Dosijei Službe državne bezbednosti
Srpstvo – zabranjena reč
Šta je karakterisalo uređivačku politiku Svetlosti po prelasku pod zapadne skute?
Tokom sukoba u najzapadnijim srpskim krajevima, oni su držali stranu Hrvatima. U Bosni i Hercegovini, navijali su za muslimane. U Starom Rasu (oni, naravno, koriste termin “Sandžak”), takođe. Na Kosovu i Metohiji držali su stranu Albancima. U Vojvodini autonomašima, itd.
Mada izlaze u centru Šumadije, ni po čemu se ne može videti da su to srpske novine. Reč “Srpstvo” ovde je zabranjena. A po prirodi stvari, Svetlost je potpuno ateistički list.
Nijedan komunistički tabu nije došao pod udar pera novinara Nezavisne svetlosti, čak i kada je reč o u Kragujevcu svima znanim temama (na primer, manipulisanje brojem streljanih u Šumaricama, 21. oktobra 1941).
Nikada kritički članak o komunističkom diktatoru J. B. Titu ovde nije napisan, a tako isto ni o posledicama njegove strahovlade.
U vreme prekodrinskih ratova, do 1995, ovaj list je najbanalnije izvršavao svoj defetistički zadatak. Dok su drugi plaćeni novinari to radili perfidnije, Nezavisna svetlost je iz broja u broj učestvovala u nekom svom takmičenju za izbor najmorbidnije naslovne strane, inače potpuno nespojivom sa manirima zapadnog novinarstva. U jednom broju je preko cele prve strane uslikan bolesni, ofucani pas lutalica, u drugom grozomorni narkomanski špricevi, u trećem retardirana osoba u ritama dok pretura po kontejneru, itd. Pri tom se sve vreme kroz stranice lista provlači metafora o Kragujevcu kao “dolini gladi”, iako svaki član redakcije već prvim pogledom niz ulicu može videti da je ovde jedan od glavnih zdravstvenih problema stanovništva, zapravo, gojaznost.
Tako je Svetlost doživela retko viđeni apsurd: uoči, tokom i posle Drugog svetskog rata list je kipeo od optimizma, a u miru i u neuporedivo podnošljivijim uslovima, sredinom devedesetih, njegov zaštitni znak bio je najcrnji pesimizam. U prvom slučaju valjalo je navući narod u borbu za komunizam, u drugom slučaju zadatak je bio da se odmogne borba srpskog naroda za uklanjanje posledica komunizma.
Primer “Čačanskog glasa”
Nezavisnoj svetlosti se ne može dogoditi da objavi afirmativni članak o nekom pripadniku druge, komunistima suprotstavljene strane u građanskom ratu, kao što to, na primer, čini Čačanski glas (feljtoni o Milutinu Jankoviću i Milki Ravnogorki, itd). Nema govora ni o člancima o zločinima komunista, poput, primera radi, feljtona koji se trenutno objavljuje u leskovačkoj Našoj reči (zbog čega je ovo trenutno najtiražniji lokalni list u Srbiji). U Nezavisnoj svetlosti nema brižnih, doma- ćinskih uredničkih komentara na bolne aktuelne teme, poput kosovskih izbora, kao što je to, na primer, uvodnik u poslednjem broju kraljevačkih Ibarskih novosti. U Nezavisnoj svetlosti je pravilo: novinari uvek “hrabro” podržavaju ono što Novi svetski poredak traži od Srba.
Nezavisna svetlost nije ni nalik srodnim lokalnim novinama u Srbiji. Jedino ona ima korice u boji, ima duplo više strana i duplo više novinara, koji primaju najmanje duplo veće plate od svojih kolega.
Evo i jednog konkretnog primera kako se te plate odrađuju.
Tokom rata 1999. godine kragujevačke vojno-civilne vlasti napravile su jednu izvanrednu kampanju u vezi sa bombardovanjem “Zastave”. Kamere su najpre snimale radnike kako čuvaju fabriku svojim prisustvom, tj. svojim životima. U stvari, neko je dobro pazio kada će naići natovski bombarderi, pa je fabrika u to doba bila prazna i niko nije stradao. Međutim, preko sto unapred pripremljenih radnika odmah je odvedeno u bolnicu. Tamo su dobro umotani crvenim zavojima i onda su dovedene strane televizijske ekipe. Svi su dobro odigrali svoje uloge i predstava je u potpunosti uspela.
Bila je to jedna mala prevara, u inat i protiv najvećih svetskih prevaranata. Tajnu je znalo pola Kragujevca, ali tačno se znalo ko će izdati.
Niko iz stare ekipe Nezavisne svetlosti – koja je ista još iz onog doba “I posle Tita – Tito” – ipak se nije usuđivao da na ovaj način uđe u istoriju. Morale su da se dokazuju nove snage. Najprljaviji posao dopao je Vladimiru Jagličiću, koji je do rata bio član redakcije upravo ovog lista.
A kako su Pogledi kod komunista na lošem glasu, to je ovaj prebeg morao da “pere” biografiju.
Naravno da je pritom sam Jagličić najmanji krivac za sopstveni moralni pad. Na primer, ako bi jednog dana sve banke otvorile svoje sefove, i otpustile čuvare, videli bismo da među nama ima isuviše mnogo lopova. Ti novopečeni lopovi ne bi bili krivi za ispoljavanje dotada skrajnute, tamne strane svoje ličnosti. Krivac je onaj ko ih je namamio.
