Đukanović je izašao iz Miloševićevog šinjela*
Ovome treba dodati i nepostojanje demokratske političke kulture, koja počiva na toleranciji i dijalogu između različitih političkih orijentacija. U svesti srpskog i crnogorskog naroda preovlađuje mitsko-oslobodilačka tradicija, koja se kao žig utisnula u sve segmente političke kul- ture. Slažem se onima koji smatraju da su to društva u kojima su borbenost i heroizam najčešće zamena za demokratske pregovore, argument snage za snagu argumenta, uzurpacija za legitimna pravila procedure itd. Tolerisati unutrašnje protivnike, ili loše vladare, da bi se postiglo jedinstvo u borbi protiv spoljašnjih opasnosti, bio je prvi motiv ove političke kulture, a u tablici njenih vrednosti nacionalni identitet i herojska postignuća uvek idu ispred mirnih civilizacijskih i demokratskih kompromisa u interesu napretka.
Iz tih razloga ovde je neizvesno da li će ishod tranzicije biti demokratski ili autoritarni poredak, ulazak u moderno društvo ili pad na predgrađanske oblike egzistencije i dominacije.
Kako komentarišete činjenicu da se vlast u Crnoj Gori nije mijenjala 14 godina, dok su se svuda u okruženju vladajuće elite mijenjale i dok su berlinski zidovi “padali”?
Budući da je Milo Đukanović izašao iz Miloševićevog šinjela, on je po njegovom uzoru i modelu uspostavio režim kao amalgam autoritarnog poretka i manipulativne diktature. Taj režim bi se slikovito mogao prikazati kao naftna platforma u okeanu: vidljiv je samo deo iznad površine mora, dok su statički stubovi koji drže platformu i odolevaju burama i razornim talasima ispod površine, nevidljivi. Taj vidljivi deo političkog sistema Crne Gore je bio i ostao g. Đukanović, sa svojom kamarilom. Međutim, za razumevanje karaktera tog političkog režima neophodno je imati u vidu četiri statička stuba na kojima on počiva. Ti stubovi su u fazi etabliranja bulatovićevsko-đukanovićevog režima (1989- 1995) bili oni isti na kojima je počivao i Miloševićev režim u Srbiji: 1) nacional-populizam, 2) partijsko-državni i ideološki aparati, čijim sinhronim delovanjem je crnogorski dvojac sa kormilarom u Beogradu doživeo početkom 90-ih godina svoje puno etabliranje uz oreol legitimnih višestranačkih izbora, 3) vojno-policijski kompleks i 4) politički vođa.
Sredinom devedesetih godina Đukanović je brzo shvatio da su stubovi miloševićevsko-bulatovićevog režima uzdrmani i da su se neki urušili. Stoga on počinje da se distancira i od Miloševića i od Bulatovića, te da ubrzano osvaja nove poluge vlasti i gradi stubove režima na kojima će se ubrzo uspeti do neprikosnovene vladavine u Crnoj Gori. Od tada do danas njegova vlast se oslanja i održava zahvaljujući novim stubovima režima u Crnoj Gori. To su: 1) apsolutni monopol nad finansijskim kapitalom, 2) monopol nad ideološkim aparatima (medijima, kulturnim institucijama, akademijom, univerzitetom), 3) lojalni partijsko-državni aparat, 4) podrška policijske i vojne elite. Na ovim relativno čvrstim stubovima pobodenim u trusno političko tle Crne Gore, mafijom kao vezivnim malterom učvršćena je platforma na kojoj je, pak, spretnim koalicioniranjem Đukanović izgradio piramidu vlasti DPS, a koji očito pose- duje uspešnu formulu vladavine.
Da li postoji politička alternativa aktuelnoj vlasti u Crnoj Gori?
