li i danas misle tako?
Sada se otkrilo sve. Počeo sam da doživljavam nešto sasvim drugo, da mi ljudi prilaze i izvinjavaju se, da kažu: “Oprostite. Mi smo grešni.” To jeste neko zadovoljenje, ali nije nikakva uteha, kada znate da živite u jednom narodu koji će prihvatiti istinu samo ako je potvrdi vlast. Ali ako vlast kaže za laž da je istina, većina građana Srbije će u to da poveruje. To je još jedan razlog da insistiramo na onome što sam ja stalno govorio da je potreba broj jedan – duhovna i moralna obnova naroda Srbije. Ovde je 50 godina harao komunizam, odavde je proteran Bog, ovde je ubijen moral, ovde nema sistema vrednosti, granica i moralnih kočnica, ovde je sve dozvoljeno. Zato nam je vlada ovakva. Vidite šta rade jedni drugima. To je nezamislivo u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj… U jednoj normalnoj zemlji. Ali ovde nema osnovnih moralnih normi i duhovnih načela. Oni su zamrli. Vojislav Koštunica nije imao našu podršku na predsedničkim izborima. Tada smo rekli ko je Vojislav Koštunica, da je to pogrešan predlog i da se ne može koristiti referendumsko raspoloženje naroda da se glasa za bilo koga. Pokazalo se da smo u pravu. Kandidat SPO-a za predsednika bio je bolji kandidat. Konačno, bio je proporcionalni izborni sistem i ja sam to govorio, ali to Srbija nije mogla da čuje. Svi koji ste protiv Miloševića, imate liste i DOS-a i SPO-a. U zbiru, mi smo protiv Miloševića. Ako Koštunica dobije u prvom krugu više glasova, a svi smo verovali da će biti drugog kruga, normalno je da ćemo u drugom krugu podržati Koštunicu. Ali posle Budve, o nekoj zajedničkoj listi s njima i slušanja njihovih ultimatuma, ucena i laži iz Beograda, ja to nisam mogao. Nije sve na prodaju.
• Vratimo se na 1998. godinu. Gde ste Vi bili u saveznom režimu, kakva je bila Vaša uloga?
Ne na 1998. Ja sam u Saveznu vladu ušao 25. januara 1999. godine, a izbačen krajem aprila 1999. Nikada niko nije bio kraće na funkciji od mene. Kraće od tri meseca.
• Kako se SPO finansirao do 5. oktobra 2000. godine?
Kao i do sada. Do 5.oktobra, imali smo, kao parlamentarna stranka u oba parlamenta, od države pare, od dobrovoljnih priloga članova, kojih je bilo više tada nego sada – to je činjenica, ali se vraćaju. Imali smo donacije od Srba iz dijaspore. Sada se izdržavamo od dobrovoljnih priloga članova i niodčega više. Ljudi ne primaju plate, žive od entuzijazma. Ja lično nikada nisam primio od SPO-a platu. Nikada za 13 godina.
• Htela bih još da Vas pitam za Vaš odnos prema državnim i nezavisnim medijima, posebno prema Studiju B krajem 90-ih.
Tek sada može da se vidi koliko je “Studio B” bio nezavisna i profesionalna televizija. Kada uporedite s ovim što sada imamo. Da nije bilo “Studija B” za vreme NATO agresije, razmere Miloševićeve diktature bile bi katastrofalne. Ja sam mogao da se suprotstavim Miloševiću zato što je postojao jedan veliki čovek, veliki novinar, s velikim srcem, koji je to objavljivao. Dragan Kojadinović, glavni urednik “Studija B”, koji je uvek posle toga govorio da očekuje da dođu i da ga ubiju. Ali on je u to verovao. Tako da je “Studio B” bio kost u grlu Slobodanu Miloševiću. “Studio B” je bio utočište svih prognanih, disidenata, političkih partija, opozicije. Nema nijednog opozicionog lidera koji, kada je hteo da dođe na “Studio B”, nije mogao to da učini i kaže šta god hoće. Bez ikakve cenzure, uz sve rizike da bes Miloševića “poseče” te ljude i konačno uništi tu stanicu. Znate koliko su puta Miloševićevi kordoni smrti napadali “Studio B”, koliko je novinara, tehničara premlaćeno, koliko je repetitora polomljeno, koliko je puta oprema “Studija B” bukvalno kradena. Mislim da će “Studio B” jednog dana dobiti odlikovanje za to junačko držanje, ne samo 1998. i 1999. “Studio B” je bio simbol desetogodišnje borbe protiv Slobodana Miloševića. “Studio B” je rođen 9. marta 1991. godine. Tada su se proslavili. Imali su malu neku kameru, snimali su, probijali se kroz kordone ka stanici da bi to pustili. Video je samo centar Beograda, ali na sam dan obračuna, 9. marta, to je bilo dovoljno. Kao i Vidovdanski sabor 1992. godine. Sedam dana i sedam noći, bez prekida. Demonstrirali smo zahtevajući vanredne izbore i proporcionalni izborni sistem. Dobili smo i jedno i drugo, ali smo i pre- vareni. Zato što je Milošević ubacio u igru Dobricu Ćosića, disidenta i nacionalnog pisca, koga je doveo za predsednika Jugoslavije, i što je iz Amerike za predsednika Savezne vlade doveden Milan Panić, biznismen srpskog porekla i član rukovodstva Demokratske stranke SAD. Dakle, čovek koji je na programskim talasima bio apsolutno s nama i s narodom, koji je demonstrirao sedam dana i sedam noći na Vidovdanskom saboru. Što se tiče Milana Panića, i on je prevaren. Milošević mu je rekao: “Dođi da postaneš predsednik Savezne vlade, a ja ću za dva-tri meseca podneti ostavku i ispuniti zahteve demonstranata. Ne mogu odmah da kapituliram pred Vukom. Dođi da kapituliram pred tobom”. To mi je Panić govorio. On je u to verovao, ali je kasnije shvatio da je prevaren. Panić je u suštini jedan divan čovek, izuzetno sposoban. Bio sam očajan kada sam čuo da dolazi za premijera, ali kasnije, kada sam ga upoznao, postao mi je drag čovek.
