Slučaj Gojko Đogo - dokumenti
Hadži Dragan Antić publicista, Beograd
Sa sigurnošću se može tvrditi da se o jednoj zbirci pesama u poslednjih pola stoleća nije toliko pričalo, pisalo, polemisalo. Samo u jugoslovenskim dnevnim, nedeljnim i književnim novinama, na radiju i televiziji objavljeno je više od hiljadu komentara, članaka, izveštaja, informacija, osvrta, književnih kritika i polemika. I u stranoj štampi objavljen je veliki broj napisa. Tako je nastala moja knjiga Slučaj Gojko Đogo – dokumenti štampana oktobra 1982. godine u Beogradu.
Zbirka pesama Vunena vremena Gojka Đoga objavljena je u aprilu 1981. godine u ediciji “Savremena poezija” u izdanju beogradske “Prosvete”. Nepunih mesec dana pošto se pojavila u knjižarama knjiga je spaljena. Pesnik je potom prvo osuđen u beogradskom Okružnom sudu, zbog neprijateljske propagande, na dve godine zatvora. Drugom presudom, Vrhovnog suda Srbije, pesnik je osuđen na godinu dana zatvora zbog povrede ugleda SFRJ i, konačno, Savezni sud je potvrdio presudu od godinu dana zatvora. Moja novinarska radoznalost nagnala me je da se prihvatim, u to vreme, veoma rizičnog i krajnje neizvesnog posla. Načinio sam knjigu od 450 stranica. U knjizi se nalaze dokumenti koji obuhvataju period od 13. maja 1981. do jula 1982. godine.
U predgovoru ove knjige napisao sam: “Živimo u vremenu u kojem se poštuje dokument, a narod smo koji ne tako retko podatke o svojoj prošlosti mora da traži po tuđim arhivama. Da ne bi i ovaj slučaj, jednog dana, tražili po tuđim arhivama, odlučio sam da objavim sve do čega sam za poslednjih godinu i po dana došao i to bez prepravki i skraćivanja…”
Razume se da nijedan državni izdavač nije bio spreman da štampa moju knjigu. Zato sam rukopis ponudio Trajnoj radnoj zajednici pisaca “ZAPIS” i njenom direktoru i uredniku Rastku Zakiću. Istine radi, i u samom “ZAPISU” bilo je onih koji su se zalagali da se moja knjiga ne štampa. Međutim, Rastko Zakić i Radomir Smiljanić bili su zagovornici objavljivanja ovog obimnog rukopisa. Naravno da sam ja zbog veoma delikatne situacije i društvenih prilika u kojima smo živeli mogao da pretpostavim kakve ću sve neprijatnosti i probleme imati kako na poslu, u dnevnom listu Politici gde sam radio kao novinar, tako i sa pripadnicima tajne policije (DB) i pravosudnim organima. Odlučio sam, i pored raznih upozorenja, da knjigu objavim, a u tome su me podržali i recenzenti prof. dr Predrag Matvejević i prof. dr Nikola Milošević, koji su zajedno sa književnikom Radomirom Smiljanićem napisali pozitivne recenzije. U to vreme knjiga se nije mogla štampati bez recenzije. Korice za knjigu izradio je Jugoslav Vlahović, tehnički urednik bio je Predrag Bojović, a fotografije je načinio Zoran Grujić.
Knjiga je trebalo da bude štampana u štampariji u Aranđelovcu, ali su posle izvesnog vremena “svesni radnici” , iako je sa izdavačem potpisan ugovor, odbili da rade. Već tada su organi manije gonjenja počeli da prate Zakića i mene, pa smo mi ponudili da ovaj posao uradi BIGZ. Na žalost, i ovde se ponovila slična situacija. Tek treća štamparija – ŠIRO “Srbija”, prihvatila je da odštampa ovu knjigu u tiražu od 5000 primeraka. Knjiga je trebalo da se pojavi u vreme Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Izdavač “ZAPIS” je imao svoj štand na sajmu, pa je u očekivanju da pristignu prvi primerci izložio maketu knjige. Reč je, zapravo o koricama koje su bile popunjene praznim stranama. Već tada mi je bilo sumnjivo zašto štampar nije ukoričio samo nekoliko primeraka i poslao ih na sajam. Sećam se da je moj urednik u Politici, pokojni Vladimir Bulatović Vib, duhovito primetio da je moja knjiga proglašena za najbolju na sajmu korica.
