Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo
Ivan Ivanović književnik, Beograd
1.
Kad me je advokat Dragoljub Todorović upozorio da obavezno pogledam NIN od 23. decembra 2004. godine, preciznije tekst u njemu Čičini unuci, nije mi odmah bilo jasno šta time hoće da postigne. Pomislio sam da želi da mi pruži dodatnu informaciju o Zakonu o izjednačavanju prava partizanskih i četničkih boraca iz Drugog svetskog rata, izglasanom u Skupštini Srbije 21. decembra. Naime, Todorović dobro zna, kao vrsni poznavalac moje literature, da se ja godinama dosledno borim za nešto što bi se moglo nazvati nacionalnim pomirenjem (termin nejasan), što ovaj Zakon valjda treba da donese. Da li mi to advokat Dragoljub Todorović odaje priznanje?
No, pre nego što odgonetnem advokatovu nameru, da vidimo šta taj tekst donosi kada bih ja trebalo da ga pročitam. Prvo što sam zapazio to je da je tekst potpisala novinarka NIN-a Marijana Milosavljević, s kojom sam pre petnaestak godina sarađivao. Tad je ona bila početnica i radila je za Radio Beograd. Budući da sam ja bio od onih retkih koji su se otvoreno suprotstavljali Miloševićevoj siledžijskoj politici i otvorenom zagovaranju rata (Ne znamo da radimo, ali znamo da se bijemo!), novinarka je sa mnom napravila nekoliko intervjua na antiratnu temu, koji su čak bili emitovani bez cenzure. Pošto nismo sprečili rat (ni ona ni ja!), pomeli smo se u ratnoj histeriji koja je zahvatila ove prostore. Ali to Dragoljub Todorović ne zna, zašto bi me onda ponovo upoznavao sa Marijanom Milosavljević?
Tekst u NIN-u me nije uzbudio, učinio mi se standardnim. Marijana je uradila ono što je u njenom poslu uobičajeno, najpre je uočila problem a onda pokušala da ga uz pomoć sagovornika elaborira. Na taj način je svoje mišljenje zamenila tuđim, što je njoj kao novinaru dozvoljeno, a meni kao piscu zabranjeno. Ipak, nije uspela sasvim da se kamuflira, pa su neki njeni tragovi ostali u snegu. Tako, ona se već u naslovu odaje. Ofanziva SPO-a! Normalnu inicijativu jedne partije da se njeni dugogodišnji stavovi ozakone, Marijana naziva ofanzivom, što će reći nasiljem. A poslanike, koji su prihvatili ofanzivu SPO-a, posprdno naziva Čičinim unucima! Gotovo čitav srpski Parlament je Čičina familija, sa časnim izuzetkom socijalista i socijaldemokrata, za koje ne kaže da su Titovi unuci. Marijaninu mimikriju dodatno odaje fotografija Nikole Kalabića, komandanta Gorske garde. Nije ona slučajno stavila fotografiju Kalabića, za koga je komunistička propaganda utvrdila da je izdao Udbi svog komandanta. Kad poziva svedoke (eksperte!), novinarka najpre daje reč levičarima, sociolozima Mirjani Vasović i Todoru Kuljiću, pa tek onda desničarima, istoričarima Kosti Nikoliću i Predragu Markoviću, za koje je normalna pretpostavka da ovu problematiku bolje poznaju. Marijana ponešto i sama kaže. Tako je “đeneral Mihailović posthumno omogućio Vuku Draškoviću da održi reč” o generalovoj rehabilitaciji, za koju se zalaže gotovo dve decenije, što je svojevrsna ironija. Ne zalaže se, dakle, Drašković za Mihailovića zbog generala nego zbog sebe, valjda da bi popularisao svoj roman Noć generala. Istina, Marijana bar nije donela Draškovićev feljton iz Politike ekspres iz 1974. godine, što je u Skupštini učinio čelnik socijalista Ivica Dačić. Kad smo kod ovog parapsihologa, koji, eto, zna da DS ne bi glasala za ovaj zakon da je Đinđić živ (a Đinđić se izborio za dovršenje hrama Svetog Save!), karakteristična je njegova floskula o odbijanju nacionalnog pomirenja. Prema novinarki, Dačić je u Parlamentu rekao da mu je dosta pomirenja, on više nema sa kim da se miri, zar im je malo što je SPS