Dosijei Službe državne bezbednosti
“Pogledi” na lomači
Ali, da krenemo redom.
Prvo pitanje glasi: zašto je SDB uopšte pratio Đorđa Savića? Najtačnije je ono što on sam kaže – nizašto. Kao i mnoge druge.
Kao student, pre skoro 20 godina, Đorđe Savić je u Beogradu natrčao na takozvani Slobodni univerzitet. Bila je to grupa disidenata okupljena oko Milovana Đilasa i Vlade Mijanovića (jedan od vođa studentskih demonstracija iz 1968. godine). Mladi student Savić tu nije ni mogao da dođe do izražaja, ali to SDB-u nije bilo od značaja, pa mu otvara dosije.
Godine 1986, naš junak postaje beogradski dopisnik Pogleda, koji su tada bili list studenata kragujevačkog Univerziteta. Urednik rubrike “Univerzitet” bio sam ja. Đorđa Savića nisam poznavao. Prvi put sam ga video tek nekoliko godina kasnije.
U to doba komunizam je još bio veoma čvrst i novine su često zabranjivane. Pogledi su zabranjeni i spaljeni juna 1986. godine, zbog dva članka i jednog stripa. Autor jednog od ova dva članka bio je Đorđe Savić. Komunistička štampa brzo je organizovala konkurs na temu ko će više da ocrni naš list. Partijski forumi bili su rešeni da ukinu Poglede. Sa grupom svojih drugova studenata borio sam se da spasem list. Pronašli smo sledeću formulu: slažemo se (kao) da su studenti nezreli da vode list, ali šteta je da čitav Univerzitet bude kažnjen gašenjem novina: prema tome, neka sada glavni i odgovorni urednik bude jedan profesor, koji će sputavati nepromišljenost studenata, ako se, naravno, nešto slično u budućnosti ponovi…
I upalilo je, mada smo posle na jedvite jade pronašli jednog profesora da se žrtvuje za nas (dr Zoran Ponjavić).
Ipak, Đorđu Saviću je zabranjen rad u Pogledima (kasnije, kada sam postao glavni i odgovorni urednik, ukinuo sam tu odluku), a pola redakcije je smenjeno. Ne razumevajući moju borbu za spasavanje lista i ne shvatajući kako je u onim uslovima uopšte bilo moguće izvesti tako nešto, Đorđe Savić je počeo da priča kako ja, zapravo, radim za komuniste.
Šest godina kasnije, 13. januara 1992, u lokalnom nedeljniku Svetlost napisao je opširan članak na tu temu, uputivši mi niz uvreda.
Ali, vreme čini svoje i kad-tad izađe delo na videlo. Ove, 2001. godine, Đorđe Savić je pročitao svoj dosije i najzad saznao istinu. Za SDB su radili upravo ljudi iz nedeljnika Svetlost, koji su mu devet godina ranije objavili članak protiv mene. Ogorčen, on je sada napisao novi članak i odneo ga u Svetlost (sada: Nezavisna svetlost). Naravno, oni ovaj novi članak nisu hteli da objave.
Posle ovoga, Đorđe Savić donosi članak u Poglede. Rekao sam mu da ćemo članak objaviti kada list počne da izlazi (razgovarali smo letos). Ali, pre nego što su se pojavili Pogledi, 1. novembra, Savić je pokrenuo internet izdanje svog lista Slobodna šumadija, pa je tamo objavio članak (www.slobodna.com). Doduše, ono što je objavio nešto je drugačije od onoga što je meni ispričao i pokazao. Izvinjenje je preskočio u oba slučaja – kao što sam i očekivao. Rekao mi je da je ono što sam mu, još kada smo se upoznali pre desetak godina, pričao o događajima iz 1986, sve bilo tačno. Dakle, ne da ga ja nisam cinkario, nego sam ga branio (doduše, njega lično nešto posebno nisam ni branio: tačna je formulacija da sam branio redakciju, pa samim tim i njega). Rekao mi je još da su udbaši bili glavni i odgovorni urednik i prvo pero Svetlosti – Miroslav Jovanović i Ljubiša Obradović. To je i napisao u svom listu.
Staljinove novine u Kragujevcu
Čitaocima iz malo daljih krajeva sada dugujem objašnjenje na temu – zašto se uopšte bavim našim lokalnim kragujevačkim abrovima?
Zato što se iza brega valja jedan opštesrpski fenomen, na koji i te kako treba obratiti pažnju. Taj fenomen se ne krije iza početnog pitanja – ko je radio za Udbu? – već iza priče o listu Svetlost, tj. Nezavisna svetlost.
