Milo Veliki
Branko Ljuboja publicista, Kikinda
U povesti gotovo svih naroda postoji ličnost sa atributom sveti ili veliki. Reč je o velikanima koji su presudno uticali na oblikovanje istorijske i nacionalne svesti naroda, bilo tako što su saplemenike priveli nekoj od velikih religija, bilo što su izvojevali odlučujuće pobede nad, naravno uvek nadmoćnijim, neprijateljem, ili su se prkosno žrtvovali za slobodu svog naroda.
Tako imamo svetog Savu, svetog Patrika, svetog Ištvana, Aleksandra Velikog, Petra Velikog… Negde sredinom 19. veka, bar u Evropi, proterivanjem Turaka, takve ličnosti su iz realne prešle u mitsku dimenziju. Od tada političari uglavnom imaju ljudske, a ne svetačke karakteristike.
Međutim, Balkan je izuzetak u svemu, pa tako i u pojavi harizmatičnih “proizvođača istorije”. Slobodan Veliki, Franjo Prvi i Alija Veličanstveni svoju megalomaniju su obojili bojom krvi. A u malenoj Crnoj Gori, jedan političar i dalje preduzima korake da u kolektivnom pamćenju svog naroda bude zabeležen kao VELIKI. Reč je naravno o Milu Đukanoviću, sadašnjem premijeru Crne Gore.
Svi ulazni elementi potrebni za divinizaciju ovog kršnog Nikšićanina su tu. Za status sveca potrebna je ambivalentna lična istorija, dakle dijabolična prošlost, te naglo, trenutno preobraćenje u istinskog vizionara. Kod našeg junaka sve je to prisutno. Prvo paganska prošlost:
– mladalački gresi (perspektivni posttitovski omladinac, član predsedništva SSOJ, apartman u hotelu “Jugoslavija”, bogovska plata, perspektiva u rukovodstvu komunističke Crne Gore);
– revolucionarni staž (aktivno učešće u antibirokratskoj revoluciji u Crnoj Gori, članstvo u miloševićevskom trijumviratu Bulatović – Đukanović – Marović, oratorski promiloševićevski uzleti u džemperu sa romboidnim šarama na poslednjim sednicama CK SKJ);
– rukovođenje drugim okom u glavi za vreme rata u bivšoj SFRJ (Dubrovnik);
– ekonomske aktivnosti koje se i dan danas preispituju (poslovi sa cigaretama i sl.).
Onda dolazi do dvostrukog prosvetljenja.
Prvo demokratski preobražaj:
– razlaz sa Momom i Slobom. I čovek prosečene, a kamoli Milove inteligencije, mogao je da uvidi da je Miloševićeva politika, bez obzira na sve poluge koje su ga održavale na vlasti, osuđena na poraz, te da se od sukoba sa voždom može dobro profitirati;
– iz prethodnog sledi uspešno okupljanje oko sebe svih značajnijih Slobinih protivnika, a odlučujuću pobedu nad Momirom Bulatovićem donela je podrška mitropolita Amfilohija, koji je verovao da je reč o pavlovskom, a ne o interesnom prevratu;
– podrška Zapada, koji kada ima velikog neprijatelja poput Miloševića, u suprotni tabor okuplja sve moguće njegove neprijatelje, opraštajući im kompromitujuću prošlost (podrška Bin Ladenu u Avganistanu, Tito, na kraju krajeva)
Taman kada je oreol glavnog Miloševićevog neprijatelja počeo da donosi rezultate na svim poljima i kada se stolica u Beogradu primakla, Srbi, kao i uvek naglo, 5. oktobra zbacuju Porodicu i svetska zvezda postaje legalističko-pragmatični dvojac Koštunica – Đinđić. Taj događaj kod Đukanovića ne izaziva rezignaciju, već drugi preobražaj. Nacionalni.
Od jedne partije (liberala) preuzima program državne samostalnosti, a od druge (socijaldemokrata) program potpunog brisanja bilo kakvog prideva “srpski” u crnogorskoj “hiljadugodišnjoj” naciji. Menja se istorija, jezik, himna, zastava. Srbi su prisutni u udžbenicima, ali kao okupatori i viševekovni zatirači crnogorske samobitnosti. Pod kritičkom lupom novokomponovanih istoričara su Njegoš, Marko Miljanov i ostali Srbi u Crnoj Gori, a “objektivno” se analiziraju Sekula Drljević, Savić Marković Štedimlija i drugi. Državni pesnici su sada otac i sin Brković i, posle još karikaturalnijeg obrta od Milovog, Novak Kilibarda, a Bećković, Vojvodić i ostali su okupatorske sluge.
Antisrpska kampanja uzela je danak. Veliki deo Crnogoraca, pogotovo mladih ljudi, pokazuje agresivnu mržnju prema Srbima, a okrivljavati Srbe za sva zla koja su se dogodila na Balkanu je svetski proces, naravno kome su izuzetno doprineli i sami Srbi. Usuđujem se da kažem da je Milov naum uspeo i da je pitanje dana kada će se rasturiti ionako smešna država Srba i Crnogoraca. Šta da radi 30 % stanovnika Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi. Isto ono što i druge manjine u Crnoj Gori i u Evropi. Dakle, da traže da im se omogući pravo na školovanje na svom jeziku, pravo na negovanje sopstvene kulture i tradicije, na obeležavanje značajnih datuma i godišnjica znamenitih Srba u Crnoj Gori, pravo na kulturne veze sa sunarodnicima u Srbiji. A država Srbija mora, na način saglasan propisima donetim od strane demokratski izabrane vlasti u Crnoj Gori, moralno i materijalno da pomaže pripadnike srpskog naroda u inostranstvu. Naravno, i u Srbiji se mora omogućiti Crnogorcima dukljanskog opredeljenja da ostvaruju svoja prava, poput ostalih manjina koje žive u Srbiji.
Zar nam sve ovo ne govori da je vreme da se i srpski političari opredele za korišćenje razuma u politici, a da emocije i slavnu prošlost ostave umetnicima. Jedino se tako mogu, poput Mila Velikog, izboriti za inicijativu u balkanskom galimatijasu i za miran i stabilan život svog naroda.