Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo
5.
Tema koju je Dragoljub Todorović pokrenuo o srpskoj opoziciji u Srpskoj reči, kao repliku na moj tekst u Antipolitičaru, kompleksna je i zaslužuje dublju analizu, od koje ne mogu da pobegnem, ali u drugom tekstu. Ovde ću se zadržati na disidentskom pokretu.
Kad sam rekao da smo mi imali snažan disidentski pokret, posebno apostrofirajući grupu osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, nikako nisam mislio na Zagorku Golubović, nego na Miladina Životića. Držim da je ovaj profesor bio jedna od najčasnijih ličnosti novije srpske istorije, pa mi je žao što nisam mogao da ga sledim. Posle svega što mi se dešavalo, nisam imao više snage da opstajem u areni, profesor Životić jeste. Svaka čast advokatu Dragoljubu Todoroviću, ali on brani ljudska prava u sudnici; ja u literaturi; profesor Miladin Životić je to radio u životu. Valjda je zato životom to platio. Istina, advokat ima pravo kad kaže da se ova grupa sramno ponela: jedni su prišli Miloševiću, drugi su se zaglibili u nacionalizmu, treći su ostali u komunizmu. U Kikindi se advokat obrušio na Zagorku Golubović, kao ortodoksnog komunistu. Replicirao sam, misleći na Miladina Životića.
Znam na šta cilja advokat: na moj tekst u Srpskoj reči u kojem nudim obrazac kako danas prepoznati komunistu. Tu sam napisao: “Na kraju, da ponudim lakmusov papir kako da danas prepoznamo komunistu. Novi komunisti su se odrekli svih postulata na kojima su zasnivali svoju ideologiju: društvene svojine, internacionalizma, diktature proletarijata, jednopartijskog sistema, komunističkog raja. Ovi komunisti su tako kamuflirani demokratijom da ih je moguće prepoznati samo po jednom pitanju: po odnosu prema generalu Mihailoviću. Sve će vam oni danas priznati, ali neće dozvoliti da se pored njih još neko borio protiv fašizma. Svi su izdali zemlju samo ne oni koji su je 1945. godine porobili i narodu nametnuli diktaturu koja se po malo čemu razlikovala od fašističke. Ako srpski narod nema snage da promeni stav prema srpskom Čiči, onda i ne zaslužuje drugu etiketu do da je fašistički.” Advokat mi poručuje da kroz taj eksperiment sagledam Zagorku Golubović. Da li će ovaj lakmusov papir da pocrveni?
Mene više interesuje Miladin Životić: kako bi on reagovao na zakon od 21. decembra 2004. godine? Razume se da je na to nemoguće odgovoriti, sem na način kako to čini Ivica Dačić. Ipak ću da potegnem jedan argument. Kad sam odlučio da privatno objavim roman Jugovac…, 1988. godine, pošto nisam mogao da nađem državnog izdavača, uzalud sam tražio na sve strane pisca pogovora; nijedan književnik nije hteo da podupre pisca koga su osudili komunisti. Učinio je to filozof Miladin Životić. Pošto sam znao za stradanje njegove porodice od četnika, predočio sam mu da je moj otac bio četnički komandant. To je za Životića bio razlog više da me podrži. Tako su se četnički pisac i partizanski filozof pomirili sedamnaest godina pre zakona. Hoću da kažem da sam ponosan zbog toga.
6.
Izjava Zagorke Golubović u NIN-u za mene je veliko razočaranje. Kao da ju je naručio advokat Dragoljub Todorović! Ne samo da ova profesorka stoji na pozicijama udbaškog komunizma, nego još nudi svoje lično svedočenje. O čemu to može Zagorka da svedoči?
Pošto profesorka nudi svoju biografiju za svedoka, ništa mi drugo ne preostaje nego da u leksikonu Ko je ko u Srbiji (intelektualna, umetnička, politička, finansijska, vojna, sportska elita Srbije!) potražim podatke o njoj. (U “Prosvetinoj” Enciklopediji, nažalost, toga nema.) Tamo piše da je Zagorka rođena 8. marta 1930. godine u Debrcu kod Vladimiraca. Gimnaziju je učila u Beogradu, maturirala je 1948. godine. To znači da je u gimnaziju pošla 1940. g. i da ju je pohađala za vreme rata. Kad se prijavljuje za svedoka, imala je jedanaest godina.