Evo priče.
Svetlost su osnovali Staljinovi agenti negde oko 1935. godine, u ono doba kada komunistička propaganda u Srbiji doživljava procvat. Njihov najveći uspeh bio je kupovina Politike i pretvaranje ove do tada male i neugledne novine u jedan od vodećih dnevnih listova u zemlji. Komunistička štampa, računajući Svetlost, Politiku i još mnoge druge listove, finansirana je iz Moskve na isti način kao što se danas takozvani nezavisni mediji finansiraju iz Vašingtona. Razlike su nebitne: priča za malu decu u ono doba zvala se “crvena pomoć”, a danas je zovu “dobri čika Soroš“, “nevladine organizacije”, i sl.
Tokom Drugog svetskog rata Svetlost izlazi negde na teritoriji “Nezavisne Države Hrvatske”, kao glasilo jedne komunističke formacije u kojoj je bilo Kragujevčana. Od zavođenja komunističke diktature list ponovo izlazi u Kragujevcu. O novinarstvu je tu teško moglo biti reči. Sadržaj je činila ogoljena propaganda, kao, uostalom, i u gotovo svim drugim listovima.
Po diktatorovoj smrti, 1980. godine, Svetlost najpre propagira temu “I posle Tita – Tito”. Posle nekoliko godina, po stečenoj navici, saučestvuje u građenju novih kultova: Draža Marković, Ivan Stambolić, Slobodan Milošević, Ante Marković…
Pogledi su zabranjeni i spaljeni u Stambolićevo vreme, 1986. godine. Evo šta je tadašnji – i sadašnji – glavni i odgovorni urednik Svetlosti, Miroslav Jovanović, pisao o svojim mladim kolegama studentima, u broju od 3. jula te godine:
“Ovo što se Pogledima dogodilo u poslednjem broju s pravom može da nosi epitet teškog delikta s očiglednim elementima neprijateljskog delovanja i podrivanja temelja jugoslovenske zajednice. Sva opravdanja – ‘neznanje’, ‘profesionalno neiskustvo’, ‘mladost’ – ostaju argumenti bez osnova. To je, jednostavno, crna mrlja ne samo ovog lista, nego i Univerziteta i Kragujevca. Stoga je opravdano pitanje da li smene sa amaterskih redakcijskih pozicija treba da budu i jedine kazne za grupicu momaka koji su svoju žavangardnostž preobratili u totalnu suprotnost – nije teška reč – reakcionarnost.”
Dakle, Jovanović je otvoreno tražio da “grupica momaka” bude pohapšena, i to samo zbog nekoliko članaka, toliko bezazlenih da je danas teško uopšte i poverovati kako je ovo mračno doba postojalo, ne pre 15 vekova, nego pre svega 15 godina. Uzgred budi rečeno, Jovanovićev naslov je glasio “Mračni Pogledi”. Ime našeg lista često je inspirisalo komuniste u tom smislu. Sećam se još naslova “Krivi Pogledi”, zatim “Pogledi mržnje”, itd.
Sledeće, 1987. godine, Ivan Stambolić je pao i Miroslav Jovanović počinje da gradi kult ličnosti Slobodana Miloševića. Jovanovićev noseći članak na ovu temu, objavljen na prvoj strani lista, imao je naslov “Da, to je lider”. Naime, komunisti iz severozapadnih republika optuživali su Miloševića za liderstvo. Politika i drugi beogradski mediji smušeno su branili svog “novog Tita”, što se Jovanoviću nije svidelo. On je duž celog uvodnog stupca branio tezu “lider, nego šta”… Pa ipak, iako je menjao “titiće”, stare ljubavi nikada se nije odrekao. U broju od 1. oktobra 1990. godine, dakle kada su sve karte već bile na stolu, Pogledi su objavili anketu “Zašto držite sliku ratnog zločinca?” Naš reporter Suzana Radosavljević, išla je po kancelarijama državnih firmi, postavljajući ovo pitanje tamo gde je diktatorova slika još uvek visila na zidu. Naravno, Tito se i dalje nalazio u kancelariji glavnog i odgovornog urednika Svetlosti:
“Za mene, on još nije ratni zločinac. Ko ga je osudio? Ono što sam do sada o njemu čuo i video, nije dovoljno da se okvalifikuje kao ratni zločinac… Između ostalog, radije bih držao njegovu sliku, nego nekog od savremenih političkih vođa”, rekao je Miroslav Jovanović.
