Nema stvarnih promena
• Pomenuli ste Sarajevo. Kada se taj incident sa svadbom desio?
Ja mislim da je to početak ‘92, nisam siguran. To je početak. Pre toga nije bilo ničega. Bilo je govora, pretnji. Nije se znalo ko kome preti. Karadžić je pretio u skupštini Muslimanima, Muslimani su pretili po mitinzima Srbima. Užas. Ja sam bio u Sarajevu poslednji put, ja mislim, ‘91, kad je Adil Zulfikarpašić osnovao svoju liberalnu partiju, koji je moj prijatelj i koji me je zvao da prisustvujem. To je bila Bošnjačka liberalna stranka, koja je dobila preko 1 posto. On je bio protiv rata i da je on pobedio među Muslimanima, rata ne bi bilo. To je moje mišljenje. On nije bio nikakav pacifista, ali nije bio za rat. Ja mislim da ni Alija nije bio u principu za rat, ali se prihvatio posla da vodi rat, pošto su Srbi stalno izazivali, a onda je Milošević iza Srba stajao. Svakoga je na neki način ohrabrivao. On nije naredio ubijanje u Vukovaru, on je sve ljude ohrabrivao. Ta povezanost koju sam malo pre pomenuo – DB, plus mafija, plus teroristi, plus Armija jugoslovenska, koja je bila samouverena, verovala je da je moćna. Tako da su svi bili u samoobmani, nisu očekivali da će se ovo završiti kao što se završilo.
• Gde vidite odgovornost za NATO-bombardovanje Srbije?
Ja moram da kažem, ja sam naravno protiv bombardovanja. Ja sam kao mlad čovek – imao sam 28 godina, objavio knjigu na francuskom o totalitarizmu i pravu čoveka. I ja sam tamo prvi predložio Međunarodni sud za zaštitu ljudskih prava. Ja sam mislio na Tita, ali mi nije palo na pamet da predložim sankcije, bombardovanje neke zemlje zbog toga što je vlada diktatorska. Da mi je to neko predložio 47./48, ja bih mislio da je on lud. Ovde su to izvele zapadne demokratske sile. Ja mislim da to nije bio rezultat neke visoke politike, da je to opet bila jedna čudna koincidencija – uspesi dva mlada čoveka, kao što su bili Klinton i Bler, koji su imali ekonomije koje su bile uspešne. A Milošević je, kao i ova svadba u Sarajevu, stalno izazivao. Zašto je to radio, meni to nije jasno. Tako da su oni na Zapadu u stvari vodili rat protiv Miloševića. Trebalo je da gađate Miloševića a ne Srbe. Mislim da je to bilo jako nepametno i da će trauma zbog bombardovanja trajati još dugo. To Srbi ne mogu da zaborave. Oni zaborave bombardovanje Sarajeva, koje je trajalo tri godine – ne 77 dana, nego 1077 dana, ali ne zaborave bombardovanje Srbije, jer tamo je bio nekakav rat, a mi nismo nikakvu teritoriju zauzeli, kao što je Irak zauzeo Kuvajt, itd. Mi smo se povlačili: Miloševićeva Jugoslovenska vojska napustila je prvo Hrvatsku, pa je posle napustila Bosnu. Mi smo bežali, u stvari. Onda su se oni uhvatili Kosova. Jeste, na Kosovu je bila strašna represija, ali to nije dovoljan razlog za bombardovanje jedne zemlje. To je bar moje mišljenje. I to je bilo porazno. Ja govorim svojim prijateljima – kada je bilo bombardova- nje 6. aprila 1941. godine od nacista, ja sam bio u Beogradu, kao što sam i sada bio u Beogradu, posle toliko godina, bombardovanje od strane Zapada. Pa, ja sam bombardovanje ‘41. shvatao kao deo ratne službe – vi ste protiv nacista i nacisti imaju pravo da vas bombarduju. Vodi se svetski rat. Ovo nije bio svetski rat. I drugo, mi nismo bili protiv Zapada, niko nije bio protiv zapadnog sistema. Tako da je bombardovanje bilo, u neku ruku, delo dva mlada, lokalno uspešna čoveka, kao što su bili Klinton i Bler.