U svojim istraživanjima političkih prilika u Srbiji u poslednje dve decenije ja sam koristio dve teorijsko-metodološke paradigme, koje mi se čine apsolutno primerene i za istraživanje i razumevanje političkih zbivanja u Crnoj Gori. Prva je paradigma Jovana Mirića o “pluralizmu u singularu”. U nedostatku osnovnih društveno-ekonomskih, političkih i kulturnih pretpostavki, u Crnoj Gori je na delu singularizacija pluralizma. Uprkos mnoštvu političkih stranaka, udruženja, koalicija, sve one se svode na jedan zajednički imenitelj – na nacionalno i na lidera-firera. Kada se posmatra politička scena Crne Gore sa vladajućom partijom kao dominantom i determinantom svih relevantnih procesa, jasno je da tu nije reč o demokratskom pluralizmu već o nekoj vrsti grupnog seksa sa samim sobom.
Posledica ovog pluralizma u singularu je druga paradigma, koju izražavam u vidu metafore “vozači i suvozači”. Ulogu vozača u crnogorskom putu u pogibelj imao je vladajući DPS prvo sa Momirom Bulatovićem, a potom sa Đukanovićem na čelu. Na poziciji suvozača su se ugodno smestile vodeće snage crnogorske opozicije, koje su retorički kritikovale vlastodršce i u Podgorici i Beogradu, a usput oberučke prihvatale darovane mrvice vlasti, očijukale sa mafijom, uspešno rešavale statusna i materijalna pitanja i bezuspešno tragale za alternativom. I jedni i drugi su se pokazali kao mali glumci u ozbiljnim rolama, koji ne vide dalje od svojih bankovnih računa i partijskih kabineta.
Slično svojim kolegama u Srbiji, ovi politički vozači i suvozači svojom suludom vožnjom survali su državu u ambis a narod doveli na rub propasti. Uprkos tome, liderima partija ne pada na pamet da polože račun zbog svoje katastrofalne politike, još manje da ustupe mesto (su)vozača novim ljudima. Štaviše, većina stranaka u Crnoj Gori već 14 godina ide iz poraza u poraz, gubi glasove na izborima, gubi članove i simpatizere, a njihova oligarhija i lideri (p)ostaju sve moćniji. Čini mi se da je i u Crnoj Gori sve manje članova i simpatizera partija, ali je zato sve više partija i partijskih lidera.
Prije šest godina Vi ste podgoričkom Monitoru dali intervju sa ključnom tezom da je u Srbiji i Crnoj Gori na delu vladavina ološa. Da li i sada mislite tako?
Doista, ja sam decembra 1997. na naučnom skupu u Podgorici na temu “SRJ i vladavina prava” izrekao tezu da je ovde na dnevnom redu ne vladavina prava već vladavina ološa (ohlokratija). Monitor je naš razgovor objavio pod tim naslovom. Ta teza je dočekana na nož i u Srbiji i u Crnoj Gori. Zbog nje sam imao mnogo neprijatnosti. Od tada nisam pozvan ni na jedan stručni skup, tribinu ili predavanje u Crnoj Gori. Međutim, ta teza i argumentacija koju sam tada izrekao u međuvremenu je potvrđena, tako da danas mogu samo da je ponovim. Naime, više nego u drugim zemljama u tranziciji, u Srbiji i Crnoj Gori novoformirani kapitalisti (“biznismeni”, “ekstraprofiteri” i sl.) pretežno potiču iz “nomenklature”. Nove vladajuće državno-partijske garniture ponašaju se kao vlasnici države i najvrednijih delova privrede. Uz to, sprega vlasti i podzemlja sve je očiglednija i ona se manifestuje na različite načine: legalizacija nezakonito stečenog bogatstva, korupcija, gaženje osnovnih principa pravne države, rastući broj korupcionaških afera i mafijaških obračuna u kojima se zatiču i pripadnici vladajuće elite, pljačka privrednog i društvenog bogatstva zemlje i sl.
Lavovski deo bogatstva naših novokomponovanih bogataša stečen je legalnim putem i povezanošću s vlašću. Tako je ogroman imetak pao u šake beskrupuloznih razbojnika sa partijskim i mafijaškim pedigreom. Razume se da je ključnu ulogu u tome imala država, koja je to faktički omogućavala i legalizovala, poprimivši karakter lupeške, lopovske države. U toj državi mafija je postala unutardržavna kategorija, tako da je bitna odrednica političkog sistema Srbije i Crne Gore gangokratija i mafijokratija.