Soroš menja Staljina
Uskoro zemlju zahvata velika ekonomska kriza. Po prvi put od sredine tridesetih godina, komunističke dotacije ne mogu da obezbede izlaženje Svetlosti. Tada dolaze mešetari iz “trulog kapitalizma” i Svetlost preko noći gazi svoju dotadašnju, šezdesetogodišnju, antizapadnu propagandu. List dobija kompjutere, papir, skupu štampariju, internet prezentaciju i, naravno, keš. To dobijaju i mnogi drugi dotadašnji komunistički mediji, ali je, verovatno, samo ovaj list, iako od tada posluje kao privatno preduzeće, besplatno zadržao državne poslovne prostorije u centru Kragujevca. Pravno gledano, slučaj je isti kao kada bi, na primer, grupa lekara zauzela dva sprata državne bolnice za svoju privatnu bolnicu. Policija je, istina, svojevremeno isterala ove uzurpatore, ali brzo su vraćeni, tvrdeći da je pobedilo “nezavisno novinarstvo”. U Miloševićevo doba, sve je bilo moguće.
Međutim, iako već s prvim dolarima Svetlost postaje Nezavisna svetlost, do suštinske promene nije došlo, niti je, razume se, moglo da dođe. Komunisti su ostali komunisti.
Zapravo, agenti Novog svetskog poretka angažuju takve upravo zato što su komunisti. Od Drugog svetskog rata pa do naših dana, Zapad među nama uporno traži najgore i njih forsira, svakako sa uverenjem da će mu najgori služiti najbolje. (Naše je mišljenje da se upotreba ovog starog trika na kraju vraća kao bumerang, o čemu se na Zapadu, kako izgleda, razmišlja tek sada, posle slučaja od 11. septembra.)
U novinarstvu, najtragikomičniji od svih bio je slučaj Borbe. Američka ambasada, na čelu sa Vorenom Cimermanom, organizovala je 1993. godine u Beogradu pompeznu proslavu 70-togodišnjice ovog lista. Svima su bila puna usta demokratije. A kakve demokratije? Američka administracija nikada ne bi slavila jubilej nekog komunističkog lista koji izlazi na teritoriji SAD. Ali, kod nas se dohvatila upravo najstarijeg komunističkog lista na Balkanu. Umesto da pomogne obnovu nekog od građanskih listova, ugašenih od strane komunista, Zapad ogromnim svotama novca pokušava da oživi mrtvaca (Borba je, tradicionalno, najnečitaniji list u zemlji). Poruka je bila kristalno jasna: pomagali smo komunistima da pobede u građanskom ratu, pomagali smo ih posle rata, pomoći ćemo im i sada…
I tako, Borba postaje Naša borba, a potpuno ista ekipa nastavlja da radi isti posao. Jedino je iz zaglavlja nestao slogan “Proleteri svih zemalja – ujedinite se!” Osnovna koncepcija nije se promenila još od Staljinove direktive iz 1929. godine, a izražavala se kroz dve parole: (1) slaba Srbija, jaka Jugoslavija i (2) borba protiv velikosrpskog nacionalizma. Teme brojeva, specijalni dodaci, okrugli stolovi – šta sve Naša borba nije radila ne bi li dokazala postojanje fašizma među Srbima. Naravno, prodaja je i dalje bila katastrofalna, a gubici ogromni, pa je list posle nekoliko godina ipak ugašen. Međutim, to u suštini ništa nije značilo, jer su jezgro svih novoformiranih beogradskih dnevnika, osnovanih devedesetih godina, činili “kadrovi” iz Borbe, odnosno Naše borbe. (Pored ostalog, treba se zamisliti i nad činjenicom da DOS, posle 5. oktobra 2000. godine, nastavlja tradiciju ovih novina, pod starim imenom, a na račun građana.)
Svakako, slučajevi Naše borbe i Nezavisne svetlosti nisu usamljeni. Naprotiv, u kratkom roku preko 50 medija u Srbiji postaje finansijski zavisno od Novog svetskog poretka. I u najvećem broju slučajeva “nezavisno” i “demokratsko” ruho oblačili su dojučerašnji komunistički propagandisti. Nešto slično dešavalo se i sa “nevladinim organizacijama”, čiji se broj sada već meri hiljadama.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo tri meseca.
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne o licnosti. Mislio sam da mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je glavna tema da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiqerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.