glasala da unuk Draže Mihailovića postane gradonačelnik Beograda i potpredsednik Skupštine. To me je podsetilo na jedno moje književno veče u Leskovcu, početkom devedesetih godina prošlog veka, kad je povodom mog zalaganja za nacionalno pomirenje (reč je bila o mom romanu Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije), dugogodišnji direktor Narodnog muzeja u Leskovcu, istoričar Hranislav Rakić, rekao: “Mirio bi se ti, ali neću ja!” Ivica Dačić je, dakle, samo falsifikat originala. Razume se da privilegovani partizani ne žele da se mire, jer bi im istina o građanskom ratu skinula pozlatu sa mita o samo njihovoj borbi za slobodu. Nije mi teško da se sa Dačićem složim da tekst iz Politike ekspres ne služi Draškoviću na čast, ali moram da ukažem ovom pravniku koji bi da bude filozof da je fenomen promene mišljenja (preumljenja) poznat još u antičkoj misli pod nazivom metanoja. A ako bi se Dačić priklonio malo literaturi, pa uzeo da čita Džojsa, mogao bi da otkrije epifaniju (prosvetljenje), što je osnovna misao “Portreta umetnika u mladosti”. Ne želim da budem Draškovićev advokat, ali Dačiću moram da kažem da je Vuk u mladosti, kad je igrao kozaračko kolo ispred Pravnog fakulteta u Beogradu, naivno verujući da drug Tito daje za pravo studentima, verovatno doživeo svoju epifaniju, koja će u zrelosti evoluirati u metanoju. Razlika između Vuka Draškovića i Ivice Dačića je u tome što je Vuk odigrao svoje kozaračko kolo i to zna, a Ivica tek namerava da ga igra i to ne zna.
Novinarka NIN-a posebno ističe da je Dačić iz Skupštine dobio logističku podršku iz baze od Saveza udruženja boraca NOR-a u vidu peticije od 20.000 potpisa za početak i najave radikalnih protesta sa ciljem da se ovaj sramni zakon poništi. Ne mogu a da se ironično ne zapitam da li je među njima i Hranislav Rakić iz Leskovca? Ja, naravno, ne znam koliko danas ima članova taj Savez, u Titovo vreme ih je bilo do milion. Bilo bi interesantno kad bi neko izračunao koliko je taj famozni SUBNOR koštao društvenu zajednicu kroz povišene penzije i razne beneficije. A posebno koliko je kao Titova ideološka udarna pesnica naneo zla svakoj slobodnoj misli, pa time i progresu. Ipak, Marijani bih preporučio da pročita knjigu svog novinarskog kolege Lazovića, Lažnoborci trče počasni krug, u kojoj ovaj autor demistifikuje fenomen boračkih penzija. Ako me služi pamćenje, samo u Južnoj Srbiji je novinar registrovao 300.000 lažnoboraca, koji su uz pomoć dva svedoka došli do povlašćenog društvenog statusa. A prvoborci (oni koji potpisuju) su na toj pojavi razvili lep i unosan posao (otprilike kao danas reketiranje). Neki su malo i suđeni, ali to je bila više maska ovog fenomena. E sad, tih milion ljudi (tu su i naslednici privilegija) ne dozvoljava da manje od 1000 ljudi (prema računanju Koste Nikolića) ostvari svoja boračka prava? Dabome, sad je država siromašna i nema para da namiri ravnogorce, a kad su je oni jeli kao skakavci bila je bogata! Pa ako treba da se izjasnim, partizani su bili ti koji su upropastili svoje delo, pogazili ideale svoje mladosti, upropastili sopstvenu državu, proizveli strašne ratove, vratili skazaljke istorije unazad. Preostali četnici i njihovi potomci, osuđeni da budu građani drugog reda, sve i da su hteli, nisu mogli značajno da utiču na partizansku istoriju.
Dakle, nije mi bilo teško da zapazim da smo ja i Marijana moje mladosti (valjda se tako zove čuveni film?), koja mi je omogućavala da govorim u vreme kad mi je to zabranjivano, danas na priličnoj udaljenosti. No ne verujem da me je Dragoljub Todorović alarmirao zbog toga, jer, već sam naglasio, ne zna on za našu antiratnu saradnju.
2.