U dugoj i tegobnoj povesti srpskog i crnogorskog naroda nije se desilo da ispliva na površinu i doživi društvenu i političku promociju toliko razbojnika, ratnih zločinaca i profitera, kriminalaca raznih boja, fukara, belosvetskih protuva i prodanih duša, fabrikanata magle i proizvođača laži i sl. Izvesno je da će kraj XX i početak XXI veka u Srbiji i Crnoj Gori biti zapamćen kao vreme bespuća i beznađa, u kojem, kao u mutnoj vodi, zlato tone a mulj isplivava.
Kakva je budućnost državne zajednice SCG?
Dramatična zbivanja u protekloj deceniji na srbijansko-crnogorskoj političkoj sceni ulaze u završnicu, koja se odvija kao u postmodernom teatru. Naime, drama je u prvom činu počela kao antička tragedija, da bi u drugom i trećem činu prevladali elementi operete i farse. Najzad, sa mučnim scenama političkih obračuna i ubistava, završnica poprima karakter trilera sa neizvesnim ishodom. Reč je o drami sa izrazitom napetošću, nepredvidivim zapletima u osnovnom elegičnom i sumornom tonu. U njoj dominiraju tipični srbijansko-crnogorski rekviziti: velike strasti, rodoljupci, violentni karakteri, koji već u sebi nose klice vlastite tragedije.
Način kako je stvorena i kako funkcioniše zajednica S i CG liči na već viđeni film razdruživanja republika bivše SFRJ. Balkanski ovnovi, sada u liku Srbije i Crne Gore, ponovo su se našli na brvnu nad ambisom novih sukoba. Opstanak zajednice S i CG danas zavisi isključivo od volje velikih sila i trenutno se oslanja jedino na Rezoluciju 1244 UN o Kosovu. U takvoj situaciji, preostaje nam izbor između najmanje nepovoljnog rešenja kojim bi se izbegla repriza već viđene tragedije SFRJ, te ostavila mogućnost da buduća rešenja u srećnijim okolnostima budu povoljnija sa stanovišta egzistencijalnih, nacionalnih i državnih interesa srp- skog i crnogorskog naroda. Otpočinjanje odgovornog, demokratskog i ravnopravnog dijaloga između legitimnih predstavnika Srbije i Crne Gore, bio bi prvi korak u dobrom pravcu.
Krajnje je vreme da se život u ovoj zemlji izgubljenoj među svetovima kao “slamka među vihorove” – počne zasnivati na principima zdravog razuma i interesa, a ne na iracionalnoj ljubavi, naročito ako ona nije obostrana. Jer, ljubav na silu nije ljubav, nego silovanje. Brak iz takve ljubavi ne donosi ništa dobro i osuđen je na propast. Stoga je mudri Valtazar Bogišić, pišući Opšti imovinski zakonik 1888. godine, ispisao reči upozorenja i opomene: “Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi”.
Šta nas očekuje poslije postkomunizma?
Bojim se da to vreme nije na vidiku. Budući da nisam ni meteorolog, ni astrolog, ja mogu samo da kažem da će zbog razloga koje sam pomenuo Srbija i Crna Gora i dalje biti na repu demokratskih procesa tranzicije iz autoritarnog u demokratski poredak. Uprkos činjenici da je u njima izvršena formalna recepcija liberalno-demokratskog političkog sistema, sadržinu tih društava će i dalje obeležavati autoritarna partijska država. Ne zavaravajmo se, tu je reč o ličnoj vlasti u formi parlamentarizma i o kleptokratskoj (lupeškoj) državi čija je bitna odrednica vladavina ološa i mafije. Stoga građani Srbije i Crne Gore imaju razloga da sa strepnjom gledaju na svoju budućnost, prisećajući se crnogorske poslovice koja kaže “Ne daj Bože što se trpjet može”.