E sad, ta jedanaestogodišnja devojčica svedoči o ustanku 1941. godine. Šta ona može da posvedoči o ustanku u zapadnoj Srbiji, gde su joj koreni? Valjda da su partizani i ravnogorci sarađivali! Pošto, pretpostavljam, nije bila partizanka, mogla je to da čuje u “šabačkom i valjevskom okrugu”. Budući da se poziva na istorijsku nauku, nema druge istorije. (Iz leksikona nije baš jasno kad je prešla u Beograd.) Ali devojčica ide dalje pa kaže da se o kolaboraciji četnika sa Nemcima uverila u zloglasnom nemačkom logoru. Sad nije jasno da li je mlada Zagorka bila uhapšena pa lično videla kako Nemci i četnici sarađuju u logoru, ili su joj o tome pričali. Svejedno, ona nudi posleratne fotografije “četnika naoružanih do zuba sa nemačkim okupatorom”. Ako umem da čitam to što Zagorka piše, u zapadnoj Srbiji je postojao logor za komuniste, a starešina tog logora je bio četnički vojvoda Dragoslav Račić, komandant šabačko-valjevske grupe korpusa. Pa se još slikao sa Nemcima za istoriju! Zagorka potvrđuje autentičnost tih fotografija kao da ih je ona snimala! Svedok istorije, kao advokat Veljko Guberina, koji je, uzgred, posle rata dugo čamio u komunističkim logorima!
Biće da Zagorka ima u vidu beogradske logore, na Starom sajmištu i u Jajincima. Beogradska gimnazijalka je svakako o tome slušala. Nema sumnje da su mnogi komunisti tu stradali, ali otkud gimnazijalki saznanje da su logore čuvali dražinovci? Pa u Jajincima su bile zatočene porodice četničkih vođa Draže Mihailovića i Nikole Kalabića. I dok su porodice ovih kvislinga, koji su se odmetnuli u šumu, čamile u logoru, njen komunistički vođa ratuje u Bosni uz sekretaricu koja mu je ljubavnica, pošto je prethodno napustio ženu i dete. Ne znam koliko je Zagorka o tome znala posle rata, ja sam morao da čekam Dedijera da prodrem u tu tabu temu. To kažu “nepristrasna istraživanja istorijske nauke”, na koja se profesorka poziva.
Verovatno je Zagorka dočekala oslobođenje u Beogradu. Da li zna da su u Beograd istovremeno ušle Crvena armija i partizanski Prvi korpus, formiran od Prve proleterske i Šeste ličke brigade, kojim komanduje tridesetogodišnji general Peko Dapčević. Tad je Zagorka imala četrnaest godina, bila je gimnazijalka. Verovatno je bacala cveće pred oslobodioce – uvoznike komunizma. Ne sumnjam da je ova odlična učenica, ubrzo skojevka, buduća komunistkinja, profesor univerziteta, predavač u Švedskoj, Velikoj Britaniji, SAD, već tad čitala novine. Pa ne mogu da je ne pitam da li je pročitala Politiku ili Borbu 27. novembra 1944. godine? U novinama je toga dana objavljen spisak od 105 imena ljudi koje su komunisti dan ranije pobili po kratkom postupku. Među njima su bili pisci Gligorije Božović i Svetislav Stefanović, glumci Aleksandar Cvetković i Branislav Tanić, slikar Branko Popović… Da li u “neposrednom iskustvu starijih generacija” Zagorke Golubović ima pomena o tome? Ne mogu da se načudim da Zagorka ništa ne zna o revolucionarnom teroru! Njen komunistički idol Milovan Đilas kasnije je pisao da je “među žrtvama bilo i onih koje bi takve sudbine poštedeo i najgori, najnepravedniji sud”.
7.
Pored ličnog svedočenja, Zagorka nudi i “brojne fotografije četnika naoružanih do zuba sa nemačkim okupatorom”. Kojih četnika: Pećančevih ili Dražinih? Ili je za profesorku to isto? Ne mogu da je ne podsetim da se fotografije daju montirati! Neka pogleda fotografiju komunističkog Politbiroa sa Visa: kako koji Titov rival padne s vlasti, nema ga na fotografiji! A Udba je imala vrhunske fotografe!
Neka mi dozvoli profesorka da ovde napišem kako je nastao čuveni feljton o zarobljavanju generala Draže Mihailovića od strane Ozne/Udbe. O tome može da pročita u knjizi Miloslava Samardžića “Istina o Kalabiću”. Feljton je, inače, objavljivan u Politici u 44 nastavka, počev od 5. avgusta 1962. godine. Ako Zagorka nije čitala Politiku 1944. g., 1962. svakako jeste. Inicijativa za pisanje feljtona “Kako je uhvaćen Draža Mihailović” potekla je od prvog srpskog udbaša, Slobodana Penezića Krcuna. Prema svedočenju jednog od pisaca feljtona, Krcun je pozvao direktora Politike Danila Purića i naredio mu da odredi dva svoja najsposobnija novinara i preda ih Udbi. Izbor je pao na Gojka Banovića i Kostu Stepanovića. Njih dvojica su bili izolovani u jednoj vili u Sremu (ni porodice nisu znale gde se nalaze i šta rade) i po diktatu udbaša koji su lovili generala napisali tekst za Politiku. Tako je nastala literarna verzija o zarobljavanju generala 12. marta 1946. godine.