Pošto je u međuvremenu, očito, postala rutinski novinar, Marijana je postupila u skladu sa svojim novim statusom: pozvala je svedoke, tzv. eksperte, da joj kažu ono što ona želi da čuje i time potvrde njenu tezu. Ranije bi svakako istraživala, obraćala se tzv. nezavisnim intelektualcima, što će reći disidentima, čije mišljenje nije unapred dato i ne zavisi od ideologije. Ovako, postupila je kao većina njenih kolega, koji nam oblikuju javno mnjenje, izvadila je svoj telefonski imenik i okrenula nekoliko eksperata koji znaju sve i mogu o svemu podjednako da govore i koji su upisani u telefonske imenike gotovo svih naših aktuelnih novinara. Nedavno sam čuo naziv za te sveznalce, intelektualni manekeni, i moram da kažem da mi se dopao.
Ali kako je Marijana ipak dobar novinar, pozvala je na svoje istorijsko suđenje obe strane, dakle i partizane i četnike. Time je, iako nije pravnik (koliko se sećam po struci je defektolog), zadovoljila osnovni postulat rimskog prava da treba čuti obe strane (audiatur et altera pars). Moguće je da je advokat hteo da mi ukaže na ovaj princip? Da se pozabavimo njenim stručnjacima.
Partizansku stranu u tekstu zastupaju profesor socijalne psihologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Mirjana Vasović, i profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Todor Kuljić. Šta kažu ovi kriptoistoričari?
Mirjana Vasović se ozbiljno zabrinula što su u srpskom parlamentu četnicima priznate zasluge bez ispitivanja i to nezaslužene. Na taj način su četnici posredno rehabilitovani, pa je profesorka uznemirena što je na taj način poremećen konsenzusom uspostavljeni moralni red. Šta pod tim ona podrazumeva? Partizani, eto, gube već dobijeni rat, koji je vođen kako protiv okupatora tako i protiv domaćih izdajnika, u koje, dabome, spadaju i četnici. Ne mogu a da akcenat ne stavim ovde na sintagmu moralni red, koji su partizani uspostavili konsenzusom. Nije mi jasno šta profesorka podrazumeva pod konsenzusom? Da li pobednički pir partizana na kraju rata kad je samo u Beogradu pobijeno nekoliko hiljada ljudi, čak bez suđenja? Da li komunističku diktaturu jednopartijskog sistema u kojoj je bila zabranjena svaka slobodna misao? Da li lični režim Josipa Broza Tita, zakonom zaštićenog jugoslovenskog doživotnog diktatora, koji je vladao deset godina čak i posle smrti? Da li progon intelektualaca, od kojih su neki bili Marijanine kolege profesori? Pa se gospođa Vasović još brine za sudbinu Zapada! Kako to da Zapad, koji je proglasio kraj ideologija na svom prostoru, prihvata kvislinške pokrete na Balkanu? Tako je ustaški pokret doživeo neku vrstu abolicije od zapadnih mentora, a evo sad i četnički. Pa se gospođa Vasović čudom čudi kako to da Zapad prihvata kvislinške pokrete za saveznike! Dakle, ustaše i četnici su isto! Dok sam čitao ove floskule profesorke na Fakultetu političkih nauka, razmišljao sam koliko su komunisti izgubili što ta žena nije delovala u okviru Agitpropa! (Neka mi gospođa oprosti, stvarno joj ne znam godine). Pa za nju bi jedna Mitra Mitrović bila liberal!
Za sociologa Todora Kuljića novi zakon je truli kompromis, pa se pedagog brine kakve će to posledice da ima na omladinu. Stvoriće se dodatni haos u glavama mlađih, manje obaveštenih generacija. (Sećam da su mene komunisti optuživali da kao pisac Crvenog kralja kvarim omladinu!) Po Kuljiću, četnike su u Skupštini branili bivši partizani! Profesor tu tezu razvija do kraja: tako, patriotski intelektualci Milana Nedića svrstavaju u sto najznačajnijih Srba; četnike u udžbenicima proglašavaju antifašistima; oslobođenje zemlje tretiraju kao komunističku okupaciju; čak brišu antifašističke simbole iz naziva ulica. Rečju, vrši se revizija žrtava i dželata!
Ako je Dragoljub Todorović hteo da komentarišem stavove ovih profesora, moram da kažem da nemam komentar. Jedino bih mogao da kažem sačuvaj me Bože takvih profesora!
