Dosijei Službe državne bezbednosti
Razgovor na groblju
Kao što se iz dosijea ništa ne može saznati o uhodama i ubače-nim ljudima, tako se ništa ne može saznati ni o drugim ključnim momentima.
Na primer, nema ničeg o jedinoj zvaničnoj zabrani Pogleda, juna 1986. godine. U štampariji “Glas” u Beogradu ceo tiraž je zaplenjen i spaljen. Bilo je to u vreme vladavine Ivana Stambolića, kada su novine veoma često zabranjivane. Tek nekoliko meseci po dolasku Slobodana Miloševića, u jesen 1987, mediji su postali slobodniji.
Elem, povodom zabrane Pogleda prvi put sam pozvan na informativni razgovor. Bilo je to oktobra 1986, posle letnjeg raspusta. Telefonski glas mi saopšti da dođem u stanicu milicije zbog razgovora o nekoj tuči u studentskom domu. Kada sam stigao u naznačenu kancelariju, inspektor u civilu reče da to nije milicija nego SDB i da ga ne interesuje tuča, nego Pogledi.
Na zidu je visila skraćena automatska puška (nešto kao “hekler”), u uglu je sedeo drugi inspektor, krupan i jak, koji je samo ćutao i mrštio se. Oni su sedeli na visokim stolicama, ja na niskoj.
Onaj prvi inspektor je bio naglašeno ljubazan. Stalno se smejao i mnogo je govorio. A sve je znao. Ne sećam se ni da li me je uopšte pitao nešto, sem: “Hoćeš li još jedan sok? “ Ključni momenat je nastao na kraju:
– Kada ćemo opet da se vidimo?
Ja napravih neku grimasu. Ne znam šta da kažem. Na vrh usana mi je: “Zašto da se vidimo?” Ili čak: “Mislim da nema potrebe da se viđamo”. Ali to ne smem da kažem.
– Može u subotu? – kaže on.
– Za vikend idem kući – slagah.
– A u ponedeljak? – nastavi on, držeći prst na zidnom kalendaru.
– Ma, imam neki ispit, – slagah opet.
– Nema problema, onda u sledeći ponedeljak…
Mogao je tako da išara prstom celi kalendar. Bilo mu je svejedno, imao je svo vreme sveta. Jer, to mu je bio posao.
Tako je započelo naše druženje.
Opisujući me, u dosijeu svega nekoliko puta kažu da sam bio uplašen. Tu su silno pogrešili. Ili sam bio dobar glumac?
Na primer, jednom sam na informativni razgovor pozvan kasno noću. Vozili smo se autom kroz neku šumu, minimalnom brzinom. Odjednom, iza nas se upališe farovi drugog auta i taj auto poče da nas prati…
Ko će ga znati, možda su to bili samo neki zakasneli švaleri? Ali ja sam mislio da je to pojačanje i da mi se loše piše. Tim pre jer su se slične scene više puta ponavljale. Nezaboravan je jedan razgovor na groblju u selu Duleni. To mesto je najveća zabit u okolini Kragujevca.
U ovakvim prilikama razgovor se zaoštravao, na primer na temu: “Zašto se među studentima širi antikomunizam?” Negde proleća 1988. američki kongres je saopštio kako je Vašington uložio neku veliku sumu za podršku antikomunizmu u Jugoslaviji. “Što i meni ne dadoše nešto”, pokušao sam da se našalim, sedeći na nekom oronulom dulenskom grobu, dok je ispod, putićem, promicao neki čiča sa motikom na leđima. U stvarnosti, ja te pare ne bih uzeo ni da su mi nudili, tada kao ni sada, ali SDB to nije znao. Kasnije se ispostavilo da devize, koje su sve više i više stizale, nisu dobijali antikomunisti, već upravo komunisti, zamaskirani kojekakvim demokratskim firmama i nezavisnim imenima svojih medija. Zapad je ostao veran tradiciji iz 1943. godine, da ovde forsira isključivo najgori deo nacije.
Jedan od neprijatnijih delova informativnih razgovora bilo je nagovaranje da nekoga optužim za nešto, obično za antikomunizam. To nikada nisam učinio. Mislim da sam imao dobru formulu za izvlačenje iz stupice. Jer, pre ili kasnije, čovek mora da se izjasni. Moj odgovor je bio: “Ma, budala”. “Budala” je ipak neka optužba, ali optužba za koju se ne odgovara ni po komunističkim zakonima.
Rukopisi u policiji
Očekivao sam da u dosijeu nađem i pokušaj zapošljavanja u kragujevačkom “Duvanprometu”. Naime, svega nekoliko meseci po diplomiranju, u jesen 1989, dobio sam poziv da se javim na posao u ovu firmu, tada jednu od najbolje stojećih u Kragujevcu. Bilo je neobično što sam, među tolikim diplomiranim ekonomistima, pozvan baš ja. I to em brzo, em u dobru firmu… Verujem da je to bio jedan od pokušaja da se stavi tačka na moj novinarski rad.
Pozivu se nisam odazvao čak ni iz radoznalosti, svejedno što je u to doba urednički dodatak u Pogledima bio neuporedivo manji od plate u “Duvanprometu” (status i da ne poredim).
Deset godina kasnije, kolegu koji je primljen umesto mene pitao sam da li treba za nešto da se kajem? “Ma, kakvi”, kaže on. Iako je postao jedan od bitnih direktora, ipak je finansijski loše prošao. Brzo je došlo vreme u kome na cigaretama više nisu zarađivali ni duvanska preduzeća, ni država, već samo mafija. A situacija se promenila i u Pogledima: kada smo postali najtiražniji list u zemlji, imali smo visoke plate.