• Kako ste Vi lično doživeli 5. oktobar 2000. godine?
Radovao sam se 5. oktobra zato što je pao Milošević. Bio sam u Budvi i sve sam pratio preko televizije šta se događa pred Skupštinom i polovinu ljudi koji su ušli u Skupštinu poznavao sam lično, kao pripadnike moje partije i kao ljude koji su učestvovali na svim demonstracijama od 9. marta 1991. godine, pa nadalje. Naravno, da ja u tom trenutku nisam znao da su se lideri DOS-a, uoči 5. oktobra, već uveliko sprijateljili s mafijom i ubicama Slobodana Miloševića. Nisam znao da će oni, posle 5. oktobra, proglasiti Legiju za heroja, junaka, oslobodioca. Nisam znao da će svi stubovi terorističkog poretka Slobodana Miloševića bukvalno biti netaknuti. Ali saznao sam to i video čim sam došao u Beograd. Od 8. oktobra 2000. godine do 12. marta 2003. godine, javno smo ja i SPO i advokati ubijenih na Ibarskoj magistrali izdali više od hiljadu saopštenja i otvorenih pisama Vladi i premijeru Đinđiću, tražeći da apsolutno raskinu s terorističkim režimom S. Miloševića, s njegovim stubovima, komandantima, da se uhapsi Legija, nudeći sve dokaze o njegovim zločinima, da se uhapse Spasojević, Luković, da se rasformira Jedinica za specijalne operacije kao eskadron smrti i jedinica za specijalne likvidacije, itd. Naravno da su nam se podsmevali i rugali, ali posle 12. marta 2003. godine morali su da priznaju da je svako slovo koje smo izgovorili bilo slovo istine. Zbog toga sam sada apsolutno politički zabranjen. Komanda sadašnjeg režima svojim televizijama izdala je, a to znam, nalog: “Što se tiče Vuka Draškovića, smatrajte ga mrtvim! Nemojte ga napadati, nemojte ništa…” To ipak govori mnogo o njima. Tako je radio i Milošević, ali je on tamo gde je, a ja sam još živ i pored svih zločina i mislim da ću videti leđa i ovima, koji se ponašaju isto kao i Milošević, a ponekad i gore. Opšte je ogorčenje u Srbiji. Nama se desilo podmlađivanje boljševizma, što je opasno, posebno zato što je zamaskirano. Oni preko svojih sibirskih lica imaju maske na kojima piše “European Union”. Oni nastupaju kao kriminalci, u duhovnom smislu kao nedemokrate, u ime Evrope, jer tako piše na njihovim maskama, a Evropa žmuri. Oni pokradu Evropu za nekoliko desetina miliona evra preko šećera, preko samo jednog posla i Evropska unija kaže: “Pa, dobro, jesu lopovi, ali su naši lopovi!” Dupli standardi. Šta je ovo?!
• Zašto se, po Vašem mišljenju, dogodio 5. oktobar 2000. godine?
Objasnio sam kada je to moglo da se dogodi. Možda već 9. marta 1991. godine. Možda se moglo dogoditi na Vidovdanskom saboru 1992. godine, da nije bilo podvale s Ćosićem. Godine 1997. bismo sigurno pobedili Miloševića na izborima da nije srušena koalicija “Zajedno”, a već sam objasnio ko je srušio koaliciju. Godine 2000. Milošević je pao, ali njegov sistem u Srbiji nije ni načet. Peti oktobar je bio prva runda. Srbija čeka drugu rundu. Trebaće da promeni sistem zla.