Četničku stranu u tekstu zastupaju istoričari Kosta Nikolić i Predrag Marković (nisu profesori). Pošto se sa njima uglavnom slažem, mogao bih da ne komentarišem njihove stavove. Ipak, izdvojiću dva mesta.
Kosta Nikolić s pravom ističe da naše stradanje ne počinje sa Slobodanom Miloševićem nego sa Josipom Brozom. Milošević je samo Titov naslednik, sa ogromnim pretenzijama da bude novi Tito. “Mi moramo da se oslobodimo okova društva koje je u Srbiji počelo da se stvara oktobra 1944. godine. Najveći deo srpske inteligencije, međutim, smatra da je Titov period bio pozitivan a da je diskontinuitet oličen u Slobodanu Miloševiću.”
Predrag Marković ne osporava tezu da su Mihailovićevi četnici bili antifašisti. Međutim, on se brine da u tu kategoriju ne dođu i četnici Koste Pećanca, koji je otvoreno kolaborirao s Nemcima. Istoričaru moram da kažem da je najveći broj Pećančevih četnika, po slomu njegovog pokreta, prišao Draži Mihailoviću, a među njima najpoznatiji je bio pukovnik Dragutin Keserović, jedan od najborbenijih Dražinih komandanata. Da li je Keserović obuhvaćen ovim zakonom? Još neprihvatljivija mi je Markovićeva teza o kulturnom a ne političkom značaju ovog zakona. “Rehabilitacija pokreta Draže Mihailovića ne treba da znači rehabilitaciju kame. Treba rehabilitovati pozitivan sadržaj jer se radi o građanskom antifašističkom pokretu koji je bio relativno umeren.” Iz ovog nesuvislog stava estradnog istoričara proizlazi zaključak da je simbol Mihailovićevog pokreta bila kama. Kako je istoričar mlad čovek (za razliku od Vasovićke, njega poznajem), ne mogu a da se ne zapitam otkud mu ovaj stereotip. Nije sporno da su Mihailovićevi četnici počinili niz zločina, dakle postojao je četnički teror. O ovome je ubedljivo pisao Hrvat Jozo Tomašević, a na sličnim pozicijama stoji i Kosta Nikolić. Jasno je da zločin ne može da bude aboliran i ne vidim razloga da Predrag Marković to naglašava. Međutim, tu se postavlja pitanje da li komunistički zločin treba da bude aboliran? Mada se Marković po tom pitanju nije izjašnjavao, nekako tako ispada. Komunisti su, dakle, ubijali, ali nisu upotrebljavali kamu. Ne verujem da se Marković neće složiti sa svojim kolegama istoričarima da je komunistički teror bio veći. (Postoji Crna knjiga komunizma, je li tako, Peđo Markoviću?) Kad sam malo bolje razmislio, otkrio sam korene Markovićevog stereotipa. Pa on je u srodstvu sa piscem Dobricom Ćosićem, valjda mu je ovaj neki ujak. Peđa je od Dobrice preuzeo ovaj stereotip. Naime, njegov ujak je još u Mladom borcu (rat još traje) napisao priču “U carstvu kame”, koja je izazvala egzaltaciju kod tadašnjih glavnih ideologa srpskog komunizma, Milovana Đilasa i Veljka Vlahovića. Na temelju ove priče nastalo je Daleko je sunce, roman koji je ušao u prvu lektiru sestrića. Više od toga, mladi Predrag Marković je usvojio filozofiju Deoba, po kojima je sve što je dobro u Srbiji otišlo na partizansku a sve što je loše na četničku stranu. Zreli Predrag Marković pokušava da prevaziđe ujakove predrasude, ali niti je krv voda, niti je ideologija zaborav.
Da se vratim Marijani moje mladosti. Ona piše: “Kao žrtva komandne odgovornosti (general Mihailović) sigurno je bio smešten u nekoj vreloj prostoriji pakla. Svojom odlukom Skupština Republike Srbije izmestila ga je u raj.” Dozvoljavam da je ovo literatura, ali Skupština nije imala takve prerogative. Ona je samo ispravila jednu istorijsku nepravdu, ni manje ni više od toga. Poslanici nisu sudije, ali su zakonodavci. Držim da bi bilo bolje da Marijana i njen NIN prate da li će ovaj zakon biti mrtvo slovo na papiru (kao, recimo, zakon o lustraciji), nego da se stavljaju u poziciju Dantea.