• Kako gledate na činjenicu da je Srbija ostala izolovana, bez svojih velikih saveznika?
Pošto smo u istoriji imali dosta velikih uspeha – prvo, uvek smo bili u savezu s nekima – sad smo se izolovali, sami. Uvek smo mi s velikim silama nekako – Austrija, Rusija, Francuska, Britanija. Sada je Milošević uspeo vrlo vešto da nas potpuno ostavi same, bez ikoga, i onda, predloži glupost – konfederaciju s Grčkom! Grčka u EU. Možete da zamislite kako je on izgledao glup! Pa, onda, Šešelj predloži konfederaciju s Belorusijom! Dakle, to je jedna komedija, ali vidite, taj Šešelj dobije milion glasova. Znači, za jednog takvog komedijanta i prevaranta milion Srba glasa! I, onda, kažete: pa, dobro, taj narod mora da plati svoje greške. Zato što nije glasao jedanput, nego glasao od 1990. do 2000. Tako je bilo mučno sedeti, gledati, imati drugo mišljenje. Vi ste protiv Miloševića mogli da pišete šta god hoćete. Ja sam pisao 13 godina – nikada mi nijedna reč nije bila cenzurisana. Milošević je, međutim, uništio nešto što je bilo supstanca nacionalna, tako da se to sada polako regeneriše, s velikim poteškoćama. Treba mnogo vremena, treba mnogo sredstava, specijalno finansijskih, jer mi smo uništeni i ekonomski. Mi smo na “tankim granama”.
• Na početku našeg razgovora pomenuli ste napad za vreme komu- nističkog režima. Da li u tom smislu postoje paralele između ko- munističkog i Miloševićevog režima?
U stvari, ne. Imate ovo – da su na vlasti s Miloševićem ostali uglavnom komunisti, ali to nisu bili komunisti koji su vladali u doba Tita, to su bili “mali” komunisti iz sela, palanki. On je našao jedan svet koji je poslušan, koji nema nikakvih ideja i to više nije bio komunizam. Oni su čuvali društvenu, takozvanu društvenu svojinu – to nije društvena, nego državna svojina, zato što im je to obezbeđivalo sredstva i manipulacije. Ali nisu oni bili veliki protivnici konkurencije, liberalne privrede. Da su imali druga sredstva, oni bi prepustili privredu nekom trećem. A u pogledu sloboda, to je bilo mnogo slobodnije nego pod komunističkim režimom. Neka dama iz jednog Komiteta za ljudska prava užasno se naljutila na mene zato što sam rekao da je bilo više zaštite ljudskih prava pod Miloševićem nego pod Dolancom i Rankovićem. Ona je to smatrala da ja branim Miloševićev režim. Međutim, Miloševićev režim – to nisu samo ljudska prava, ima tu još mnogo faktora, kao što je međuetnički rat, odnos prema svetu, itd. Međutim, u pogledu ljudskih prava nema poređenja. Ja sad čitam u “Politici” feljton o studentskim demonstracijama ‘68., pa to je bio rat između studenata i policije. Ja sam nešto znao, a sada se vrlo lepo vidi. Vi takav slučaj nemate kod Miloševića. Vi imate 9. mart, koji je trajao 24 sata, i to je sve. Pa su posle demonstracija ulice slobodne, ljudi se kreću, policajci dođu u sukob sa studentima, pa studenti čitaju Dostojevskog ili Šekspira. Oni stoje, ne daju da idu dalje, da se ide na Dedinje. Nema poređenja sa ‘68. A da ne govorim o Golom otoku, o progonu Đilasa, itd. Tako da je režim Miloševićev bio degeneracija i vlasti i degeneracija društvene mase. To je ono što je teško. Tako da je satanizacija, koja je vršena i prema Srbima, ne samo prema Miloševiću, istorijski neopravdana. Ona može da se brani kao propaganda, ali to nije ozbiljno. Vama govorim zato što vi studirate i ispitujete naučno, znate da razlikujete propagandu od činjenica, morate da vodite računa o činjenicama…
• Šta mislite o politici Miloševićevog režima?