Tih oktobarskih dana 1982. godine u štampariji “Srbija” upoznao sam veliki broj radnika, pa nisam morao svaki put da predajem ličnu kartu kad ulazim u zgradu. Tako je to bilo sve do onog dana kada sam došao da uzmem nekoliko primeraka knjige i odnesem ih na sajam. Portir ovoga puta nije bio sam, već su pored njega bila još dva čoveka u civilu. Neljubazno mi je zatražio ličnu kartu kao da me ne poznaje i potom obavestio: na spratu čekaju rukovodioci štamparije. Shvatio sam da se nešto loše sprema. Kada sam se popeo na sprat i otišao u kancelariju upravnika, zatekao sam veliki broj ljudi u civilu, koji su se legitimisali kao pripadnici Državne bezbednosti. Odbor za doček u međuvremenu je obavio veliki posao. Policajci su u štampariji zapečatili sve štampane tabake za buduću knjigu koji su se nalazili na paletama i naložili rukovodstvu štamparije da ukoriči samo deset primeraka. Moje prvo saslušanje počelo je neposredno u štampariji. Ubeđivao sam ih da oni nemaju pravo da to rade. Međutim oni su čekali da okružni tužilac donese rešenje o zabrani rasturanja knjige i zato su prethodno blokirali sve izlaze iz štamparije, da ja ili radnici ne bismo izneli neki primerak. Ubrzo je stiglo i to famozno rešenje, ljudi iz Državne bezbednosti su bili zadovoljni. Tako je počela odiseja sa knjigom Slučaj Gojko Đogo – dokumenti.
Zbog izuzetne građanske i intelektualne hrabrosti, u ovom prilogu navodim u celini tekstove sve trojice recenzenata.
PREDRAG MATVEJEVIĆ:
Nužno je prije svega razlikovati, s jedne strane, odnos prema knjizi Vunena vremena Gojka Đoga i slučaju koji je objavljivanje te knjige izazvalo (sudska presuda kojom je pjesnik kažnjen dvogodišnjim zatvorom) i, s druge, dokumente u vezi s cijelim tim slučajem, koji su dijelom poznati javnosti (više od trećine ih je izašlo u našoj štampi), a dijelom predstavljaju interne materijale iz radne organizacije “Prosveta” , izdavača knjige, ili pak sudske zapisnike i sl.
Svoje mišljenje o suđenju Gojku Đogu iznio sam prošle godine u pismu Udruženju književnika Srbije (s molbom da ga Udruženje proslijedi nadležnim tijelima), pridružujući se piscima i kulturnim radnicima iz Beograda koji su se založili da se Gojka Đoga ne osudi na zatvorsku kaznu, smatrajući da bi o takvom slučaju trebalo suditi na instanci književne i društvene kritike, a ne u sudnici. Što se pak tiče rukopisa koji je sastavio novinar Politike Dragan Antić (preko 1000 stranica), u njemu su dokumenti koji govore o sadržaju, objavljivanju i osudi Vunenih vremena, ne komentirajući ni osudu, ni način objavljivanja, ni sami sadržaj te knjige.