U dosijeu nije bilo ni kopija novinskih rukopisa koje sam davao policiji. Očekivao sam da će ih koristiti “radi ucene i kompromitacije”, ali ni to se nije desilo.
Zar nije protivno zakonu i novinarskom kodeksu da glavni i odgovorni urednik pokazuje rukopise policiji, pre objavljivanja u novinama?
O, da, svakako…
Oko toga smo pregovarali više meseci, a ko zna koliko sati. Sa rukopisima sam imao problem, jer su često i lako nestajali. Fioka na mom radnom stolu je bila obijena i više nije mogla da se zaključa. Na sastancima redakcije video sam uplašene mladiće i devojke, koji, dok pričam, uglavnom gledaju u pod. “Ko li od njih radi za policiju?”, razmišljao sam. A naravno, nije mi bilo ni na kraj pameti da se bavim tim stvarima. Bilo bi ludo da pitam: “Ko je odneo rukopise u policiju?”
U napadu hrabrosti, jednom sam pozvao inspektora:
– Daj, vrati te rukopise, kasniće nam broj…
– Šta ti je, otkud vaši rukopisi kod mene!
– Ma, vidiš kako je jak vetar, možda ih je doneo.
– U, al’ ti je štos!
Ipak, kada sam sutradan došao na posao, rukopisi su bili na svom mestu.
Razmišljao sam ovako: ako ja budem davao rukopise, više neće maltretirati ove ljude, pa će valjda jednom, oslobođeni straha, i napisati nešto kako valja. Drugo, znaću šta oni znaju, pa ću moći nešto da provučem.
Najviše sam voleo da dajem rukopise Vase Milića. On se povazdan zanosio nekim teorijama, pa to baš nije bilo lako iščitati. A razume se da sva njegova pisanija nisam ni nameravao da objavim.
– Vasilije, tebe žrtvujem za Kralja i Otadžbinu! – rekao sam mu ovim povodom, samo, naravno, mnogo godina kasnije. On me, inače, i dalje saleće da mu nešto objavim, ali sada je u strateški nepovoljnom položaju: SDB mi više ne traži rukopise.
Intervju sa Kostom Čavoškim, u ono doba i te kako opasan, nisam prijavio. Čim su Pogledi izašli, 20. oktobra 1988, pozvan sam na informativni razgovor, kasno uveče.
– Pa dobro, što mi nisi doneo Čavoškog?
– Što, pa rekao si da te zanimaju samo opasni rukopisi?
– I za tebe je Vasilije opasan, a Čavoški nije opasan?
– Pa, Čavoški je profesor, zna šta priča, a Vasa je student, može lako da pogreši…
Nije bilo smešno.
Izvukao sam se doslovce za dlaku. Rukopise za ova broj predao sam štampariji “Dnevnik” u Novom Sadu 12. oktobra. Samo dan kasnije, 13. oktobra, na Kongresu Komunističke partije došlo je do tada čuvene polemike između Miloševića i hrvatskog komuniste Šuvara. Hrvat je prekorio Miloševića što na početku svog govora nije izrekao uobičajenu zakletvu mrtvom diktatoru J. B. Titu, a ovaj mu je nešto odbrusio.
Upravo je taj odvratan kult diktatora bio meta dr Koste Čavoškog (zbog čega, razume se, niko nije smeo da objavi intervju sa njim).
Mada smo mi još u majskom broju te godine objavili “Predlog za ukidanje Zakona o zaštiti imena i lika J. B. Tita”, zbog čega sam takođe imao problema, ovo sada je bilo mnogo krupnije.
Pogledi su stigli u poslovnice “Politike” i “Borbe” u Kragujevcu sa četiri dana zakašnjenja, 24. oktobra, a za njima je odmah došao inspektor milicije i naredio da se list ne sme deliti na kioske do daljeg naređenja. Istog dana, milicija pismenim nalogom traži od okružnog javnog tužioca u Kragujevcu, Dragiše Krsmanovića, da zabrani Poglede. “Pročitao sam intervju (sa dr Kostom Čavoškim), i ocenio da nema razloga za zabranu”, izjavio je Krsmanović lokalnim novinama
O ovom slučaju Pogledi su pisali u sledećem broju, od 20. novembra 1988. A ja sam još pre toga, na sledećem informativnom razgovoru, iskoristio priliku da održim govor inspektoru državne bezbednosti. Može biti da sam mu u šali rekao kako mi je Milošević 12. oktobra ispričao šta će reći narednog dana. Za ozbiljno, svakako sam mu ponovio uobičajenu priču: upravo u tome je istorijska uloga nas studenata, da budemo makar malo ispred drugih: prema tome, ni u sledećoj prilici ne bi trebalo da navaljuješ, jer će klatno opet prevagnuti na našu stranu…
Goranu Petroviću, koji je radio intervju sa Kostom Čavoškim, kao i niz drugih opasnih intervjua, tek pre mesec dana sam rekao koliko sam zbog toga imao problema.
– Pa to ti je i bio posao, – kaže on. – Urednik treba da obezbedi uslove za rad novinara.
– O, da, – kažem ja.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo tri meseca.
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne o licnosti. Mislio sam da mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je glavna tema da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiqerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.