Dosijei Službe državne bezbednosti
Četnici
Već sam pomenuo “otvaranje karata” krajem 1989. godine. Reč je o neuporedivo najvećem tabuu komunizma – o četnicima. Sve što smo do tada radili, ma koliko opasno bilo, nije se moglo meriti sa Čičom.
Nikome ni reč nisam zucnuo o namerama u tom smislu. Naprotiv!
– Ma kakvi četnici, – odgovarao bih na provokacije.
Nekoliko puta je bilo kritično. Jednom, može biti početkom 1989, doneo sam od kuće – “Vino-Župa”, Aleksandrovac – ogroman balon odličnog, ali veoma jakog crnog vina. Dobar glas daleko se čuje, pa se u mojoj sobi u studentskom domu te večeri okupilo poveće društvo. Čaša po čaša i poče pesma. Ne sme se, alž duša traži: “Od Topole, pa do Ravne Gore…”
Tada se još išlo u zatvor i za vojvodu Sinđelića.
Direktoru doma prijavio nas je predsednik Aktiva studenata. Skoro niko nije znao da je on bio musliman; verovatno jedini musliman u studentskom domu.
Direktor doma, Slobodan Kilibarda, bio je moj prijatelj, ali ipak se lomio da li da zove miliciju ili ne. Bilo je isuviše opasno.
– Pa dobro, šta da radim? – kaže on.
– Ma koji četnici, taj laže kad zine, – kažem ja.
– Nemoguće da nije čuo – kaže on.
– Čuo je, ali “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”. Refren je isti kao “Od Topole, od Topole, pa do Ravne Gore”, a samo refren se i čuo, jer su svi bili mortus pijani – kažem ja.
Dal’ mi je verovao ili ne, nemam pojma. Uglavnom, ubedio je muslimana u ovu verziju. A ja više nisam donosio vino u studentski dom.
U to doba, o četnicima sam veoma malo znao. Samo sam, toga se odlično sećam, instiktivno osećao da su oni naši, a ne partizani. Zbog tog instikta, kao i zbog strahovite zabrane koja je izazivala buntovan efekat, imao sam neizmernu želju da pevam četničke pesme.
To, naravno, nikome nisam smeo da kažem, ali su mi mnogi moji drugovi studenti poveravali baš tu tajnu. Račanska legenda Dača – sada inž. Darko Paunović – odlazio je na auto-put, sam u autu, davao gas do daske i iz sveg grla pevao “Spremte se, spremte četnici! “
– Tu ne mogu da me čuju – govorio je.
A moj cimer Jovica Ranđić iz Bele Crkve gledao je film “Bitka na Neretvi” gde god se prikazivao i koliko god se prikazivao. Film je partizanski, ali samo u njemu je mogao da čuje “Telefonske žice bruje…” i druge hitove.
Elem, sa četnicima sam počeo veoma, veoma oprezno, novembra 1989. Na naslovnoj strani Pogleda objavio sam nemačku poternicu za generalom Dražom Mihailovićem na 100.000 rajhsmaraka, ali pored nje i istu takvu poternicu za Titom. Stavio sam jednostavan naslov: “Dva puta po 100.000 rajhsmaraka”. Ni reč nisam napisao u korist Čiče. Samo nešto bezazleno, kao, to je bila jedna poternica, ali je jedan njen deo ispao: mi smo ga našli i evo sada to objavljujemo, čisto da se vidi kako je onda bilo u originalu…
Inače, za poternicu mi je rekao dr Marko Pavlović, profesor istorije prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. On je video na naslovnoj strani nemačkog izdanja knjige dr Veselina Đuretića Saveznici i jugoslovenska ratna drama.
Pozvao sam Đuretića i on mi je rekao da poternicu možemo naći u Arhivu Srbije u Železniku.
Poslao sam tamo dva čoveka, kad, oni naiđoše na neočekivani problem: nigde nema poternice za Titom, a poternica za Dražom bilo je u izobilju. Kasnije sam saznao da su one prve zaista bile retkost. Naime, Nemci su znali da 1943. Tito nije bio u Srbiji. On je držao manju i strateški nevažnu teritoriju negde u Bosni, pa je bio i manje tražen.
– Ne vraćajte se bez Tita – rekao sam im, jer samog Dražu nisam smeo da objavim. Onda bi poruka bila drugačija, a za tu poruku je bilo još rano.
Narednih meseci na četničku temu objavljivao sam samo pisma čitalaca i neutralne tekstove. Tek marta naredne godine, kada se situacija naglo promenila osnivanjem opozicionih stranaka, objavio sam članak “Istina o četnicima”. Na zbirnim izveštajima o prodaji novina ima jedna kolona o broju neprodatih primeraka po gradovima. Za ovaj broj, u svakom gradu broj neprodatih primeraka bio je – nula.
Karijerista!
