Stubovi totalitarnog poretka ostali su netaknuti
Vuk Drašković
predsednik Srpskog pokreta obnove Beograd
• Zašto ste krajem 80-ih formirali Srpski pokret obnove?
Srpski pokret obnove formiran je u martu 1990. godine.
• Zašto se podelila Srpska narodna obnova?
To nije ništa. To je jedna epizoda, koje ne bih želeo da se sećam. Bila je to čak i manipulacija. Bilo je društvo “Sava”, pa je ono postalo Srpska narodna obnova. Mene kao pisca su pozvali 6. januara 1990. godine na osnivačku skupštinu. Ja sam tamo govorio i još neki ljudi. Izabrali su svog predsednika. To je postala politička partija. Međutim, s tim ljudima, od kojih takoreći niko nije imao ni fakultetsku spremu, ja nisam imao šta da tražim. Napustio sam to. U martu 1990. godine formiran je SPO. Bilo je to vreme neiskustva. Nismo znali, sem maglovito, šta je to politička partija. Postojala je želja za višepartijskim sistemom, slobodom.
• U to vreme Milošević je uživao podršku većine građana Srbije?
Stanje, atmosfera u državi bila je katastrofična, jer je ogromna većina građana Srbije “pijano”, nekritički podržavala Slobodana Miloševića kao mesiju, oslobodioca. O njemu su pevane pesme, upoređivan je sa Karađorđem, carom Dušanom. Bio je podržavan od vodećih nacionalnih institucija, od crkve, Udruženja književnika, Akademije nauka. Nisam mogao prosto da prepoznam mnoge svoje kolege, obrazovane ljude, intelektualce s kojima sam se deceniju pre toga družio kao disidentima, protivnicima komunističkog sistema, ljudima koji su zagovarali višepartijski sistem, demokratiju, Evropu. Nisam mogao da ih prepoznam, da shvatim kako su tako lako oslepeli, kako su tako lako potpali pod uticaj propagande i kako su tako lako u jednom čoveku, kao što je Slobodan Milošević, prepoznali ono što Milošević nije bio, a nisu prepoznali ono što je bio. Oni su u njemu prepoznali čoveka koji se bori za nacionalna prava Srba, čoveka koji je čak naklonjen Zapadu, reformama, tržišnoj privredi. A nisu u njemu prepoznali čoveka koji u sebi nije imao nikakva nacionalna osećanja, već je bio jedan veliki manipulator, koji je želeo samo jedno – da u tadašnjoj Jugoslaviji sačuva komunistički poredak, uprkos činjenici da je on već bio poražen u njegovoj prestonici, u Moskvi. Oni u njemu nisu prepoznali čoveka koji će da razbija državu i da će tim razbijanjem (svi će biti gubitnici) najveći gubitnik biti upravo srpski narod. Oni su čoveka rušenja i razdvajanja proglašavali za čoveka Zapada u trenutku kada se Zapad ujedinjavao, kada je rušen Berlinski zid. Nisam mogao da shvatim otkuda to slepilo kod ljudi koji bi trebalo najbolje da vide. Uhvatio me je strah za budućnost države, Jugoslavije, za budućnost srpskog naroda i osnovao sam stranku – SPO, koja je odmah uprla prstom u Slobodana Miloševića kao najveću prevaru i najveću nacionalnu nesreću. To što smo mi na početku govorili, što sam ja u početku govorio, ličilo je na jeres. Mnogi moji prijatelji su prestali da razgovaraju sa mnom. Govorili su da sam slep, da je najpreča obaveza sada podržati tog nacionalnog čoveka. Međutim, bio sam vrlo prijatno iznenađen činjenicom da je veliki broj ljudi pošao za Srpskim pokretom obnove i da smo mi te 1990. godine, uprkos ogromnoj podršci koju je Milošević imao, postali neka vrsta poplave, duhovne poplave.
Mi smo pobunili Srbiju. Blizu milion ljudi stalo je iza SPO i Slobodan Milošević je na domaćem terenu dobio tako snažnu i borbenu opoziciju da ni sam nije mogao da veruje u tu pobunu.
• Vi govorite o duhovnoj pobuni 90. godine…?
