Dosijei Službe državne bezbednosti
Miloslav Samardžić publicista, Kragujevac
Negde krajem maja 2001. godine u novinama su prvi put objavljeni brojevi telefona srpske tajne policije – Službe državne bezbednosti (SDB). Građani su pozvani da se jave i bez straha pitaju o svojim tajnim dosijeima. Predstavnici novog režima govorili su, tim povodom, o osvojenoj demokratiji i raskidu sa praksom prethodnog, komunističkog režima, koji je podrazumevao zloupotrebu policije u političke svrhe.
Narednih meseci novine su donosile uglavnom izjave razočaranih građana, kojima je rečeno da, uprkos svojim očekivanjima, nemaju dosijee. Pojedinci su saopštili da imaju dosijea, ali da u njima nema ono što su mislili da će naći. Jedan profesor je rekao da ga dosije uopšte ne zanima. “Ja bolje od njih znam šta je u mom dosijeu”, bio je njegov komentar.
Posle 11 godina
Dal’ da idem ili da ne idem – bila je i moja dilema tokom letnjih meseci. Nisam se žurio, znajući da Pogledi neće izaći do jeseni, a sem profesionalnog, neki drugi razlog za čitanje dosijea nisam ni imao.
Tako, jednog dana krajem septembra javih se na broj kragujevačkog odseka Službe državne bezbednosti. Na moje iznenađenje, s druge strane žice odmah začuh stari, dobro poznati glas, koji sam, doduše, već počeo da zaboravljam. Taj inspektor mi reče da dođem za neki dan, dok oni pripreme šta treba.
U dogovoreno vreme odoh tamo i javih se sekretarici. Otkako sam tu bio poslednji put, negde ujesen 1990. godine, hodnik i kancelarije izgledaju znatno bolje. Sve je renovirano, a nameštaj je obnovljen. Osoblje je, kao i uvek, veoma poslovno. Služba državne bezbednosti je daleko najprofesionalnija ustanova koju sam u našoj zemlji video. Ovde su svi ozbiljni, užurbani i maksimalno posvećeni poslu. Nema otaljavanja i čekanja da prođe radno vreme. To me je uvek zanimalo i pokušavao sam da pronađem odgovor (jer, naravno, i ja sam njih studirao). Pare nisu odgovor, jer njihove plate nikada nisu bile nešto posebno. Nisu nagrađeni ni dobrim stanovima. U ono doba, jedan inspektor je još bio podstanar, drugi je imao jednosoban stan, a šef je po tom pitanju bio daleko ispod bilo kog direktora nekog preduzeća. Pa ipak, ovi ljudi su radili danonoćno, često rizikujući živote (ne, naravno, sa mnom, već u kriznim regionima). Verujem da se deo odgovora krije u prirodi posla, jer tajna policija ima neku magijsku privlačnost. Deo odgovora, svakako, leži i u pažljivom odabiru ljudstva.
Dakle, toga dana ponovo videh dobro poznatog inspektora. Od 1986. do 1990. godine – kasnije znatno ređe – sa njim i njegovim kolegama imao sam više stotina takozvanih informativnih razgovora, bilo u kancelarijama, bilo na sasvim neočekivanim mestima (groblja, napuštena gradilišta, meni nepoznate šume, ili, pak, kafane) i u svim dobima dana (od jutra do duboko u noć).
Bili smo više nego dobri poznanici, a posle svega u neku ruku i drugari. Kad god se sretnemo, lepo se ispričamo. Ja razumem da su oni radili svoj posao, a oni razumeju da sam ja radio svoj posao. Doza rezerve sada je, naravno, daleko od ondašnje. Ono što se tada dešavalo danas je maltene potpuno nevažno.
Pravila
Čekajući da jedan inspektor donese dosije, uz piće evociramo uspomene. Priča je toliko klasična da je, zapravo, dosadna. Na primer, u proleće 1990. godine Slobodan Milošević je poslao svog visokog funkcionera Dobroslava Bjeletića kod rektora Kragujevačkog univerziteta, dr Ilije Rosića. Kako su Pogledi tada bili list kragujevačkih studenata, trebalo je uz pomoć rektora naći neki način da se smeni njihov glavni i odgovorni urednik, tj. moja malenkost. Pokušaj je propao, jer rektor nije bio voljan za saradnju, a još manje su bili voljni buntovni studenti. I pre ovog slučaja, studenti su kojekakvim nadobudnim delegacijama iz Beograda u lice saopštavali: “Nama se naš list sviđa, a vi vidite šta ćete”.