Razumljivo je što mnogi nisu spremni da rade u listu koji često pliva protiv struje i u kome, zbog toga, plate nisu Bog zna kakve. (Igrom slučaja, kod nas su sada plate u dinar iste kao u Čačanskom glasu.) Doduše, svojstveno takvom karakteru, Jagličić je uvek više tražio, a manje bio spreman da traženo odradi. I uvek je pokazivao spremnost da pređe u neki dotirani komunistički list, svejedno što bi taj prelaz nosio izrazito negativnu moralnu konotaciju. To mu je čak i pošlo za rukom krajem 1996. godine. Sve je bilo sređeno oko njegovog prelaska u Svetlost – tada su postojale dve Svetlosti: Miloševićeva je nosila ovo ime, a soroševska još i pridev “nezavisna” – ali komunisti su baš tada izgubili na lokalnim izborima u Kragujevcu i ovaj njihov list je ugašen. Tako je Jagličić morao da čeka do sledeće povoljne prilike, dok se najzad nije dokopao debele hladovine.
Drugim rečima, da u Kragujevcu ne postoji takav list, već novine nalik na Ibarske novosti ili Čačanski glas, Jagličić bi se našao u sasvim drugoj sredini i na onakvo delo ne bi ni pomišljao (kao što na to nije pomišljao ni dok je bio u Pogledima). Ovako, on se prilagođavao novoj sredini. Posle je usledio niz članaka protiv bivše firme i njenog urednika. Bio je to samo nastavak serije. Do 1992. sakupio sam 26 članaka protiv Pogleda i sebe lično, objavljenih u Svetlosti, a posle mi je taj hobi dojadio. (Naravno, ni na jedan nisam odgovorio.)
Ni srpskih političara, ni srpskih novinara
Na početku uzimajući pare iz Moskve, a na kraju iz Vašingtona, Svetlost je, kao i mnogi drugi slični njoj, napravila jedan veliki krug, bolje reći vrtlog, u čijem se mutnom odrazu oslikava tragična srpska sudbina u jednom dugom, isuviše dugom, vremenskom periodu. Većina novinara u Srbiji – a ta većina se ne bi složila sa terminom “srpski novinari” – zavisila je i zavisi od stranog novca. Prema tome, oni niti su mogli, niti mogu, da sprovode srpsku uređivačku politiku, koja bi u prvi plan stavljala sopstvene nacionalne interese, kao što je to slučaj, na primer, u zapadnim zemljama. U isto vreme, i vodeći srpski političari nalazili su se, i nalaze se, pod presudnim stranim uticajem (finansijskim, a samim tim i uticajem svake druge vrste), tako da ni o formulisanju nacionalnog programa nema govora. Naime, kao i komunistički novinari, i komunistički političari su početkom devedesetih godina prešli preko svojih antizapadnih uverenja, uzimajući ogromne sume deviza. Konkretno, reč je o pripadnicima frakcije poražene na 8. sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, 1987. godine, koja je posle 5. oktobra 2000. zavladala Srbijom.
Pobesneli psi
Nezavisna svetlost potvrđuje pravilo: kada je nešto naopako u principu, onda je naopako i u detaljima.
Negde 1996. godine, dok sam sa našim fotoreporterom Goranom Veljkovićem pokušavao da vežbam trčanje u Šumaricama (on je tada bio relativno uspešan maratonac), zapazio sam da u ovom najvećem kragujevačkom parku ima mnogo opasnih pasa. Doge, dobermani, pit-bul terijeri i ko zna šta još, puštani su bez korpe i povodca, dok su, nedaleko od njih, žene šetale sa bebama u kolicima.
Bogzna kako, Veljković i ja dođosmo na ideju da pozovemo nekog novinara iz Nezavisne svetlosti, koji bi, serijom članaka, naterao policiju da radi svoj posao. Verovali smo da je to dobar način da spasemo neko dete, tim pre jer je upravo pisanje ovakvih članaka prva obaveza lokalne štampe.
Pozvali smo novinarku Jovanku Nikolić, koju smo oduvek poznavali. Ona je zapisala naše izjave, postavivši nam, na kraju, pitanje:
– Je li vam poznato ko je pre neki dan otrovao jednog psa u Šumaricama?
I tako, umesto članka “Opasni psi ugrožavaju decu”, Veljković i ja zgranuto smo čitali žalopojku o trovanju nečijeg psa. To kuče je bilo u prvom planu, onda su usledile naše izjave da o trovanju pojma nemamo, a tek na kraju, uzgred i u blagoj formi, objavljeno je naše upozorenje. Pri tom, članak je bio tako sastavljen da je i neki ne baš pametan čitalac mogao izvući željeni zaključak: ova dvojica su trovači!
Mi, uistinu, nismo otrovali to kuče. Jesmo polomili petokrake sa spomenika u Šumaricama – kojim povodom nas je komunistička štampa napala nešto pre ovoga – ali trovanje kučića, to ne.
Nažalost, nešto kasnije deca su zaista stradala od pobesnelih pasa. Jedna devojčica je jedva ostala živa.
Verujem da je ovaj primer dostojan svake ozbiljne antologije novinarstva. Svojevremeno, na testovima u Večernjim novostima, morao sam da rešavam bezbroj sličnih primera. Princip je sledeći: kandidatima se saopšti niz informacija, a oni treba da ih poređaju po značaju (princip “obrnute piramide”). Bilo je prosto nezamislivo da se između naslova “Opasni psi ugrožavaju decu” i “U parku je otrovan pas” neko opredeli za ovu drugu varijantu.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo tri meseca.
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne o licnosti. Mislio sam da mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je glavna tema da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiqerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.