Meni je nacionalizam Miloševićevski potpuno stran. Ja sam bio protiv toga i kada sam bio mladić, s 20 godina. Kako bih sada bio?! I ta tradicionalna srpska linija – sve zemlje, “svi Srbi zajedno” – ja bih voleo da svi Srbi budu zajedno, ali to je nemoguće, jer mi nemamo etničku teritoriju. Vi ne možete spojiti Liku, Kordun i Baniju sa Srbijom – to je nemoguće. Jugoslavija je nastala kao podsvesna želja da “svi Srbi budu u jednoj državi”, ali ta država nije srpska, nego jugoslovenska. Srbi nisu hteli to da prihvate, u masi. To je s jedne strane, a s druge, ova kuknjava s tzv. levice, u kojoj su bivši komunisti, istina mladi, i koji su uzeli u ruke sve te organizacije zaštite ljudskih prava. Oni prave od Miloševića veće čudovište nego što je bio, da bi dali razloga za svoju aktivnost i da bi se opravdali onima koji ih pomažu. U stvarnosti, ja s vama razgovaram kao sa naučnikom, ne kao s novinarem, propagandistom. Moramo da gledamo stvari takve kakve jesu, a sad politički ljudi neka izvlače šta god hoće.
Od početka ja sam bio protivnik toga što u opoziciji nikada nije bilo ozbiljne namere da se diskutuje o našim društvenim problemima koji traju jedan vek. Sa 1918, mi smo ušli u jedno novo stanje, mi smo morali to da objasnimo, da razumemo – da razumemo Hrvate, Slovence, Makedonce. Tada je meni bilo dosta jasno, pošto je bila vojna pobeda 1918. Potom je došla pobeda partizana 1945. Niste mogli ni sa kim da diskutujete, da kažete: “uzmimo hrvatsko pitanje”. To užasno Srbe nervira kada ja to kažem, a ja to ponavljam – Srbi nikako nisu mogli da vide da 1918. prekidaju nit hrvatske istorije. Prvi put, hrvatsko “državno pravo” gubi se, kao da ne postoji. A to Hrvati čuvaju i prema Mađarskoj i prema Austriji 7 vekova, od 1102. do 1918. To je strašna uvreda hrvatskom narodu. To nijedan Srbin ne razume. Za Srbina, “hrvatsko državno pravo” – to je fikcija. Pa, to jeste fikcija, ali u pravu ima mnogo fikcija. Ima i u politici – šta je to suverenost, itd. Ali ljudi žive od toga i na osnovu tih fikcija prave jedno pravno, političko stanje i socijalno, ekonomsko, ako hoćete, konkurenciju, liberalnu privredu ili obrnuto, socijalizam.
Prema tome, mi ako smo hteli da vladamo, a hteli smo da vladamo, pošto smo pobednici, mi smo morali da upoznamo ljude nad kojima ćemo vladati. Ja sam, recimo, počeo kao gimnazist da upoznajem Hrvate preko literature. August Šenoa, to je jedan hrvatski pisac, pisao je divne, istorijske romane. Meni se to svidelo. Obične priče. To nije bio veliki pisac, ali je pisao o tom novom i srednjem veku hrvatskom, feudalcima, sukobi, borbe, gde ste vi videli da Hrvatska nikada nije bila okupirana kao što je Srbija bila od Turaka. Oni su imali jedan poseban, svoj hrvatski život, čak i kada su bili potpuno zavisni. Ali Srbi nisu razumeli, jer su mislili da, ako ste vi suvereni, znači sve puške su u vašim rukama. Međutim, vi možete da budete “suvereni” i ako nemate pušku u rukama. Vi, molim vas, zabranite da se iko u Makedoniji preziva na –ski i na –ov. Svi moraju da se prezivaju na –ić. To prosto ne mogu da shvatim kako su ljudi, koji su bili tako bistri, koji su bili tako pošteni, kao Ljuba Davidović ili Jovan Cvijić, mogli da prihvate takvo stanje. Kako vi možete meni da kažete kako ću da se prezivam?! I to država. Država mi naređuje. To je ludilo. Najbolji ljudi su ludilo prihvatili. Kao što znate, društvo nikada nije savršeno… i uvek ima nekih gluposti i ludila u koje ljudi veruju, i čine velike zločine ili velika dela, zato što veruju. Ali ovde nije reč samo o “nekim” pojedincima…