Autor ili bolje reći sastavljač ovog rukopisa Dragan Antić sabrao je gotovo sve što je izašlo i u našoj i u stranoj štampi o slučaju Gojka Đoga, akte sudskog procesa, iskaze svijedoka, tekstove optužbe i odbrane, odbranu samog Đoga pred beogradskim Okružnim sudom 1981. (iz koje je završna reč već objavljena u Književnim novinama), presudu (objavljenu takođe u istom listu), zapisnike sa sastanaka radne organizacije “Prosveta” koji osvjetljavaju (i dijelimice objašnjavaju) cijelu proceduru objavljivanja Vunenih vremena i preinaka koje je autor unosio u rukopis, isto tako zapisnike iz radne organizacije “Dom omladine Beograda”, gdje je optuženi zaposlen, neosnovano otpuštanje Gojka Đoga sa posla, i vraćanje na posao u toj organizaciji po odluci beogradskog Osnovnog suda udruženog rada (od 11.10.1981.) te, napokon peticije brojnih književnika i kulturnih radnika (među kojima je nekoliko akademika i pisaca kao što su: Dragoslav Mihailović, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Pavle Ivić, Danilo Kiš, Borislav Mihailović-Mihiz, Predrag Palavestra, Nikola Milošević i dr.), različite izjave u našoj štampi (među ostalim Dedijerova i Šuvarova; ne znam zašto je izostala i ona Davičova). Šteta je - to sam istaknuo i u spomenutom pismu Udruženja književnika Srbije - što se u ovakvim slučajevima ponašamo suviše partikularno ili regionalno: istupa se samo za čovijeka iz svoje sredine, ali to je drugo pitanje, koje ostavljamo za drugu priliku.
Dokumenti su sakupljeni i poredani bez neke uočljive tendencije: oni su svedočanstvo o suđenju, a ne plaidoyer za osuđenog. Neki naši pisci vrlo loše prolaze u njima, prije svega urednici koji su dali posve kontradiktorne izjave na početku istražnog postupka, u četiri oka s istražiteljem, i na kraju, na javnom procesu. U prvoj fazi, njihove optužbe sadrže riječi poput: “pogubna asocijativnost”, “uvrede”, “direktne asocijacije”, “analogije”, “aluzije”, “grube pamfletske aluzije na simbole na tekovine revolucije”, “ružno aludiranje na pojedine simbole naše revolucije”, “nesumnjive šifre za odgonetku”, “loša poezija” i sl. Sve te izjave – ili gotovo sve – mijenjaju se stubokom na samoj raspravi koja je bila otvorena. Je li to dokaz da smo navikli drukčije govoriti pred javnošću nego u službenim kancelarijama, teško je reći.
I u drugim je situacijama bilo karakterističnih izjava. Prema zapisniku sa sastanka Programskog saveta Izdavačke radne organizacije “Prosveta” , jedan poznati pisac (Miodrag Bulatović) govorio je u svojstvu “delegata Konferencije autora” na slijedeći način: “Lično ne bih želio da ga uhvate jače snage i da se preko njega i preko nas prepucavaju. Trebalo bi da ga (Gojka Đoga, op. P.M.) neko zovne i da se učini pokušaj da se od njega dobije neka vrsta odricanja. Ako on shvati da su te njegove pesme, njih desetak, budalaština a ostale to nisu (…) to bi bilo pozdravljeno u građanstvu. Taj razgovor bi mogao u ime Saveta ili u ime kuće obaviti neko ko ume da razgovara sa nekim takvim čovekom” (str. 10. “Zapisnika sa VIII redovne sednice Programskog saveta Izdavačke radne organizacije “Prosveta” iz Beograda, održane 28. maja 1981. godine u poslovnim prostorijama Radne organizacije u Beogradu, Čika Ljubina 1”).
Ovaj je zbornik, prema tome, uza sve ostalo zanimljivo svjedočanstvo o nama i našim prilikama: o tome kakvi smo, kako izdajemo knjige, tko sve o tome odlučuje i na koji način, kakve zgode i nezgode obilježavaju naš kulturni i književni život i tome slično.
Naravno, ne može se zanemariti duhovno stanje dijela čaršije i pojačana nacionalna (nacionalistička) osjetljivost, osobito nakon događaja na Kosovu (po čemu su Srbi danas “loše prošli u Jugoslaviji” zbog Tita, kao što su jučer isto tako “loše prošli” Hrvati i dr.), sve to što raznim osmozama utječe na okolinu, čime okolina utječe na mnoge među nama i čemu se nije uvijek lako oduprijeti, premda sam daleko od pomisli da u svim spomenutim istupima ima odraza takvoga stanja. Ne zanemarujem posve ni utjecaj te vrste, već prije, na samoga autora Vunenih vremena i njegove izraze u pojedinim “aluzijama” ili “asocijacija- ma”. Zalažući se da se Gojka Đoga oslobodi zatvora nisam to činio zbog toga utjecaja nego zbog pjesničke vrijednosti njegovih radova.
