O razaranju intelektualne zajednice
Marinko M. Vučinić publicista, Beograd
Ubi spiritus ibi libertas (Gde je duh tu je i sloboda)
“Ljudi koji su se šezdesetih i sedamdesetih godina okupljali oko Srpskog filozofskog društva, Udruženja Književnika Srbije, Sociološkog društva Srbije, časopisa Filozofija, Praxsis, Delo, Književne novine, Gledišta, Polja, Korčulanske letnje filozofske škole, Zimskih filozofskih susreta Srpskog filozofskog društva, Stražilovskih susreta, Ateljea 212, Kino-kluba ‘Beograd’, listova Student, Vidici, Susret, kućnih otvorenih uni- verziteta i drugih središta okupljanja disidenata i kritičke inteligencije, činili su prepoznatljivu ljudsku i inelektualnu zajednicu koja je u svom vremenu branila već pomenuti Salutijev program, tj. trajne vrednosti nepatvorenog humanizma i svake obnove ljudske zajednice. Oni su razvili osobenu kulturu otpora, koja je pred silama staljinističke represije i tiranije, u jugoslovenskoj verziji branila dostojanstvo, ljudsko i misaono, slobodu ,pravo na razlike, pravo na istinu, ljudska prava i smisleni život. U ime liberalnih vrednosti branjena je vera u neotuđiva prava pojedinca da se u celini ostvari kao suverena racionalna individua. U ime svestranosti i punoće života, kao suštinskog cilja filosofije i kulture – a posebno književnosti – zahtevalo se življenje u istini i slobodi.”
Ovako je u knjizi Za Novo prosvetiteljstvo pisao Trivo Inđić o duhovnoj situaciji otpora šezdesetih i sedamdesetih godina, u vreme vladavine jednopartijskog socijalističkog sistema. Suština tog otpora i buntovništva bila je sadržana u mukotrpnom stvaranju intelektualne i ljud- ske zajednice kritičkih intelektualaca i političke i idejne alternative tadašnjoj represivnoj ideološkoj koncepciji društva. Biti kritički intelektualac u tom teškom vremenu pretpostavljalo je pre svega spremnost da se za život u istini i slobodi plati najteža cena i podnesu velike žrtve. Jedino tako se i moglo pripadati pokretu kritičkih intelektualaca. To je bilo vreme kada su ideali ljudske slobode prožimali intelektualnu delatnost. Danas su to gotovo nestvarna vremena jer više ne postoji ni jedna ideja oko koje bi se mogli okupiti najznačajniji intelektualni i idejni potencijali naše razbijene i posustale intelektualne zajednice. Ona je definitivno razorena, ne postoje društvene, socijalne, a ni idejne pretpostavke da ona bude iznova uspostavljena.
Delujući ranije sa margine našeg društva, ona je imala oreol buntovništva, otpora i težnje da se neprestano pomeraju granice vladajućeg ideološkog sistema. Upravo je pomeranje granica i osvajanje novih prostora slobode istraživanja i javnog govora označavalo suštinu postojanja tadašnje intelektualne zajednice. Pod njenim idejnim i intelektualnim okriljem stasala je i razvijala se generacija koja u velikoj meri i čini okosnicu savremene društvene i političke elite.
Zašto se danas, kada očigledno postoje mnogo bolje i povoljnije mogućnosti i pretpostavke za postojanje ozbiljne intelektualne zajednice, više ne javlja stvarna potreba za njenim funkcionisanjem i delovanjem? Paradoks je tim veći što su sredstva komunikacija neuporedivo pristupačnija, a mogućnost delovanja slobodnija i otvorenija. Da li to onda znači da se slobodna misao može razvijati samo u okvirima totalitarnog i ideologizovanog sistema, ili je tek u demokratskom društvu stvoren istinski prostor za njeno ispoljavanje i afirmaciju? Istina je da je društveni prostor otvoren, ali je u međuvremenu iščilela potreba za postojanjem intelektualne zajednice, ona je jednostavno nestala u vremenu opšteg razaranja i poništavanja temeljnih civilizacijskih vrednosti. Možemo se pitati da li se zbilja radi o duhu jednog vremena u kome je nestala potreba za ozbiljnim intelektualnim i idejnim angažmanom. Pre- ovladao je površan i plitak pragmatični pseudopolitički pristup društve- nim pitanjima, bez stvarne i utemeljene težnje da se ljudski angažman oplemeni idealima prometejstva i željom za promenom sveta.
Dominantni ton površnosti, banalnosti i isprazne politizacije snažno obeležava doba u kome živimo. Može se sa puno osnova reći da više i ne postoji realna potreba za stvaranjem i delovanjem inelektualne zajednice. Ne radi se ovde o nekakvoj nostalgičnosti za prohujalim vremenima, već o ukazivanju na prostu i tragičnu činjenicu da u našem društvu više ne postoji intelektualna zajednica kao osnovna pretpostavka za uspostavljanje ozbiljnog idejnog i političkog dijaloga o najvažnijim pitanjima društvenog života. Kultura skandala u kakvoj živimo pobrkala je štošta: paparaci su postali fotoreporteri, političari – estradni umetnici, estradni umetnici – intelektualci, primećuje s puno prava Gorčin Stojanović. Nije zato slučajno što na našoj političkoj sceni vlada razorna konfuzija u kojoj više ne postoji ni jedna ideja u kojoj je sačuvan njen osnovni smisao i dignitet.
