Jagličićevo pisanije
Miloslav Samardžić urednik “Novih Pogleda”
Kragujevac
Poštovani g. Trkulja,
U časopisu Hereticus vol. 2 (2004), No. 1, objavljen je članak Vladimira Jagličića “Pornografija našeg doba”. Autor u romansiranoj biografiji (pretpostavljam da je o tome reč) opisuje i godine provedene u časopisu Pogledi iz Kragujevca, koji uređujem.
Naravno, kao što ste primetili, Jagličić menja imena i Pogleda i svih članova redakcije, uključujući i moje. Samo, promena je izvedena s namerom da se lako otkrije. Jedan od urednika Hereticusa, od koga sam saznao za navedeno pisanije, odmah mi je rekao da Jagličić piše o Pogledima. A njegova igra žmurke poznata je još od ranije, kada je u feljtonu lista Nezavisna svetlost iz Kragujevca, u koji je otišao iz Pogleda, objavio pet nastavaka ove svoje biografije (taj feljton se, inače, u Hereticusu ne ponavlja). Tada sam u Nezavisnoj svetlosti objavio kraći humoristički odgovor, potpisujući se onako kako me je on potpisao. Sada bih, međutim, humor ostavio po strani, iz tri razloga:
1. Sve što napišemo ipak ostaje za istoriju, a kako su u ovo doba mnogi kriterijumi poremećeni, može doći i do tumačenja da je ono pod lažnim imenima tačnije od onoga pod pravim imenima.
2. Tema Hereticusa su dosijei SDB-a, a ja sam ranije o Jagličićevom prelasku iz nezavisnih Pogleda u “soroševsku” nezavisnu štampu pisao upravo u članku “Dosije SDB”. Taj članak, to jest dva članka, sada vam šaljem kao deo mog odgovora Jagličiću. Inače, i bez ovog slučaja rado bih Vam poslao te članke, u uverenju da će naći mesto u Hereticusu. Naime, kada su dosijei otvoreni, ispostavilo se da postoji ogroman nesklad između broja osoba koje su svoje dosijee videle i onih koji su o tome pisali.
3. Hereticus je štampan na hrvatskom pismu, što me je veoma neprijatno iznenadilo. Inače, srpska izdanja na hrvatskom pismu, u bilo ko- joj formi, uopšte ne čitam (naravno, hrvatska čitam). Odricanje Srba od svog pisma je tema koja me i te kako zanima i zato Vam šaljem i svoj članak “Zašto Srbi pišu hrvatskim pismom?” Naravno, ovaj članak nije u vezi sa temom i stvar je Vaše dobre volje da li ćete ga objaviti. Ja Vas molim da to učinite.
Dakle, kao odgovor na Jagličićev tekst, šaljem Vam tri priloga. Prvi je ovo uvodno pismo. Drugi je moj kraći osvrt na Jagličićevo pisanije. Treći je članak “Dosije SDB”, koji se sastoji iz dva dela.
Osvrt na Jagličićev tekst glasi:
Kompletan odgovor na Jagličićevu “Pornografiju našeg doba” bio bi predug, jer je i ta njegova pornografija preduga. On piše o događajima koji su se zaista odigravali, ali ih odreda naopako opisuje. To čini zlonamerno, što ću pokazati na jednom primeru – priči o novcu. Opredeljujem se za ovu priču jer je ključna i jer je najlakše dokaziva.
Osnovna Jagličićeva teza je da sam ja, kao urednik prvih slobodnih novina u Srbiji od zavođenja komunističkog režima – umesto da se posvetim svom poslu trošio novac na žene i samo čekao novu donaciju od četničke emigracije. Dakle, on tvrdi da su Poglede finansirali četnici, a da sam ja, po prirodi stvari, zloupotrebio njihovo poverenje – kao i poverenje čitalaca (podsetiću, Pogledi su bili najtiražniji časopis u zemlji, sa 200.000 primeraka).
Uistinu, stvar sa finansijama stajala je ovako. Dok je tiraž bio ogroman, dodatni prihodi nisu ni bili potrebni. Naprotiv, Pogledi su bili na glasu po visokim platama i honorarima. Krenulo je nizbrdo maja 1992. godine, uvođenjem međunarodnih sankcija Srbiji. Pored ostalog, Novi poredak je tada zabranio i izvoz Pogleda u zapadne zemlje. Nije potrebno posebno naglašavati kako smo odjednom lišeni ogromnih prihoda.