Pročitao sam mnogo tuđih dosijea, pisama, naredbi, izveštaja… Odavno sam zapazio problem svekolike pisane dokumentacije, tj. arhivske građe: šta je tačno od onoga što tamo piše?
Ima istoričara koji odu u arhiv, prepišu dokument i kažu – eto, tako je bilo. Ili, taj je bio takav i takav, piše u tom i tom dokumentu.
Ali šta ako to što piše nije tačno? Možda je pisac dokumenta imao neki razlog da laže? Možda je njega lagao onaj ko mu je podnosio izveštaj? A može biti da čovek, prosto, nije umeo da proceni situaciju…
Na primer, u mom dosijeu piše da potičem iz porodice koja se u Drugom svetskom ratu kompromitovala učešćem u četničkom pokretu Draže Mihailovića. Dobro, to je tačno. Ali, tamo piše i da sam bio u Cirihu, gde sam imao neke veze sa ekstremnom emigracijom. A ja nikada nisam bio ne samo u Cirihu, nego ni u Švajcarskoj!
Još teže je pitanje ocene nečijeg karaktera. Doušnici su o meni pričali i lepe i ružne stvari. Lepe, u smislu sposoban, dobar novinar i sl. Od ružnih, u dosijeu se najčešće provlači ocena da sam karijerista.
Najpre pomislih: kakav karijerista, kada je u novinarstvu najviši položaj glavni i odgovorni urednik, a to sam već bio?
Međutim, u ono doba etiketu “karijerista” komunisti su često lepili svojim protivnicima. I mada to danas zvuči apsurdno, ta etiketa nije bila bezazlena. Naravno, svi komunisti su bili karijeristi – samo su gledali da se odbace na neki veći položaj. Ali to nije smelo da im se kaže. Etiketa je imala obrnuto značenje: optuženi za karijerizam je zapravo komunistima ugrožavao karijere, pa možda i čitav njihov poredak. Zato je bio opasan.
Drugim rečima, ova etiketa ne govori o meni, nego o njima, kao što, uostalom, ni čitav dosije ne govori o meni, već o njima.
Knjiga utisaka
Na kraju posete Službi državne bezbednosti, dobio sam neku vrstu knjige utisaka, sa molbom da ukratko napišem šta mislim o svemu tome. Razume se, nisam mogao da pročitam utiske drugih.
Napisao sam sledeće:
“Žao mi je što je naša policija gubila vreme sa mnom, umesto da se više posveti pravim neprijateljima srpskog naroda. Protiv inspektora koji su radili sa mnom lično nemam ništa. Znam da su oni samo radili svoj posao, kao što i oni to isto znaju za mene. Nadam se da se nešto slično neće ponoviti, tj. da Srbijom više neće vladati totalitarni i autoritarni režimi, koji zloupotrebljavaju policiju u političke svrhe.”
Konobar
Odmah po dolasku sa prvog sastanka sa prestolonaslednikom, marta 1990. godine, policija je o meni snimila film skrivenim kamerama, “za potrebe ucene i kompromitacije”. O tome, naravno, nisam imao pojma.
Sadržaj filma – nešto kao scenario – nalazi se na više stranica u dosijeu. Pošto je to sve kao neka državna tajna, ispričaću samo jedan detalj kome se u dosijeu ne posvećuje pažnja. Pored ostalih, u filmu ima i scena gde sedim sa inspektorom u jednoj poznatoj kafani malo dalje od Kragujevca. Inspektor je bio moj stari znanac i ja sam dolazak u tu kafanu smatrao jednim od mnogih “informativnih razgovora”. On je, verovatno, smatrao da je ta scena – pijem rujno vino sa komunističkom policijom – za mene kompromitujuća.
U jednom trenutku, dok smo razgovarali, u kadar upada konobar. Prilazi mi, dobro me zagleda, i upita:
– Jesi li ti Samardžić
– Jesam – kažem.
On se obradova, pa poče ushićeno:
– U, brate, svaka ti čast! Dođi u moje selo, ima nas četnika koliko hoćeš. Onda smo ih sredili, i sad ćemo opet…
Događaj mi je ostao u sećanju i zbog toga što sam od ovog konobara tada prvi put čuo za “Grbičkog popa”, Bogoljuba Nikolića, četničkog komandanta u njegovom kraju.
U dosijeu se Grbički pop ne pominje, ali se kaže:
– Proveriti ko je konobar i preduzeti mere.
Ko je cinkario za komuniste?
Odgovor na ovo pitanje, među ostalima, tražio je i kragujevački novinar Đorđe Savić, i to čitavih 15 godina. Kada je nedavno otišao u Službu državne bezbednosti i pročitao svoj dosije, video je da je sve vreme bio u zabludi.
Naime, do čitanja dosijea čvrsto je verovao da ga je cinkario – potpisnik ovih redova. To ne samo što je pričao na sve strane, nego je, svojevremeno, napisao i u novinama.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo tri meseca.
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne o licnosti. Mislio sam da mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je glavna tema da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiqerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.