Dosijei Službe državne bezbednosti
Kako izgleda dosije?
Sadržaj dosijea je tajna, pa ga nećemo iznositi. Jer, ovaj list je baš i poznat po čuvanju komunističkih tajni, pa nema smisla da sad, posle toliko godina, kvarim tradiciju. Doduše, stvar je bitno olakšana činjenicom da se ono što je važno i ne nalazi u dosijeu. A nema smisla pisati o nečem nevažnom.
Za mene lično, tajna nije u sadržaju dosijea, već u naslovu Srpski ekstremizam. Tako su me, naime, vodili, što znači da sam svih ovih godina bio u zabludi. Sebe sam doživljavao kao novinara koji želi da pomeri granicu slobode u jednom totalitarnom režimu, a njih kao nekoga ko u tome nastoji da me spreči.
Međutim, u mom dosijeu se ni jednom rečju ne pominje sloboda štampe. Drugim rečima, režimu nisam smetao kao novinar, već, jednostavno, kao Srbin.
Najviše mesta u dosijeu zauzimaju snimci mojih telefonskih razgovora. Tu su ljudi kojih se više ne sećam, ali i poznata imena srpske emigracije: Mane Srdić iz Hamiltona, Rajko Jovanović iz Londona, Đorđe Nikolić iz Čikaga… I naravno, vojvoda Momčilo Đujić.
Prisluškivanje im u mom slučaju i nije bio neki problem. Godinama sam telefonirao isključivo iz svoje kancelarije, jer nisam imao kućni telefon (a kućni telefon nisam imao jer nisam imao svoju kuću, ni stan). I inače me nerviraju telefoni. Telefon sam uveo tek kada sam se oženio, pod moranje (jer, kao što je poznato, danas se ne može oženiti bez telefona).
Onaj telefon u kancelariji često je krčao pa smo pošti prijavili “kvar”. A poštari dođoše i rekoše da to nije kvar, nego je oprema za prisluškivanje u policiji zastarela. Naravno, i bez toga sam za prisluškivanje oduvek znao. Nije mi bio problem što oni prisluškuju, nego – doduše i to retko – što mi ne veruju da ja uprkos tome slobodno pričam.
Na toj liniji je dolazilo do “kratkog spoja” između mene i inspektora, jer ja uglavnom nisam imao šta da krijem, a oni mi to nisu verovali. Moj posao ne samo što je bio javan, nego je kao takav jedino i mogao da postoji (nisam ni pomišljao da pišem nešto za kućnu upotrebu). I namera o budućim tekstovima je samim tim uvek javna. Na primer, već posle prvog teksta bilo je jasno da želim da otkrijem istinu o četnicima i srpskoj monarhiji, o zločinima komunista nad Srbima, zatim da želim da afirmišem višepartijski sistem, itd. Svakako, mislim na period kada sam “otvorio karte”, krajem 1989. godine.
Mlađim čitaocima na podsećanje, do 1990. godine postojala je samo jedna partija, komunistička, a komunisti su tvrdili da je upravo ona najbolja i jedino potrebna. Naš list je februara 1988. godine, prvi u zemlji, objavio komentar “Višepartijski sistem”.
Ali to je, sada, naravno, dosadna priča, pa ću navesti jedan primer o pomenutom “kratkom spoju”.
Prvi put kod kralja
Od 17. do 19. marta 1990. godine sa Vukom Draškovićem išao sam u London kod prestolonaslednika Aleksandra. (Navodim datum, ako budu zafalili praznici kada se obnovi Kraljevina Srbija.) To je bio prvi odlazak jedne delegacije iz Srbije kod prestolonaslednika. I prestolonaslednik je tada dao prvi intervju jednim srpskim novinama (objavljen je u Pogledima od maja iste godine: zašto tek od maja, videće se kasnije).
Normalno, čim sam došao u Kragujevac, pozvan sam na informativni razgovor.
– Šta kaže kralj? – glasilo je pitanje s vrata.
– Kaže, evo sad će da se vrati. Nego, hoćeš li da ga priznaš? – pitao sam inspektora.
– Hoću ja njega, nego da li će on mene – reče on kao u šali.
Naime, stvar baš i nije bila za šalu. I u okruženju, i kod nas, dešavale su se velike promene. Ko je mogao znati da kralj zaista uskoro neće biti na Dedinju?
Na ponovljeno pitanje – Šta kaže kralj? – odgovorio sam doslovce ovako:
– Otkako smo Vuk i ja ušli, pa dok smo izašli, na stolu je bio uključen moj diktafon. Sve što je rečeno objaviću u narednom broju Pogleda.
– Nemoguće! – kaže on.
– Moguće, – kažem ja.
Zaista je tako bilo. Nisam imao šta da krijem i to ispitivanje nije imalo nikakvu svrhu.
Međutim, desila se jedna čudna stvar (svega ovoga, naravno, nema u dosijeu). Prestolonaslednikovi odgovori bili su na engleskom jeziku, pa ih je bilo neophodno prevesti. Dok sam razmišljao kome bih to mogao poveriti, jedan od urednika Pogleda dođe u moju sobu u studentskom domu – 105, paviljon 2; navodim tačno, ako se nekada budu postavljala obeležja – i reče mi:
– Daj mi kasetu, prevešće moj brat.
– Otkud on zna engleski? – upitah.
