Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo
3.
Pošto sam se uverio da ovaj tekst ne može biti povod Todorovićevog obraćanja meni, pogledao sam njegov dodatak. Naime, NIN se obratio za mišljenje o Zakonu nekim javnim ličnostima, valjda da stavi šlag na tortu. U pitanju su glumac Stevo Žigon, književnik Svetlana Velmar Janković, istoričar Slobodan G. Marković i antropolog Zagorka Golubović. Tu je čvor problema.
Svetlana Velmar Janković je rekla ono što proizlazi iz njenog dela. “Mislim da je došlo vreme da se govori o pomirenju onih koji su svoje živote, na različitim političkim stranama, davali za slobodu ove zemlje. (…) Nadam se da će svest o neophodnosti tog pomirenja nadvladati veoma zastarele dogmatizme.” Tu ja nemam šta da dodam, jedino mi je drago kad su pisac i njegovo delo na istom, što se u srpskoj književnosti nije često dešavalo.
Za mene je još interesantnija izjava istoričara Slobodana G. Markovića, o kome, nažalost, ne znam ništa. Naime, ja sam na skupštini Udruženja književnika Srbije 25. decembra govorio nešto slično. Proglasio sam 21. decembar 2005. godine jednim od najznačajnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji, čak iznad 5. oktobra 2000. godine (5. oktobar je dan propale nade, a 21. decembar je dan dobre nade), što je naišlo na opšti muk. Ja tad nisam bio pročitao pledoaje istoričara, inače bih poboljšao svoj govor. Istoričar je rekao: “Mislim da se ovim zakonom simbolički završava Drugi svetski rat. Jugoslovenska vojska u otadžbini je predstavljala oružane snage jugoslovenske vlade u Londonu, koja je bila međunarodno priznata od strane svih saveznika – SAD, Velike Britanije, SSSR-a i Francuske. Zbog toga borci ove vojske predstavljaju borce savezničke vojske i neprimereno je bilo što DOS odmah 2000. g. nije pokrenuo ovu inicijativu. Protivnici ovog zakona pozivaju se na kolaboraciju pojedinih četničkih trupa, ali danas znamo da je pokušaja kolabora- cije bilo na svim stranama, tako da to nije dovoljno jak argument. Pre bi se moglo reći da protivnici ovog zakona ne žele da se Drugi svetski rat završi, već da samo pobednička strana zadrži privilegije.” Lepo rečeno, ali nije to razlog da me advokat seca, mada mi je više puta ukazivao da čitam neke mlade autore (Borislava Ristića, Ivana Jankovića…), na čemu sam mu zahvalan.
Izjava glumca Steve Žigona je beznačajna i advokat je mogao na nju da mi ukaže samo kao na pravni nonsens. Naime, glumac osporava legitimitet Narodne skupštine. “Istorija je nauka”, kaže on. (Biće da je to istoriografija!) (…) “Taj zakon je samo papir koji neće imati nikakvih posledica.” (Avaj, bojim se da je u pravu!) “Trebalo bi pitati o tome pre svega onu većinu glasača koji nisu izašli na izbore. Mislim da ovaj parlament ne predstavlja narod (kurziv moj)”. Glumac je glumac i ne zna pravo, neka mu je prosto. No ne mogu da se ne zapitam da li je on išao od građanina do građanina neizašlih na izbore i proveravao šta oni misle o četnicima i partizanima? Pa mu oni rekli More nek se nose poslanici u … Ali se ne čudim, jer isti je negde izjavio da je za njega Josif Visarionovič Džugašvili iliti Staljin najveća ličnost Dvadesetog veka. Taman posla da se advokat Dragoljub Todorović bavi ovim vampirom komunizma!
Ostaje, dakle, antropolog Zagorka Golubović. Da najpre vidimo šta je ona rekla, pa da stupimo u dijalog sa advokatom. Pošto je najpre optužila parlament da se bavi onim što mu nije u kompetenciji (da donosi zakone!) i izrekla opšte mesto o istorijskoj nauci, Zagorka je ponudila lično svedočenje: “Ali, dodala bih i to da i neposredno iskustvo nas, starijih generacija, ima šta da kaže o tome. Svedok sam aktivne kolaboracije četnika sa Nemcima u šabačkom i valjevskom okrugu u zloglasnom nemačkom logoru, o čemu svedoče i brojne fotografije četnika naoružanih do zuba sa nemačkim okupatorom. Kod nas se, međutim, falsifikuje istorija pa je sve aktuelnija rehabilitacija kolaboracionista na račun onih koji su bili i delom se potvrdili kao antifašisti.” Ova izjava, dabome, zaslužuje posebnu analizu, ali da vidimo šta je advokat hteo da kaže.
4.