Posledice ovakvog antiintelektualnog i antiidealističkog stanja su apsolutno razorne. Mi smo sredina u kojoj je 10% stanovništva učlanjeno u biblioteku, knjige se štampaju u tiražima od nekoliko stotina primeraka, čitanost novina je najniža u Evropi, časopisi izlaze veoma retko i sporadično, mediji su preplavljeni senzacionalizmom i prizemnošću. Najnovija istraživanja o mladima daju izuzetno zabrinjavajuće podatke. “Dnevne novine ne čita više od polovine ispitanika, sa većim učešćem devojaka. Slabo čitanje dnevnih novina karakteristično je posebno za srednjoškolsku omladinu i grupu koja živi u gradovima sa više od sto hiljada stanovnika (osim Beograda), u kojima čak 65% ispitanika ne čita dnevne novine. Nedeljne novine i časopise ne čita dve trećine anketiranih, naročito srednjoškolaca, što će reći da ova grupa izuzetno retko koristi štampane medije za svoje informisanje (u Beogradu 73% mladih ne čita nedeljnike i časopise), Omladina najviše koristi elektronske medije, ali daleko više zbog zabave nego zbog informisanja.” Već odavno ne postoje studentska i omladinska štampa, preplavljeni smo listovima za mlade koji se jedino bave svetom mode, tzv glamura, i životom velikih “zvezda”. Banalnost i prizemnost su preplavile našu javnu scenu. Iz našeg javnog života jednostavno je nestala potreba za ozbiljnim i argumentovanim raspravama, za artikulisanjem novih i svežih ideja, za intelektualnim i društvenim angažmanom prožetim idealima ljudskog samooslobođenja, racionalnosti i slobode.
Tako smo se obreli u društvu u kome je surovo poništena svaka mogućnost za intelektualni angažman koji neće biti u službi ogoljene političke instrumentalizacije i svakodnevnih partijskih i političkih borbi. Postavlja se osnovno pitanje: kako može valjano funkcionisati jedno društvo bez uporišta u temeljnim idealima slobode i demokratije i ako je zatvoreno u svoj autarhični i plitki politički pragmatizam? Zato i ne treba da se čudimo što neprestano drastično opada poverenje u demokratiju kao izvorni politički i društveni ideal. Ona je tako izgubila i svoju osnovnu civilizacijsku sadržinu i suštinu. Izgubljena je temeljna potreba da društvene ideje budu zasnovane na političkim idealima i načelima koji im daju pun značaj i smisao. Stvorena je društvena klima u kojoj više nema mesta za ozbiljne, promišljene i racionalno zasnovane rasprave. Danas je ozbiljno ugrožena svaka seriozna misaona delatnost i ne postoji težnja da se svet promišlja iz pozicije osnovnih civilizacijskih načela i ideala. Da li smo svesni do koje mere je za naše društvo pogubno antiintelektualno stanje površnosti, plitkosti i banalnosti.
Kao valjanu ilustraciju navešću stav Zagorke Golubović, koja je pripadala intelektualnoj zajednici o kojoj je pisao Trivo Inđić. U nedavno objavljenom tekstu “Intelektualci u epohi pomerenih vrednosti” ona je iznela svoje stanovište o ulozi i angažmanu intelektualaca u savremenom društvu. “Budući da dominira tehnološka svest, potisnut je filozofski duh i time se može objasniti ‘odsustvo antropološke pobune’ (E. Morin). Nedostaje elaborirana koncepcija i borba za moderne vrednosti u situaciji kada su se urušili svi veliki vrednosni sistemi i kada u vakuumu vrednosti anomija postaje opšte obeležje duhovne klime. Iz analize duhovne klime našeg vremena, koja obeležava pad filozofskog mišljenja i racionalnog uma u bujici formalizma, pragmatizma i utilitarizma, može se zaključiti da je položaj intelektualaca nepovoljan u pogledu ispunjenja njihove autentične uloge: stoga se sve veći broj intelektualaca angažuje u ulozi vođa političkih stranaka, u funkciji ‘ideoloških mesija’ određenih političkih moći, zatupljujući svoju kritičku funkciju. Ipak, glas nezavisnog intelektualca nije potpuno zamro i mnogi navedeni i drugi autori istrajno rade na osvetljavanju puta do istine, suprotstavljajući se novom autoritarizmu i moralnom i vrednosnom relativizmu i nihilizmu, nastojeći da revitalizuju borbu protiv diogmatizma, scijentizma i svih vidova fundamentalizma u cilju revalorizacije smisla života.”
Da li danas možemo govoriti o idealu življenja u istini i slobodi? I najpovršniji uvid u našu svakidašnjicu jasno nam govori da sada više ne postoji nikakav prostor za ostvarivanje i afirmaciju bilo kakvog političkog i društvenog ideala, a ponajmanje ideala pravde i slobode. Međutim ostaje otvoreno temeljno pitanje: da li jedno društvo može da se razvija kao demokratska zajednica ako u njemu ne postoji stalno strujanje novih ideja i političkih alternativa? Zato nikada ne smemo da odustanemo od stvaranje nove intelektualne zajednice ma koliko to izgledalo anahrono i utopijski. Jedino reafirmacija istinskog intelektualnog angažmana može stvoriti pretpostavke za vraćanje osnovnim idealima slobode i demokratije.