Dobio sam odgovor da je završio neki kurs, ili tako nešto, i da je već prevodio neke rukopise. To mi nije bilo poznato, ali kasetu sam ipak dao. Prođe nedelju dana i ja počeh da se raspitujem kako ide posao.
– Još malo, – glasio je odgovor.
Kada sam opet pitao, rekao mi je da sporo ide jer se slabo čuje, mešaju se glasovi, i sl. Tako prođe celi mesec i ja sam postajao nervozan. Na kraju, jedne večeri taj urednik opet dođe u moju sobu i skrušeno reče:
– Imam jednu mnogo lošu vest…
– Koju?
– Traka na kaseti sa intervjuom se prekinula…
– Nema veze, zalepićemo je lepljivom trakom. Izgubiće se samo jedna reč. Imao sam takav slučaj.
– Ne razumeš… Traka se prekinula i potpuno se uništila. Ništa ne može da se učini.
Gledao me je čudno, crven u licu, uplašen.
– Ma nema problema – kažem mu ja. – Evo ti druga kaseta. Ja sam već prve večeri napravio mnogo kopija i posakrivao ih na razna mesta…
Dobio sam prevod za nekoliko dana.
Ko je Aleksa Žunić
Nisam ni pomišljao da čitam celi dosije. Tražio sam samo ključna mesta, a među njima pre svega imena doušnika. Tamo je dosta njihovih izveštaja o mom radu, a svi su navedeni pod šiframa. Zanimalo me je ko je sve ubačen u našu redakciju. Jedno vreme sam imao utisak da su u većini njihovi ljudi. Kad upadne jedan, dovede nekog svog sa zadatkom da krade, pa nekog drugog sa zadatkom da piše kompromitujuće tekstove, itd. A svi oni i ne moraju znati da su u igri. Onaj što krade, na primer, krade zato što je lopov, a ne zato što je od nekoga dobio nalog da baš u našoj firmi počne da krade.
Za ovo, naravno, nemam materijalne dokaze. Niti šta o tome piše u dosijeu, niti mi je sada inspektor – na otvoreno pitanje – nešto potvrdio. Pa ipak, verujem da ih je bilo mnogo. A i dešavalo se ponešto što bi mi izazivalo, kako bi pravnici rekli, osnovanu sumnju.
Negde proleća 1991. u moju kancelariju je došao neki nabildovan, kratko ošišan tip. Reče da je iz Legije stranaca. Upravo ide iz Francuske, gde je natrčao na Poglede, pa kako ne zna nikog drugog od poverenja, hteo bi baš meni nešto važno da kaže.
Rekao mi je da je tog jutra u Zemunu video nekog Hrvata, takođe legionara, specijalizovanog za eksploziv. Pretpostavljao je da će taj Hrvat postaviti eksploziv negde u Beogradu.
– Treba odmah obavestiti Službu državne bezbednosti – rekoh mu ja.
Pored mene u redakciji sedeo je jedan novinar, koji je imao običaj da mi se muva oko nogu. A nije bio nešto previše pametan. I čim ja rekoh da treba zvati SDB, još dok nisam završio rečenicu, on dohvati slušalicu i poče da okreće broj. Znači, znao je napamet broj SDB-a. Onaj legionar i ja pogledasmo ga iznenađeno, a on, kada je najzad ukapirao šta je uradio, ukoči se u pola pokreta i uputi nam jedan onako fini blentavi pogled, sa poluotvorenim ustima.
Nikad ni jednog ubačenog nisam otkrio na vreme, i nikad ni jednog nisam izbacio iz redakcije (to jest, ne tim povodom). Čak ni onog iz “slučaja kaseta”. Naime, on je još dugo potom bio na tom mestu.
– Pa što ga nisi oterao?
Ima li nekog čitaoca koji nije postavio ovo pitanje?
A ima li nekog čitaoca koji zna odgovor?
Možda je moj odgovor pogrešan? Glasi: ja o tome šta oni rade – a naročito o tome šta oni mogu da urade – uopšte nisam razmišljao. Samim tim nikakvo direktno suprotstavljanje nije dolazilo u obzir. Da sam razmišljao o tim stvarima, sve bi se svelo na razmišljanje o posledicama. Tako bi strah učinio svoje i ja to više ne bih smeo da radim (uostalom, to sada ne bih radio ni u ludilu).
To je kao kada bi vojnik pred polazak u borbu razmišljao da li će mu granata kroz koji minut razneti nogu. Dobar vojnik je, naprotiv, ubeđen da njega metak neće. Hoće ga, naravno, kao i svakog drugog, ali on ima neku vrstu amnezije. Tako mnogima od nas ponekad dođe – dobro dođe? – izvesna doza amnezije.
Mlađim čitaocima na znanje: kasnije su nam dolazili čitaoci govoreći da onda nisu smeli da čitaju Poglede, u strahu da će biti uhapšeni. Prodavačice koje drže Poglede ispod tezge bile su masovna pojava. Išao sam po gradu, tj. po gradovima, gde bih se zatekao, i pitao:
– Jel’ imate Poglede?
– Imam, – kaže prodavačica i saginje se da uzme jedan primerak.
– Pa što ih ne držite na pultu, kao i sve druge novine?
– Ne znam dal’ se sme…
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo tri meseca.
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne o licnosti. Mislio sam da mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je glavna tema da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiqerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” - vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze - jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca - znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi - ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika - sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja - iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao - rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima - nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise - jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo - mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna - nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav - dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji - da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) - ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.