Jagličić ne pominje ovaj momenat, koji mu je odlično poznat, jer je prisustvovao brojnim sastancima redakcije na ovu temu. Međutim, važnije je što ne pominje ni drugu stvar: da smo mi upravo tada počeli da gubimo trku sa sve brojnijim soroševskim novinama. Naime, dok su nama silom oduzeli prihode, njih su obasipali bogatim donacijama!
Posle kakve-takve amortizacije ovog udara, uskoro dolazi novi: strahovita inflacija. Kao što je poznato, sav tiraž novine iznesu na kioske (“Politike”, “Borbe”, itd.), a onda čekaju naplatu. U regularnim uslovima, do te naplate dolazi posle mesec i po dana. A režimske novinske kuće namerno su odbijale da nam plate i po šest meseci! Kako se inflacija kretala i do 100% dnevno, mi smo ostali doslovce bez ičega. Jagličić se svakako seća izveštaja o prodaji iz “Politike”, gde nam za 20.000 prodatih Pogleda uplaćuju sumu vrednu pola marke! Jednom je čak bilo nemoguće da nam ma šta uplate, jer je ta novčanica – neki silni milioni – bila povučena iz upotrebe. Ova dokumenta sam redovno pokazivao na redakcijskim sastancima da bih objasnio zašto kasne honorari. Inače, u pitanju su tako velike sume, da nema govora o Jagličićevom zaboravu. Naime, kada sam jednom sve sabrao, ispostavilo se da su nas “Politika” i “Borba” oštetile za po 500.000 nemačkih maraka!
Kako bi novine nastavile da izlaze, okrenuo sam se drugim izvorima prihoda. Osnovni izvor prihoda tokom većeg dela Jagličićevog rada u Pogledima bio je uvoz papira iz Italije. Uvezao sam ukupno 12 šlepera po prosečno 21 tonu najskupljih papira, plus polovinu 13. šlepera. Vrednost posla bila je milion nemačkih maraka, a profit oko 400.000 maraka. Papir sam direktno davao štampariji “Dnevnik” u Novom Sadu – koja štampa Poglede – ili bih ga najpre prodao pa onda u gotovom platio štampanje. Uvozili smo, inače, i pod sankcijama, ali su troškovi bili veći.
Prosto je nemoguće da je Jagličić zaboravio na ove šlepere, jer sam od njega bezbroj puta čuo pitanje: “Kad će kamion?” Drugim rečima: “Kad će plata?” Ali, da bi napisao ono što misli da mu odgovara – on nešto preskoči, a nešto izmisli. Silno vreme koje sam utrošio kako na ovaj, tako i na druge poslove (osnivanje mreže kioska, kupovina štamparije itd.) da bih obezbedio izlaženje Pogleda – on pretvara u razne zanimacije i švaleraciju.
Kada je reč o četničkoj emigraciji – i uopšte političkoj emigraciji – više puta sam pokretao akciju za osnivanje fonda za pomoć nezavisnoj štampi u Srbiji. Nažalost, nisam uspeo. Donacije iz emigracije o kojima Jagličić piše, zapravo su prihodi od prodaje Pogleda. Naime, kada je izvoz Pogleda zabranjen, četnička udruženja su nam pomogla preuzimajući distribuciju koliko im je to bilo u mogućnosti. Naravno, reč je o mnogo manjim ciframa. Četnička udruženja u Americi, na primer, prodavala su daleko manje Pogleda nego Dži-El-Pi – firma specijalizovana za prodaju strane štampe na prostorima SAD.
Sem ove usluge, četnička udruženja, Srpska narodna odbrana i druge ustanove više puta su sakupljali priloge za naš list, kao i za knjige koje smo objavljivali. Davali su koliko su mogli i na tom sam im neizmerno zahvalan. Svaki prilog je objavljivan, ali u Pogledima, ili u knjigama za koje je dan – prema davno ustanovljenom običaju srpske emigracije.
Na našu žalost – i naravno ne samo našu – emigracija je imala mnogo većih briga od izdavačke delatnosti. To su bile brige za ranjene borce, za izbeglice, za gladne i beskućnike.
Na kraju, g. Trkulja, želeo bih da napomenem kako za svaki detalj iz ove moje verzije postoje materijalni dokazi, ili mnogo svedoka: u “Dnevniku”, u emigraciji, među drugim bivšim članovima redakcije…
Želim Vam sve najbolje,
U Kragujevcu, 04.12.2004. g.