Jedna kratka digresija u vezi sa tim: imao sam nedavno priliku da prosuđujem o djelima jednog našeg pjesnika u Zagrebu s naglašenim nacionalističkim aluzijama iz 1969-1971: trudeći se da odjelim što je moguće više asocijacije koje pobuđuje njegova poezija od stanovitih vrijednosti same poezije, uočavao sam neprestano (nasuprot mišljenjima nekih semiotičkih diletanata) kako labava unutrašnja artikulacija pjesme dopušta da se izdvoje pojedini aluzivni stihovi, kao što se s glave ćelave pjevačice može lako i bezbolno skinuti vlasulja. Đogin pjesnički diskurs je, međutim, većim dijelom čvrst i homogen: to je jedan od razloga zbog kojih se ovdje može uspješnije braniti vrijednost poezije. No, to nije naš problem u ovoj prilici.
U ovakvim slučajevima držim da je dobro da se sve objavi i tako onemoguće ili obezvrijede priče i čini kuloarskih i čaršijskih krugova, koje sigurno nisu zainteresirala Vunena vremena zbog same poezije. Kad bi se objavilo uzastopce više knjiga kao što je ovaj zbornik dokumenata i tako otvorio javni pristup slučajevima što se dešavaju svugdje pa i u našem društvu, one bi – te knjige – prestale biti nečim iznimnim i izazivati veću pažnju nego što stvarno zaslužuju. Deset prvih takvih knjiga mogu biti dočekane kao senzacija, jedanaesta bi bila kao sasvim obična stvar.
Valja pretpostaviti da će se u razvijenom socijalizmu dopuštati objavljivanje i djela koja dovode u pitanje ili osporavaju određene komponente samog socijalizma. Bez toga se neće moći ići dalje: dalje od socijalizma onakvog kakav je danas.
Od nekud moramo početi, tj. nastaviti.
Predlažem bez dvosmislenosti da se knjiga Slučaj Gojko Đogo – dokumenti objavi.
NIKOLA MILOŠEVIĆ:
Prikupljajući i u jednu celinu objedinjujući sva dokumenta o sudskom procesu protiv pesnika Gojka Đoga, novinar Dragan Antić obavio je višestruko značajan i koristan posao. Kako god da cenimo proces o kome je reč, jedno je već sada sasvim sigurno: posredi je događaj koji nijedan budući istoričar, teoretičar književnosti, sociolog, antropolog ili prosto čovek od pera neće moći da zaobiđe u svojim analizama. Savremeniku pak u čije ruke pomenuta knjiga bude dospela biće to dobar povod za razmišljanja što svojom dalekosežnošću prevazilaze konkretan istorijski trenutak, sežući mnogo dublje i dalje od tekućih i dnevnih preokupacija i problema.
Prvo i verovatno najznačajnije razmišljanje tiče se procene socijalno-političke uloge pesničke reči i razloga što stoje iza različitih procena ove uloge. Ne jednom u novijoj kulturno-političkoj istoriji – počevši od suđenja Gustavu Floberu pa do zakulisnog procesa Osipu Mandeljštamu – svi misaoni ljudi, a pogotovu oni koji se ovom temom profesionalno bave – morali su sebi postaviti dva ključna i na svoj način sudbonosna pitanja: 1) Ko je taj ko valja da ocenjuje socijalno-političku nosivost književnog izraza i 2) Da li književni izraz, sve i kada je, eventualno, korišćen u političke svrhe ima tu moć da nešto bitnije izmeni u postojećim društvenim odnosima.