Beograd, 30. maj 2003.
Razgovor vodila Silvia Nadivan
VUCHE! VELIKO HVALA ZA SVE NAPORE KOJE SI ULOZIO ZA BOLJITAK SRBIJE !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Nije u redu da Vuk tako pise o ljudima iz srpske narodne obnove (SNO) u toj stranci je bilo mnogo intelektualaca i učenih ljudi, na čijem čelu je bio hrabar čovek, koji je imao hrabrosti da udari na Miloševića a to je bio Mirko Jović predsednik SNOa!
Da je Mirko dobio priliku Srbija bi danas bila monarhija i verovatno u evropskoj uniji kao i naši susedi, jer nema siromašnih monarhija, al bi tada mnogi iz prethodnoh režima završili u zatvoru!
Proslo je 18 godina od Devetog marta. U tom momentu, Bugarska i Rumunija su bili u Varsavskom ugovoru, sa siromasnim i obespravljenim stanovnistvom. Najhrabriji Rumuni su plivali preko Dunava dok su vojnici pucali u njih, da se dokopaju “Eldorada” (Srbije). Mi smo za njih bili “prava Amerika”, sa neuporedivo boljim standardom i pasosem, sa kojim smo mogli da putujemo po celom svetu. Sada su Rumunija i Bugarska u Evropskoj Uniji, standard je sve veci, nezaposlenih gotovo i nema, Dacija je pojam za naseg Juga. Buducnost im je zagarantovana.
Gdje je Srbija?! Dobro znamo sta se sve desavalo u ovih 17 godina i place nam se zbog toga?! Jedino ne znamo sta ce biti za mesec dana, godinu ili deceniju. Da li smo progledali, posle gubitka Kosova, kada smo platili zlocinacko divljanje “crvenih patriota”, ili nismo?! Da li smo 17. februara udarili u dno, ili cemo i dalje propadati?! Nemci nisu progledali posle Prvog svetskog rata, vec su zapoceli Drugi. Hiljade kubnih metara dima su kuljali iz krematorijuma, a “naivni” Nemci su bili “neobavesteni” (poput naseg Kostunice). Nisu progledali ni kada su Hamburg, Drezden, Ninberg i ostali gradovi bili sravnjeni sa zemljom, sa celokupnim stanovnistvom. Progledali su tek onda, kada su pijani ruski vojnici napravili nekoliko stotina hiljada “Nemccica” (silom, ili milom), a saveznici raskomadali Nemacku. Japanci nisu “progledali” ni posle prve atomske bombe, pa su Amerikanci bacili i drugu.
Vratimo se ponovo na prvi Deveti mart. Veoma pazljivo sam pratio sve prenose iz Skupstine Srbije, gledao snimke B92 sa “Beogradjanke”, ispred Narodnog pozorista, momenat kada su policajci ubili onog mladica, glasno psovao Milosevica i 10. marta kupio izdanje Borbe, buduce “Nase borbe”, a sada “Danas”. To mi je kasnije bila “obavezna literatura”, sve do iza Petog oktobra. Najvecu ulogu Devetog marta su odigrali Vuk Draskovic (buduci “Kralj ulica i trgova”), kao organizator mitinga i prof. Micunovic, kao glavni pregovarac sa vlastima posle Vukovog hapsenja. Sa ove distance, moze se zakljuciti da je Vuk svim srcem usao u borbu sa Milosevicem. Takav je bio sve do hapsenja njega i Danice (posle Cosiceve smene), a za kasniji period vise nisam siguran. Mira Markovic je oterala Milosevica u Hag, a Danica Vuka u politicku proslost.
Prof. Micuinovica najbolje poznajem od svih srpskih politicara. Sreli smo se nekoliko desetina puta na GO DS i GO DC u periodu 1992-2004 godine, a Petog i sestog oktobra 2000. bio sam u njegovom obezbedjenju. U vreme raspada Demokratske stranke nekoliko puta sam diskutovao na GO DS u njegovu korist (pre toga me je pozvao telefonom), i ako mi je g. Djindjic porucio da cu garantovano postati poslanik decembra 1993. ako ga javno podrzim. Tada sam bio ubedjen da je Profesor mnogo posteniji od g. Djindjica i zato sam ga podrzao. Poslednjih godina vise nisam. Pogotovo poslednjih nekoliko nedelja. Neko vuce konce u Srbiji, iz prikrajka, i smeje nam se.
Proslo je 18 godina od prvog Devetog marta i 9 godina od Petog oktobra. Krajnje je vreme da se svedu racuni. Gde je Srbija bila tada, a gde je sada? Cetvrti oktobar je na vidiku. Posle Tita, Tito! Posle Milosevica, Milosevic! Posle Seselja, Seselj! DOS odlazi u proslost.
Boza Bogdanovic, Bor