Govorim o duhovnoj pobuni 1990. godine. Ukupno je možda na mojim predizbornim mitinzima 1990. godine bilo 2 miliona ljudi. Mediji su bili potpuno zatvoreni. Bio sam znatno mlađi, pun energije. Bukvalno po ceo dan išao sam od sela do sela, od grada do grada, kao da je 19. vek, jer to je bio jedini način da dođete do čoveka i saopštite ono što imate. Na tim prvim izborima 1990. godine sigurno je da su me prilično pokrali. Ali činjenica je da je stranka uzela 800.000 glasova, a ja kao predsednički kandidat, protivnik Slobodana Miloševića, blizu 900.000 glasova. Milošević je pobedio. Međutim, od te pobune jednog dela Srbije on se više nikada nije mogao oporaviti, tim pre što je SPO stalno napadao, posebno posle 9. marta 1991. godine, kada je Milošević krenuo u krvavu avanturu i zločin razbijanja Jugoslavije.
• U vezi sa 9. martom – pošto ste to sada pomenuli – zašto ste birali ulicu kao sredstvo artikulacije?
Zato što su svi mediji za nas bili zatvoreni. Mene je narod mogao da čuje samo u neposrednom obraćanju. To je bio jedini način borbe. Istovremeno, najefikasniji način političkog delovanja je – kada se obratite živom čoveku i kada ga gledate u lice.
• Kako je bilo, prema Vašem mišljenju, mobilisati ljude da izađu na ulice? Konkretno mislim na proces od – ‘90./‘91. do ‘93. (gde ste isto bili prebijani i hapšeni) i do demonstracija ‘96./‘97. godine. U kom smislu se atmosfera na tim protestima menjala tokom 90-ih?
Deveti mart 1991. godine je istorijski datum. On nije najavljivao da će to biti, u momentu kada su demonstracije zakazane. Deveti mart 1991. održan je nepunih 6 meseci posle prvih višestranačkih izbora u Srbiji. On nije zakazan pod parolom rušenja vlasti, jer mi smo ipak bili legalisti. Govorili smo da je Milošević nacionalna nesreća, ali smo uvažavali činjenicu da je većina naroda glasala za nacionalnu nesreću. Nasta- vili smo i dalje da objašnjavamo narodu da su pogrešili.
Miting 9. marta 1991. godine zakazan je sa ciljem deblokade državne televizije, da se televizija oslobodi, da opozicija dobije pristup medijima i da na saopštenja vlade, na laži vlade i Miloševića može da odgovori kontrasaopštenjem. Tražili smo da direktor, glavni i odgovorni urednik i još trojica urednika podnesu ostavku. Slobodan Milošević je osetio da ga udaramo u jedan od centara njegove moći. Televizija i mediji bili su jedan od stubova Miloševićevog poretka. Drugi stub bila je policija. Treći stub, ali ne tako čvrst, bila je vojska. Taj stub nije bio tako čvrst 1991. godine, zato što je ta vojska ipak bila jugoslovenska i zato što Milošević nad njom 1991. godine nije mogao da uspostavi punu kontrolu. Ali, nad policijom, koja je bila srpska, on je uspostavio apsolutnu kontrolu i, između ostalog, on je podržavan od strane te policije.
• Isticali ste da 9. mart 1991. nije uspeo ne zbog Miloševićeve brutal- ne represije već zbog otvorene izdaje unutar opozicije?