Pre izvesnog vremena ja sam sa advokatom Dragoljubom Todorovićem u Kikindi imao dijalog (polemiku) na ovu temu, pa mi je on poturio Zagorkinu izjavu da mi pokaže kako nisam u pravu. Bojim se da me je ovim u priličnoj meri razoružao.
Posle tog dijaloga advokat je u Srpskoj reči objavio tekst “Pedeset godina koje su pojeli skakavci” u kojem elaborira našu raspravu. Pokušaću da sažmem njegove stavove. “Na tribini je istaknuti srpski pisac, veliki stradalnik u komunizmu, autentična ličnost i sjajan čovek u svakom pogledu, kome je, inače, tribina bila posvećena, izneo tezu da su protivnici komunističke vlasti u bivšoj SFRJ bili u toj meri značajan faktor da su svojom aktivnošću srušili komunizam u Jugoslaviji. U nastavku izlaganja protivnike vlasti u SFRJ 1945-1991. podelio je u tri grupe i to: renegate, disidente i jeretike. Apsolutno, u potpunosti i u celini i u nijansama, duboko se ne slažem sa tezom uglednog pisca”. Suprotstavljajući se mojoj tezi o postojanju opozicije titoističkom režimu, iznetoj u Antipolitičaru, Todorović ističe da “Srbi i Srbija praktično uopšte nisu imali opoziciju u komunističkom režimu države SFRJ 1945-1991. g.”. Dakle, njegov zaključak je u potpunosti suprotan mom: “Protivnici titoističkog komunizma 1941-1991. u SFRJ nisu ni najminimalnije, ni za promil, doprineli rušenju komunizma u Srbiji.“ Kao dokaz za to, advokat navodi da su se “svi protivnici titoističkog tipa komunizma iz Srbije krajem osamdesetih godina prošlog veka jednostavno stopili u jedno, u monolit, i stali iza Memoranduma SANU, Osme sednice CK SKS, antibirokratske revolucije i Slobodana Miloševića“, ukratko “srpska alternativa jednopartijskom sistemu u SFRJ duboko se zaglibila u blato, mulj i močvaru Miloševićeve despotije i tu potonula”. Hvala Bogu da advokat ne svrstava mene u tu bulumentu.
Interesantna je Todorovićeva teza da je Tito bio ispred tih opozicionara i to u pitanjima ekonomije, tržišta, decentralizacije, samoupravljanja. Inače, advokat je daleko od titoizma. “Kada se zna da je Tito bio prilično rigidan i ortodoksan boljševik, da je na čelo Komunističke partije Jugoslavije došao kao agent Kominterne i to nakon što su likvidirani svi njegovi konkurenti, da je čvrsto u svojim rukama držao sve poluge vlasti u Jugoslaviji, da je bio vlastoljubiv, sujetan i prilično netole- rantan državnik, zaostajanje za njim u tretiranju osnovnih civilizacijskih dostignuća savremenog sveta, predstavlja srpsku opoziciju u izuzetno lošem svetlu.” Stoga advokat tu opoziciju naziva državnom! “Formirana je pod okriljem i visokim pokroviteljstvom tajne policije (Udbe), na čijem čelu su bili Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Svrha ovakve opozicije je da razvodni, razblaži, otupi i ućutka delatnost prave, autentične i demokratske opozicije.” Advokat takvu opoziciju upoređuje sa onom koju je papa Inokentije III formirao još u dvanaestom veku. Papa je legalizovao jeretički red Svetog Franje Asiškog, omogućivši njegovim pripadnicima da kritikuju sve pojave u crkvi i državi, uz striktno poštovanje samo jednog uslova, da priznaju “kako je voda na izvoru čista. Izvor je bio papski tron u Rimu, a čista voda njegove doktrine”. Advokat je posebno među lažnim opozicionarima izdvojio Dobricu Ćosića i njegovu koteriju, kao desnicu, i praksisovce, kao levicu. Mene ovde zanima lažna levica.
Dragoljub Todorović kaže: “Levičarska opozicija počela je svoje aktivnosti okupljanjem oko filozofskog časopisa Praksis i oko katedri za filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Vrhunac, najveći uspon i definitivno uobličenje i formulisanje političkog profila ove opozicione grupe Brozovom režimu, dogodio se juna 1968. u poznatim studentskim demonstracijama na Beogradskom univerzitetu. Glavne karakteristike političke platforme ovih oponenata Titove vlasti su da traže više komunizma, egalitarizma, uravnilovke i uopšte povratak nekim komunističkim idealima i utopijama koje se u normalan ljudski život nikako nisu uklapale. Taj ekstremni levi pokret dao je novo ime Beogradskom univerzitetu Crveni univerzitet – Karl Marks.” U Kikindi advokat se posebno zadržao na Zagorki Golubović, koja i danas napada tržišnu ekonomiju, liberalni kapitalizam, zapadni individualizam. Eto zašto mi je advokat poturio NIN, da vidim koga sam ja to u Kikindi proglasio disidentom.