Stubovi totalitarnog poretka ostali su netaknuti
• Kakva je bila uloga medija u tim zbivanjima, posebno u vezi sa raspadom koalicije “Zajedno”?
Moram da kažem da nikada nisam imao sreće sa medijima i propagandom, jer sam sve te godine u borbi protiv Miloševića uglavnom bio najmanje u Beogradu. Išao sam po selima, gradovima, kod ljudi. Nisam imao vremena za neke posebne večere, sastanke sa predstavnicima ovih agencija, onih agencija. Nismo imali pare da formiramo neki medijski promotivni tim. U sve sam unosio snagu, srce i veru. Za to vreme, nicale su stranke kao “pečurke posle kiše” u Srbiji. Ljudi se nisu naprezali, niti su putovali, zato što su držali konferencije za štampu. Milošević je to podržavao. Njemu je odgovaralo da se formira što više stranaka, da se razbija opozicija. Formiranje svake stranke režim je dočekivao s dobrodošlicom i puštao ih je u medije. Dakle, taj silni medijski aparat, što opozicioni, što režimski, po razbijanju koalicije “Zajedno” uspeo je maltene mene da optuži za njeno razbijanje. Tu su bile strašne manipulacije. Nije vredelo ni Đinđićevo javno priznanje da je to uradio, ali da je to uradio u najboljoj nameri. To je sada prošlost. Skupo smo platili razbijanje koalicije “Zajedno” i meni je te koalicije sada žao. Ona je razbijena podmuklo i posledice su bile krvave, kao što su bile krvave posledice razbijanja Jugoslavije. Sada, 2003. godine, 12 godina nakon razbijanja Jugoslavije… ja sam tog razbijanja svestan, ali mi je, istovremeno, drago što srce i duša neće to da priznaju. Jugoslavija je bila jedina zemlja za koju sam znao, država u kojoj sam rođen. Bila je to predivna država. Mislim da će svi samo ispaštati zbog nestanka te države. Ja i danas ne mogu… Kada mi neko kaže Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Skoplje… ne mogu ni misaono da prihvatim da je to inostranstvo. To su naši! Najlepše godine života proveo sam u toj državi i nikada nisam pravio nikakve razlike između delova te države. Bila je to država. Toliko krvi je proliveno, između ostalog, zato što ta Jugoslavija nije htela da umre. Ta država se branila, opirala. Razbojnici su je sekli. Zato je toliko krvi teklo. Kako su se Česi i Slovaci razišli! Oni jesu poseban mentalitet, ali izgleda da je ta država bila veštačka, jer da taj “brak” nije bio tako veštački, ne bi se tako brzo raspao.
• Molim Vas da pređemo na 1998. godinu. Zašto je SPO ušao u koaliciju sa SPS-om i sa Radikalima?
Nije SPO ušao niukakvu koaliciju. Ja sam savršeno dobro znao ko je Milošević i znao sam da je pred nama poslednja prilika da izbegnemo katastrofu NATO bombardovanja. Samo sa tim ciljem, da sav ugled koji sam imao u antiratnom, evropskom delu Srbije i onaj koji sam imao kod zapadnih vlada iskoristim u pokušaju da se izbegne katastrofa i da s tim ugledom izvršim delotvoran uticaj na Miloševića. Kada je Milošević ponudio da SPO uđe u Saveznu vladu i da ja budem praktično šef naše diplomatije, odnosno potpredsednik za spoljne poslove, onda je nastupio… On je tu ponudu izneo u jednoj formi ultimatuma. Kazao je: “Gospodine Draškoviću, Vi u ime Vašeg 9. marta, u ime Vaše Evrope, Amerike, Vašeg imidža i istorijske slave, odbijte i ja ću to poštovati. Ali na TV ćemo objaviti narodu Srbije da sam ponudio svom najvećem političkom protivniku da svoj ugled, koji ima na Zapadu, stavi u službu zemlje i da sa tim Zapadom pokuša da nađe rešenje za Kosovo, da ne bismo bili bombardovani, ali da je to taj veliki Vuk Drašković odbio. Ja ću to da uradim i Vi ćete biti moralno i politički mrtvi u narodu”. Ja sam mu kazao: “Tražim odrešene ruke, apsolutne garancije da će se apsolutno sa Zapadom naći rešenje oko Kosova i garancije da nećete nesreću Kosova upotrebiti za svoju sreću. Sa ciljem da izgubite Kosovo, da budemo pod bombama…”.
Sve sam to rekao na konferenciji za štampu. Činjenicu da smo bombardovani i izgubili Kosovo, Milošević će pokušati da iskoristi u propagandne svrhe protiv Zapada i da ovde uništi sve političke partije, intelektualce i sve koji su prozapadno orijentisani. Međutim, Milošević mi je rekao: “Zar bih ja Vas zvao u Vladu da nemam nadu da ćete Vi da spasete zemlju”. Mogu da kažem da sam maksimalno učinio sve, da je nama u Rambujeu ponuđen dobar politički sporazum i da sam ja, kada sam bio u Parizu, rekao da je to apsolutno dobar i prihvatljiv sporazum. Vratio sam se u zemlju i na konferenciji za štampu rekao da je nama u Rambujeu ponuđen odličan sporazum, da on treba da bude prihvaćen i da će svako ko ga ne bude prihvatio biti odgovoran za nacionalnu nesreću. Čim sam dao tu izjavu, Milošević je naredio svim medijima da me apsolutno bojkotuju. Konferencija u Rambujeu je propala.
