O jednoj književnoj prevari
Saša Ćirić
Smrt nezavisnih kritičara i nestanak jedne alternativne izdavačke kuće
(Marko Vidojković, Kandže,Samizdat B92, Beograd, 2004.)
Kritički govor o novom romanu Marka Vidojkovića Kandže, izdanje Samizdat B92, edicija “Busola”, zapravo je govor o smrti jedne izdavačke kuće i o čudnom posrtanju dvojice uglednika i kritičara, mnogo više nego o (još) jednom literarnom promašaju i nevelikoj komercijalnoj prevari.
Nekada istinski ugledna kao profilisana i drugačija, izazivačka i angažovana, prepoznatljiva najviše po časopisu Reč i edicijama “Apatridi”, ko- ju u prvoj polovini 90-ih uređuje Dra-gan Velikić, i “Reč”, druga polovina 90-ih, urednik Dejan Ilić, koja promoviše nova mlada imena srpske i hrvatske proze, Samizdat nepovratno i bezizgledno tone u komercijalni kič i lako (belo)svetsko brain-washing štivo. Roman Marka Vidojkovića ne osporava ovu, ne sezonsku tendenciju, već tvrdu programsku šemu Samizdata; on je dodatno zakucava. Odlazak duha starog Samizdata, sa uređivačkom ekipom i npr. novom Dubravkom Ugrešić u “Fabriku knjiga”, koincidira sa nastojanjem najjačeg Milo- ševićevog medijskog protivnika, RTV B92, pokretača Samizdata, da postane konkurentan našim TV mejdžerima i isplativo popularan, tj. da naplati godine poniženja, menjajući svoju andergraund estetiku i urbanizujući matrice tzv. pink-kulture. Ali i kršeći tržišne principe, na žalost još uvek nepretočene u zakone, ali ne i nepo- znate, koji zabranjuju bilo kakvo, nekmoli do neukusa dovedeno agresivno reklamiranje svojih proizvoda na svom mediju, jer to predstavlja nelojalnu konkurenciju ostalima koji svoj oglas/ reklamu stvarno plaćaju. To, na žalost, rade svi mediji kod nas, ali “kad dvoje rade isto, to nije isto”, t.j. nije isto da li tržišne norme krši onaj ko se na takav način i obogatio, ili onaj ko je uvek ukazivao na to kao na ozbiljan prestup.
Mihajlo Pantić i Teofil Pančić su ljudi koji preporučuju i javno promovišu roman Marka Vidojkovića Kandže. Jedan profesor, pisac priča, kritičar i antologičar od zanata, tribinski promoter, zahvalni saradnik elektronskih i štampanih medija, urednik i član mnobrojnih književnih žirija, i jedan beskompromisni novinar, kolumnista našeg doba i književni kritičar staju iza knjige za koju i sami moraju da znaju da predstavlja promašaj. Nije toliko bitno zašto oni to čine. Ovo je praksa mnogih izdavačkih kuća; počev od one najveće, Narodne knjige, koja nije najveća samo po broju naslova koje godišnje objavi iz domaće i stranih literatura, zbog čega zaslužuju puno neironizovano priznanje, nego i po broju literarnih promašaja i drugorazrednih knjiga.
Književni kritičari su postali urednici ambicioznih izdavačkih kuća, svoju nezavisnost i oštrinu predali su u merkantilne ruke biznisa i poslovnog interesa, te na talasu svog ranije stečenog ugleda, stvarnih zasluga i interpretativnog potencijala staju iza knjiga male ili nikakve vrednosti, pristaju na hiperprodukciju umesto da promovišu izdavačku strogost i kritičarsko poštenje, što, naravno, dovodi do devalvacije i njihovog ugleda i kritičke reči same i savremene srpske literature. Utoliko je svejedno čije će ime i kakve će formulacije stajati na tzv. blurb-u / korici knjige – ukoliko je vredna promovisaće se sama sobom, ako je “dno”, senka/fleka srama pašće na uslužni blejzer onih kritičara koji bestidno krčme svoje dobro ime, kao što je i ovde, u inicijalnoj meri, i sa Pantićem i Pančićem slučaj.
A sada nešto i o Kandžama Marka Vidojkovića. Naslov ovog prikaza “O jednoj književnoj prevari” nesumnjivo i nezasluženo je prejak. On je isprovociran nasrtljivom reklamnom kampanjom koja je urodila plodom: prvo izdanje Kandži srećno je rasprodato, a Marko Vidojković se slikao uzduž i popreko srpskih medija, od Blica i Danasa do Glorije i Plejboja, od “TV Dnevnika” do “Utiska nedelje”, još više i bolje nego onomad Anabela Basalo, ako se neko još uvek seća ko to beše.
Ispod skerlićevske namrgođenosti ovog naslova krije se prikaz dosadnog (a ne uzbudljivog) štiva, sa dozlaboga ponovljivim odnosima, situaci- jama i pojavama (a ne adrenalinom i inovacijom), sa plitkim, plošnim, nemušto skiciranim likovima od kartona, temom (građanski i studentski pro- testi 1996/97.), za koju autor veruje da sama sebe nosi, sa lažnom brutalizacijom protestnih zbivanja. Posle lomljenja Nadinog stana, trčanja, ždranja, duvanja, jebanja i vitlanja ašovčetom, izgleda da sam se umorio, piše u prvom licu narator-gnevni mladi čovek, i čitalac počinje da se oseća isto – umoran, tako umoran, čak i posle dijagonalnog i čitanja na brzu ruku.
Ali umoran još više zbog saznanja da najmlađa srpska proza posle Saše Ilića, Srđana V. Tešina i Nenada Jovanovića (namerno preskačem Mihajla Spasojevića), nema novih imena, jer to sigurno nisu Vladimir Milićević, Vojislav Todorović, Aleksan- dra Unterveger, Zorica Živković, Olgica Rajić, Zoran N. Marković, Saša Stojanović, Zvonka Gazivoda, pa ni Dejan Ognjanović, imena koja ste čuli sada pa ko zna kad.
Derida piše: “Tišina je moja najuzvišenija, najmiroljubivija, ali i neoboriva izjava rata ili prezira”. I zaista, o nekim stvarima najjasnije i najsnažnije je govoriti tišinom.
Ali šta ako ogluvimo od te silne tišine koja se gomila na našim glasnim žicama i u našem sluhu?
Ipak, Kandže ne zaslužuju opsežniju analizu, sem:
� kao primer tipično niske muške spisateljske imaginacije prema kojoj se devojke ređaju ispod naratora kao odlivci na pokretnoj fabričkoj traci,
� kao primer besmislene verbalne brutalnosti,
� kao primer poetički inferiornog uverenja da je dovoljno psovati, ejakulirati, besneti, jurcati i opet psovati po stranicama teksta da bi se bio novi Hemingvej/Bukovski (ili obojica istovremeno),
� kao primer negativnog delovanja odsustva dobronamerne rđave kritike, što pada na dušu promotera ovog romana.
Dakle, tišina, dok se ne rasproda i drugo izdanje, ili ne pojavi novi (crni) biser iz pera mladog pisca u, na žalost, uzaludnom zamahu.
Popularity: 13% [?]