Na oba ova pitanja istorija je već dala svoj nedvosmislen odgovor. Pokazalo se najpre da nije dobro za društvenu klimu jednog vremena kada se u ulozi glavnih arbitara u delikatnom i složenom poslu prosuđivanja političkih implikacija umetničkih tvorevina pojavljuju sudije i državni tužioci umesto književnih kritičara i teoretičara. Pokazalo se, isto tako, da nigde i nikada nijedan socijalni poredak nije mogla ozbiljno ugroziti reč nekog pesnika i da zazor od pesničke reči po pravilu krije u sebi nemoć da se kako valja razlikuju stvarne društvene opasnosti od onih fiktivnih. Na stih se odgovara kritikom ili stihom. Stih nije metak.
Upravo zato ova zbirka dokumenata deluje i kao večito aktuelno upozorenje, a ako imamo u vidu da suđenje pesniku Đogu još uvek nije okončano, onda za njeno objavljivanje postoji i jedan dodatni “pedagoški” razlog. Još uvek se analiza Đogovih stihova može prepustiti onima koji između optužnice i književne kritike ne stavljaju znak jedna- kosti i kojima zbirka pesama, čak i kad možda ima izvesnih političkih implikacija, nikada nije isto što i letak u kome se poziva na pobunu protiv režima. I kad za Antićevu knjigu ne bi bilo nikakve druge preporuke osim ove bilo bi to već sasvim dovoljno da svesrdno podržimo njeno objavljivanje u najskorijem mogućem roku.
RADOMIR SMILJANIĆ:
Beogradski novinar Dragan Antić iz Politike ponudio je “ZAPISU” jednu nesvakidašnju knjigu. To je zbirka autentičnih dokumenata u vezi sa suđenjem pesniku Gojku Đogu. Đogova zbirka pesama Vunena vremena objavljena je u izdavačkoj kući “Prosveta”, Beograd, a zatim, odlukom ovog izdavača odmah povučena i uništena. Sam pesnik, čije je delo Kukuta bilo svojevremeno nagrađeno kao najbolja pesnička knjiga godine u Jugoslaviji, podvrgnut je zbog zbirke Vunena vremena krivičnom gonjenju, a da delo nije sudskim putem čak ni zabranjeno.
Dokumenti o slučaju Gojko Đogo otkrivaju mogućnosti i šanse jednog društva da otvoreno, javno, konkretno proveri na delu svoje proklamacije o pravu čoveka, svoje ustavne norme o apsolutnoj slobodi pesničkog stvaralaštva kao jednog duboko humanog, progresivnog, dakle, čina. Ima mnogo uzbudljivih stranica u ovoj knjizi, počevši od briljantne odbrane samog pesnika pred sudom u kojoj on objašnjava poreklo, namenu, upotrebu i zloupotrebu poetskih asocijacija, do istupa poznatih pisaca ove zemlje i ovog grada koji su i kao svedoci pred sudom a i u svojim napisima izvan njega, u javnosti, zastupali mišljenje da pesnik Gojko Đogo ne bi smeo biti osuđen zbog svog pesničkog čina.
Ova knjiga će svakako ući u riznicu kulturnog blaga našeg društva kao dokaz o njegovoj spremnosti da se zagleda u sopstvene provalije kako bi ih zaobišlo.
Okružni javni tužilac Miloš Aleksić 2. novembra 1982. godine doneo je rešenje:
“… Privremeno se u celosti zabranjuje rasturanje knjige “Slučaj Gojko Đogo – dokumenti” autora Dragana Antića iz Beograda, čiji je izdavač Trajna radna zajednica pisaca “ZAPIS” iz Beograda, urednik Rastko Zakić, a štampar Štamparska izdavačka radna organizacija “Srbija” iz Beograda, zbog objavljivanja niza tekstova kojima se nanosi povreda ugleda SFRJ i časti i ugleda Predsednika Republike i iznose i pronose neistinita tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost,
– čime je učinjena povreda propisa čl. 2. st. 1. tač. 5. Zakona o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja (“Službeni list SFRJ broj 58/76” ) i čl. 135. st. 1. tač. 2. Zakona o javnom informisanju (“Službeni glasnik SR Srbije broj 5/78” )…”. U nastavku ovog dokumenta sledi obrazloženje tužioca.