• Kako ste doživeli NATO bombardovanje Srbije 24. marta 1999. i pojačanu represiju Miloševićevog režima prema političkim protivnicima?
Mene je bombardovanje zateklo na funkciji potpredsednika Vlade. Ja sam tog dana, 24. marta, kada je počelo NATO bombardovanje, pomišljao da kažem, pošto je konferencija u Rambujeu propala našom krivicom, da ja nemam više šta tu da radim. Nemam više šta da radim u toj Vladi. Mene je Milošević prevario. Međutim, sledećeg dana, 25. marta, bio sam šokiran činjenicom da je Vlada Srbije zatražila od Savezne vlade, pošto je proglašeno ratno stanje, parlamenta nema, Vlada uredbama vlada, da se odmah promeni Savezni krivični zakon, da se uvede smrtna kazna i preki sud. Odmah mi je bilo jasno šta je u pitanju – da Milošević hoće da iskoristi i NATO bombardovanje kao kišobran za preke sudove i bukvalno fizičko istrebljenje političkih protivnika u Srbiji, disidenata, političkih lidera, novinara… Na sednici Vlade, ja sam stavio veto i rekao da ukoliko to bude usvojeno, da ću izaći iz Vlade sa demonstracijama i s pozivom narodu na pobunu. “Ubijte mene odmah – rekao sam – ali to ću uraditi. Hoćete da Srbiju pretvorite u koncentracioni logor, da nam ponovo stavite petokrake na čela”. Ljudi u Vladi su bili šokirani, a neki su ponovo počeli da razmišljaju. Uglavnom, Milošević je odustao od uvođenja tih mera i rešio da ubija bez prekih sudova. Tako je 11. aprila ubijen Slavko Ćuruvija. Ja sam se te večeri pojavio na “Studiju B” i rekao da je to državni terorizam, da su Slavka Ćuruviju ubili teroristi režima koji hoće da bombe NATO pakta iskoriste za to, to , to…. Vi ne znate kakve sam ja tajne čestitke dobijao od lidera opozicije, nevladinih organizacija… Govorili su da su njihovi životi sada u mojim rukama, da sam njihov branilac od tog monstruma. Ja sam to i bio. Spasio sam stotine života. Sve bi to Milošević poubijao. Posle tog nastupa na “Studiju B”, imao sam još jedan nastup kada sam napao Miloševićevu ratnu politiku, podsetio narod na Rambuje, na to kako sam ušao u Vladu, da ne veruju ništa Miloševiću, njegovim ratnim saopštenjima, da će nam ubiti Srbiju… Intervju je trajao dva sata, sa pitanjima gledalaca. To je bilo kao bomba, užasan udarac Miloševiću usred rata. Ja sam ga pogodio žešće od bombi… Sutradan sam, posle tog intervjua, sada se to vidi, stavljen na listu za likvidaciju. Odmah. Eto, tako sam ja bio u koaliciji sa Miloševićem. Tako sam se, zbog moje uloge u Saveznoj vladi i onoga što sam tamo činio, a što on nikako nije mogao da oprosti, 3. oktobra 1999. godine našao na meti njegovih državnih terorista na Ibarskoj magistrali. Čudom sam preživeo, a četvorica čelnika moje stranke bukvalno su masakrirana. To je bio krematorijum. Kamion natovaren peskom, eksplozivom… Izvršen na tipičan čečenski način. Naravno, na toj Ibarskoj magistrali bio sam izbačen nekoliko meseci iz života, ali moj prvi politički nastup, posle tog zločina, bio je 10. januara 2000. godine ovde, kada sam formirao DOS i ujedinio celu srpsku opoziciju, nepogrešivo procenjujući da ćemo zajedno biti zaštićeniji i da je to sada trenutak kada se, na predstojećim izborima ili na bilo koji drugi način, samo tako može pobediti Milošević. Pitaćete verovatno kako to da osnivač DOS-a na kraju nije u DOS-u.
VUCHE! VELIKO HVALA ZA SVE NAPORE KOJE SI ULOZIO ZA BOLJITAK SRBIJE !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Nije u redu da Vuk tako pise o ljudima iz srpske narodne obnove (SNO) u toj stranci je bilo mnogo intelektualaca i učenih ljudi, na čijem čelu je bio hrabar čovek, koji je imao hrabrosti da udari na Miloševića a to je bio Mirko Jović predsednik SNOa!
Da je Mirko dobio priliku Srbija bi danas bila monarhija i verovatno u evropskoj uniji kao i naši susedi, jer nema siromašnih monarhija, al bi tada mnogi iz prethodnoh režima završili u zatvoru!