Moje pitanje je nije li Zagorkino svedočenje literarna verzija događanja? Baš bi me zanimalo da saznam šta je skojevka u gimnaziji čitala. Lakše mi je da kažem šta nije: nije čitala Kafku, Foknera, Hemingveja, dakle dekadente, jer je ovim velikanima bio zabranjen ulaz u komunističku državu. Ali mogla je da čita sovjetske pisce, pre svih Maksima Gorkog. A naš Maksim Gorki bio je Jovan Popović, glavni socrealistički pisac i važan književni ideolog. Psihološki bi bilo uverljivo da je prvo pročitala njegovu priču “Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo…” U priči se aktivistkinja, afežeovka Nada seća seljanke Zagorke kod koje je kao mlada partizanka odsela. Zagorka je srcem uz partizane, njena dva sina su kod Tita negde u Bosni. Ali u selo iznenada hrupe Nemci, na čelu sa folksdojčerom Romečom, ozloglašenim zlikovcem. Zagorka stigne da skloni Nadu i drugove u zemunicu, pre nego je Nemci odvedu u crkvenu portu. Razume se da sklonjeni partizani nisu znali šta se dešava sa Zagorkom. A Romeč želi da od Zagorke po svaku cenu sazna gde su partizani koji su odseli kod nje. Podrazumeva se da Zagorka to ne odaje. Životinjski Romeč pribegava poslednjem sredstvu: dovodi Zagorkinu ćerkicu i stavlja je ispred tenka. Zagorka ne odaje drugove, iako je svesna da će joj ćerka završiti ispod tenka. Zagorka je gledala kako joj gine dete, ali drugove nije izdala. Romeč je streljao Zagorku i napustio selo neobavljena posla. Kad su nemački tenkovi otišli, drugovi su izašli iz zemunice i našli mrtvo Zagorkino telo. Partizanka Nada je najpre osetila grižu savesti: “Zbog nas je poginula”. Ali se odmah ispravila: “Ne, ne zbog nas. Zbog naroda. I mi ćemo tako poginuti ako treba. Sve je to veliki front: za život treba dati sve.”
A možda je skojevka čitala priču “Brile”. Ovaj seoski berberin, mrzitelj svega starog, pošto je upoznao “bahato lice vladajuće klase”, kad su “Jugoslaviju preplavile fašističke njuške raznih boja ali ista soja, izbrijane i bradate, nalickane tuđinske i neumivene domaće”, kome su se “grohotom smejali kraljevski oficiri kad se u trenucima životne opasnosti po otadžbinu javljao kao dobrovoljac”, postao je čuveni sremski partizan. “Brile, dvadesetogodišnji mladić koji nikad nije bio ljubljen, smatrao je da se jedino puška i mitraljez mogu grliti u ove dane. Ta i devojke po sremskim selima, prekrajajući devojačku opremu za partizane, smatrale su da nema udaje do pobede.” Izrastao je od neuglednog seoskog momka do partijaša, političkog komesara diverzantske grupe. “Ovaj patuljak telom, koga je priroda pakosno umesila, taj mali brica, koji je dvadeset godina u životu mnogo trpeo i bio često ponižavan, razvijao se u oslobodilačkoj borbi, kalio se pod vaspitnim okriljem voljene Partije.” Taj Brile postao je idol skojevske generacije.
Moguće je da se gimnazijalka oduševljavala Pinkijem, jer je ovaj “video Tita”. A sa Pinkijem je ratovao i “atentator na kralja Aleksandra, dobrodušni Baća Stejić”. Pinki je bio od retkih sremačkih partizana koji je imao čast da vidi druga Tita. “Drug Tito je postavljao pitanja iz kojih se videlo da je već upućen u prilike. I Pinki je imao utisak da Titove plave, pitome, a ipak tako prodorne oči sve vide.” A kad je Pinki drugu Titu pričao kako se bore sremački partizani, primetio je kako se iz njegovih “prodornih očiju iskradaju dve suze i polako klize niz umno i nežno ratničko lice”. Kakav vođa, sušta suprotnost koljaču Draži Mihailoviću!
Ništa se bolje nije Zagorka Golubović vaspitavala ni na fakultetu. Filozofiju joj je predavao predsednik tročlane komisije za utvrđivanje ratnih zločina, Dušan Nedeljković. Verovatno je od njega čula da su se samo komunisti borili za slobodu a da su svi ostali bili fašisti, na čelu sa vojnim ministrom u kraljevskoj Vladi, generalom Dražom Mihailovićem. Jer tako je njen profesor odredio!
Žao mi je, ali advokat Dragoljub Todorović je bio u pravu. Stvarno sam u Kikindi branio pogrešnu osobu, njen lakmusov papir je pocrveneo. Ipak je ona bila samo profesorka Crvenog univerziteta Karl Marks.