Pred većem Okružnog suda u Beogradu, na dan 5. novembra 1982. godine, kojim je predsedavao sudija Tomislav Šekularac, prema predlogu Okružnog javnog tužioca u Beogradu koga je zastupao zamenik Danilo Jovanović, održan je glavni pretres. Advokati odbrane Branislav Tapušković, Rajko Danilović i Rade Mikijelj predložili su da se glavni pretres ne održi, s obzirom na to da nisu imali nijedan primerak knjige čija se zabrana traži, pa nisu mogli da izvrše uvid u nju radi ocene osnovanosti predloga tužioca. Ovom predlogu se usprotivio javni tužilac, smatrajući da su advokati odbrane mogli da se upoznaju sa sadržajem knjige pročitavši je u rukopisu. Advokat Rade Mikijelj potom izjavljuje da je izvršena i zaplena rukopisa knjige i da zbog toga traži da se izvrši uvid u taj tekst. Predsednik veća, sudija Tomica Šekularac odbio je sve predloge.
Suđenje, koje je trajalo ceo dan, završeno je donošenjem rešenja:
“…ZABRANJUJE SE u celosti rasturanje knjige autora Dragana Antića “Slučaj Gojko Đogo – dokumenti” koju je oktobra meseca 1982. godine izdala Trajna radna zajednica pisaca “ZAPIS” iz Beograda, Mitropolita Petra 8, a štampala ŠIRO “Srbija” .
Svi primerci knjige “Slučaj Gojko Đogo – dokumenti” ODUZIMAJU SE i po pravosnažnosti ovog rešenja imaju se uništiti.
Po pravosnažnosti ovog rešenja izreku istog objaviti u “Službenom listu SFRJ” i “Službenom glasniku SR Srbije” …”
Advokati odbrane uputili su žalbe Vrhovnom sudu Srbije. Razume se da je Vrhovni sud potvrdio rešenje Okružnog suda.
Sudija Okružnog suda u Beogradu Tomica Šekularac uputio je 26. novembra 1982. godine dopis Štamparskoj radnoj organizaciji “Srbija” (Mije Kovačevića 5 u Beogradu) u kojem je obaveštava: “… da smo danas dali nalog gradskom SUP-u Beograd, da sve primerke knjige “Slučaj Gojko Đogo – dokumenti” od vas oduzmu radi uništenja, s tim što je potrebno da se jedan primerak ove knjige koji je ukoričen dostavi ovom sudu radi združenja spisima predmeta”.
Prostor mi ne dozvoljava da ovom prilikom citiram sva dokumenta vezana za zabranu knjige “Slučaj Gojko Đogo – dokumenti”. Mnogi koji danas tako zdušno insistiraju na slobodi govora, u to vreme zastupali su rigidne stavove komunističke partije. O neprijatnostima, maltretiranju mene i moje porodice takođe neću govoriti.
P.S.
U proleće 1983. godine, Skupština opštine Stari Grad pokrenula je Inicijativu za ukidanje Trajne radne zajednice pisaca “ZAPIS” u Beogradu, Francuska 7. U obrazloženju te inicijative se kaže: “Upravo zbog onemogućavanja uticaja društvene zajednice i ostvarivanja posebnog društvenog interesa, u Radnoj zajednici “ZAPIS” -a došlo je do organizovanja štampanja knjige “Slučaj Gojko Đogo – dokumenti”, čije je rasturanje, zbog svoje sadržine, pravosnažnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu (KZ 175/82 od 5.11.1982. god.), u celosti zabranjeno.
Društveni pravobranilac samoupravljanja za Opštinu Stari Grad Slavko Stefanović “…utvrdio je imajući sve ovo u vidu da u trajnoj radnoj zajednici pisaca “ZAPIS” ne postoje uslovi za obavljanje delatnosti, te, u skladu sa Zakonom, pokreće inicijativu za njeno ukidanje…” .