Bjeletiću su naročito smetali naši članci o Kosovu (pored, naravno, Draže, prestolonaslednika, opozicije i drugih pitanja). Pogledi su tada jedini pisali da se kosovsko pitanje može rešiti samo ako se albanski emigranti vrate u Albaniju a proterani Srbi na Kosovo.
Devet godina kasnije, dan uoči agresije NATO pakta, činilo mi se da u Politici čitam jedan svoj tekst iz onih dana. Ali ovo više nisu bili oni dani – dok onda nigde na vidiku nije bilo NATO pakta, sada nas je on potpuno okruživao. I uopšte, odnos snaga drastično se promenio.
– Šta sada reći o tim ljudima, koji su Kosovo videli samo kao objekt za nameštanje izbora? – pitam više reda radi.
– Bio si petao koji kukuriče pre vremena – odgovara mi inspektor u klasičnom stilu.
Kao što rekoh, to je sada jedna sasvim nevažna i dosadna priča.
Nešto živosti i zanimljivosti dođe kad najzad videh svoj dosije. To je jedna hrpa papira u fascikli iz koje, po svoj prilici, fali još jedna hrpa papira. Naime, fascikla izgleda kao da je napola ispražnjena. U onome što mi je ponuđeno moglo je biti 200-300 obostrano iskucanih listova, tj. oko 500 stranica.
– Tvoj dosije je među najvećima u Kragujevcu – rekoše mi.
A pravila su sledeća:
– Po Uredbi republičke vlade broj taj i taj… tvoj dosije možeš videti samo ti i niko više. Možeš ga videti samo jednom, to jest sada možeš čitati koliko želiš, ali nemaš pravo da se vratiš. Imena koja se pominju u tvom dosijeu, a koja ne treba da znaš, prelepljena su neprozirnom trakom. Ne smeš da prepisuješ sadržaj i ne smeš da objaviš ništa od onoga što si pročitao.
Na kraju, inspektor dodade sa osmehom:
– Pošto niko drugi neće videti tvoj dosije, možeš da se hvališ koliko hoćeš, da ima 10.000 stranica i sl.
– A koji je prag tolerancije? – pitam.
– Kako to misliš?
– Gde je granica? Valjda nešto ipak sme da se objavi, nije to Sveto pismo, – pitam opet.
– E, ništa se nisi promenio, – kaže on. I onda si lovio tu granicu. Za to pitaj advokata ili javnog tužioca.
I pitao sam. Uredbom se dosijei kvalifikuju kao državna tajna, a za otkrivanje državne tajne krivični zakon propisuje kaznu zatvora od jedne i po do 10 godina. Nema novčane kazne.
Pa ipak, neki novinari su opširno pisali o sadržaju svojih dosijea, a nisu uhapšeni. Naime, nije se ni očekivalo da će nova vlast uhapsiti nekoga zbog objavljivanja podataka iz svog dosijea. To je samo trik smišljen da bi se skrenula pažnja sa suštinskog pitanja. Javnost je zanimalo ko je sve u prošlom periodu radio za policiju – našu ili stranu – a sada se prodaje kao demokrata? A upravo to je donošenjem ovakve uredbe sprečeno. Niko, naime, neće pročitati svoj dosije i reći: “Ja sam radio za stranu obaveštajnu službu, što, hvala na pitanju, radim i sada”.
Mnogi su se obogatili radeći tajno – pa i ne baš previše tajno – za Miloševića i njegove ljude. Ništa gore nisu prošli ni oni koji su dobili nebrojene milione iz stranih centara moći, svakako povezanih sa stranim obaveštajnim službama. Očekivali smo da će se objaviti dosijei makar ovih prvih, ali nova vlast ni to nije dozvolila. Uredba o tajnim dosijeima je, tako, samo još jedna slika i prilika nove vlasti.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo tri meseca.
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” – vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze – jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca – znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi – ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika – sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja – iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao – rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima – nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise – jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne o licnosti. Mislio sam da mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je glavna tema da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo – mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna – nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav – dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji – da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) – ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.
Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiqerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” – vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze – jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca – znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi – ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika – sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja – iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.
2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao – rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima – nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise – jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo – mi smo najgori.
3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.
4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna – nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav – dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji – da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) – ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.