Na jedan miting, čiji je zahtev odlazak petorice urednika državne televizije, Milošević šalje na demonstrante svu svoju silu. Nisam mogao da verujem 9. marta 1991. godine da vidim to što vidim. Na Trgu Republike, koji mi od tada zovemo Trg slobode, bilo se okupilo oko 100.000 ljudi, uglavnom mladih. Niko od njih nije imao ništa od oružja, a Milošević je na goloruke demonstrante poslao više od 10.000 do zuba naoružanih policajaca. Policija je odmah napala borbenim kolima, transporterima, vodenim topovima, konjicom, dresiranim psima i bojnim otrovi- ma. To je bio užas, ali taj goloruki narod se suprotstavio toj sili na Trgu slobode. Mi smo policiju razbili. Krenuli smo prema Televiziji i prema Skupštini. Onda dolazi do, čini mi se, otvorene izdaje unutar opozicije. Mi smo bili vodeća opoziciona stranka u parlamentu, ali poslanici drugih opozicionih stranaka odmah su izdali i bili su protiv bilo kakve radikalne akcije. I većina poslanika SPO imala je neradikalan stav. Ja sam tražio da narod uđe u Skupštinu, da proglasimo Narodnu skupštinu i pozovemo Beograd i Srbiju da nam se pridruže. Dok su trajala moja ubeđivanja kolega iz opozicije da nastupimo jedinstveno, ubijen je jedan mladić ispred Skupštine i jedan policajac. Milošević je uspeo da ubedi Predsedništvo Jugoslavije da izvedu tenkove, tako da su 9. marta tenkovi JNA izašli na ulice Beograda. Sa izlaskom tenkova, ja sam uhapšen i odveden u zatvor. Uhapšeno je još nekoliko desetina demonstranata.
• Ubrzo posle 9. marta pobunili su se studenti. Kako gledate na tadašnji studentski protest?
Po mom odlasku u zatvor, dešava se nešto što Milošević nije očekivao – bune se studenti Beogradskog univerziteta, najpre u Studentskom gradu, pa na Univerzitetu. Demonstracije se nastavljaju, ali sada ne pod komandom SPO, već je to pobuna omladine, studenata. Milošević se našao u teškoj situaciji. Pod pritiskom studenata, morao je da me pusti iz zatvora. Oslobođen sam 4 dana posle hapšenja i čim sam pušten došao sam u centar grada i odmah držao govor pred okupljenom omladinom i narodom. Odmah sam pozvao pristalice SPO da sutradan dođu na Trg slobode, na novi miting. Tako je i bilo. Mi smo tog 14. marta – to je bio prelomni dan – imali dva mitinga – studentski, pred hotelom “Moskva” na Terazijama, i miting SPO-a, na kojem je bilo oko 50.000 ljudi, na Trgu slobode. Video sam da se vlast bukvalno valja ulicom i da je samo treba uzeti, da je to trenutak da se Milošević nokautira i da se prisili makar na formiranje neke prelazne vlade, koja bi odmah raspisala prevremene izbore. Nažalost, Branislav Lečić je “sahranio” skup na Terazijama. On je govorio da nama ne treba revolucija, već hod kroz institucije sistema. Govorio je: “Slobodane, brate, Slobodane, Srbine. Neka podnesu ta petorica ostavke”. Mada to više nije bio trenutak samo za ostavku te petorice, već za ostavku vlade. Milošević je bio apsolutno u nokdaunu. Trebao je još samo jedan udarac i mi bismo te 1991. godine završili. Kada je miting SPO-a 14. marta završen, ja sam odmah uputio ultimatum: petorica urednika da odmah podnesu ostavke, da ministar policije smesta podnese ostavku, da svi uhapšeni demonstranti smesta budu pušteni iz zatvora. Tada je nastala parola “Svi, svi, svi”. Pet minuta je 50.000 ljudi izgovaralo samo “Svi, svi, svi.” Onda sam poveo taj narod s Trga slobode na Terazije da se spojimo i da tamo iznesem zahtev za ostavku vlade i za vanredne izbore. Međutim, voditelj mitinga na Terazijama rekao je u mikrofon: “Vuče Draškoviću, nisi poželjan. Ovde te ne želimo. Ne trebaju nam nove demonstracije i sukobi”. Tako je propuštena šansa da se Milošević te 1991. godine natera na nove izbore.
VUCHE! VELIKO HVALA ZA SVE NAPORE KOJE SI ULOZIO ZA BOLJITAK SRBIJE !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Nije u redu da Vuk tako pise o ljudima iz srpske narodne obnove (SNO) u toj stranci je bilo mnogo intelektualaca i učenih ljudi, na čijem čelu je bio hrabar čovek, koji je imao hrabrosti da udari na Miloševića a to je bio Mirko Jović predsednik SNOa!
Da je Mirko dobio priliku Srbija bi danas bila monarhija i verovatno u evropskoj uniji kao i naši susedi, jer nema siromašnih monarhija, al bi tada mnogi iz prethodnoh režima završili u zatvoru!