Denacionalizacija u Srbiji – de lege ferenda
Vladimir Todorovicadvokat, Beograd
Rezime: Već skoro deceniju i po u Srbiji se diskutuje o denacionalizaciji, pojavilo se i nekoliko neoficijelnih nacrta zakona o denacionalizaciji, pretresana su moguća rešenja budućeg zakona, a naročito: kompatibilnost denacionalizacije i privatizacije, status i bonitet obveznika, položaj i legitimitet korisnika, pravna osnova denacionalizacije, modaliteti povraćaja i obeštećenja, kredibilnost obveznica u našim uslovima, dinamika restitucije i obeštećenja, položaj i status trećih lica, uključujući problem tzv. stečenih prava, postupak povraćaja imovine i obeštećenja, nadležnost organa, kao i brojna druga materijalnopravna i proceduralna pitanja od značaja za donošenje i primenu budućeg zakona. Prema iskustvima drugih, neophodni faktori za sprovođenje denacionalizacije su: politička svest, ekonomska moć, socijalna podrška, pravna regulativa i adekvatna organizacija države. Kada se svi ovi činioci steknu odjednom, moći će da se smatra da je pitanje restitucije i obeštećenja skinuto s dnevnog reda, te da je sve dalje stvar proceduralne tehnike i profesionalne rutine. Očigledno je, s obzirom na vidljivo kašnjenje, da Srbija nema vremena da čeka kumulaciju tih faktora, već treba da manifestuje političku odlučnost da reši pitanje denacionalizacije i da odmah privremeno zabrani dalji promet nacionalizovanih nepokretnosti i istovremeno pristupi evidenciji nacionalizovane imovine i donese Zakon o restituciji i obeštećenju.
Ključne reči: privatizacija, denacionalizacije, restitucija, evidencija nacionalizovane imovine, stečena prava, modeli obeštećenja postupak povraćaja imovine i obeštećenja, Zakon o restituciji i obeštećenju
Države nastale na području bivše SFR Jugoslavije, osim Srbije i Federacije Bosne i Hercegovine, donele su svoje zakone o restituciji i obeštećenju,1 ali su sve, sa izuzetkom Slovenije, malo ili neznatno odmakle u tom procesu.
U Srbiji, u kojoj je atak na privatno vlasništvo bio najrigidniji, tek bi trebalo pravno regulisati pitanje povraćaja imovine i obeštećenja. Tekuća privatizacija često se “spotiče” o problem denacionalizacije i neraščišćenih vlasničkih odnosa, tako da se osećaju posledice odstupanja od legislative i prakse drugih zemalja u tranziciji, u kojima je denacionalizacija prethodila, ili se odvijala istovremeno sa privatizacijom.2
Već skoro deceniju i po u Srbiji se diskutuje o denacionalizaciji, pojavilo se i nekoliko neoficijelnih nacrta zakona o denacionalizaciji, pretresana su moguća rešenja budućeg zakona, a naročito: kompatibilnost denacionalizacije i privatizacije, status i bonitet obveznika, položaj i legitimitet korisnika, pravna osnova denacionalizacije, modaliteti povraćaja i obeštećenja, kredibilnost obveznica u našim uslovima, dinamika restitucije i obeštećenja, položaj i status trećih lica, uključujući problem tzv. stečenih prava, postupak povraćaja imovine i obeštećenja, nadležnost organa, kao i brojna druga materijalnopravna i proceduralna pitanja od značaja za donošenje i primenu budućeg zakona.
Iz tog složenog i delikatnog korpusa pitanja i dilema izdvajaju se neka pitanja koja su od krucijalnog značaja za buduću denacionalizaciju u Srbiji.
1. Treba li Srbiji denacionalizacija?3
Ovo pitanje je već unekoliko prevaziđeno, ali ga treba uzeti u obzir najmanje iz tri razloga – prvo, zato što država Srbija očigledno odugovlači sa rešavanjem pitanja denacionalizacije, što implicira njen negatoran stav o tom pitanju, drugo, zato što su potencijalni korisnici denacionalizacije relativno mala skupina koja u ukupnom stanovništvu Srbije učestvuje sa najviše 10 procenata, tako da prevalentna većina stanovništva Srbije nije zainteresovana za vraćanje imovine i obeštećenje bivših vlasnika, i treće – zato što ima ukazivanja da bi vraćanje po raznim osnovama oduzete imovine, koja se grubo procenjuje na 40-50 milijardi USD, dovela srpsku privredu u stanje tranzicione nemoći i ekonomskog kolapsa.
Uz to, činjenica je da se oduzimanje privatne imovine sprovodilo posle iscrpljujućeg četvorogodišnjeg rata, u zemlji uglavnom seljačkoj, da je nacionalizacija pogodila samo bogatije, koji su bili izrazita manjina u odnosu na većinu, koja je bukvalno bila gola, gladna i bez krova nad glavom. Činjenica je i da je nacionalizacija, sa aspekta konstituisanja i održanja nove socijalističke vlasti, bila logična mera, jer je bila u funkciji akumulacije državnog sektora u privredi i jačanja te i takve države. Najzad, tačno je i da je znatan deo oduzetih nepokretnosti besplatno podeljen seljacima i drugim siromašnijim građanima, koji su završetak rata dočekali u bedi i nemaštini.
Imajući sve to u vidu, možda je posleratno oduzimanje privatne imovine, pored političke motivacije da se “ukine kapitalizam” i ustoliči socijalizam, izvrši “eksproprijacija eksproprijatora” i sprovede odmazda nad političkim neistomišljenicima, u onom vremenu moglo da se pravda i širim javnim i “opštenarodnim” interesima, pa bi takvo čak moglo i da ostane da je država pružila vlasnicima odgovarajuće obeštećenje, makar i odložno ili u dužem vremenskom periodu, odnosno da je izvršila svoje obaveze prema bivšim vlasnicima ili im pružila kakvu drugu satisfakciju. Ovako, puko, neskrivljeno i nasilno oduzimanje imovine predstavlja očigledno kršenje osnovnih ljudskih prava i svojinske slobode i spada u domen onih poteza koji trajno ostaju tamna mrlja u biografiji vlasti i ujedno kvalifikuju socijalizam, onakav kakav je bio posle Drugog svetskog rata, kao sistem koji svojim građanima ne pruža dovoljne garancije za zaštitu njihove imovine i osnovnih ljudskih prava.
Način na koji je vršena nacionalizacija i njeno sprovođenje redom, neselektivno, nametnuto i nasilno, protiv volje vlasnika, bez isplate naknade ili bilo kakve druge materijalne satisfakcije, pokreću pitanje granica do kojih država može prisvajati privatnu imovinu, koje instrumente može da koristi, kakvu pravnu zaštitu i sigurnost pruža svojim građanima, a posebno – pitanje odgovornosti države za akte i radnje koje je u tom kontekstu preduzela. Dalje, za imovinu koju je samovlasno prisvojila, država je, u nekim slučajevima, zakonom sama propisala isplatu naknade vlasnicima nacionalizovanih dobara, nekima čak podelila i obveznice, ali svoju obavezu nikada nije ispunila pošto im u tom momentu nije dala odgovarajuću naknadu niti ih je docnije obeštetila. Time je akt oduzimanja vlasništva ostao jednostran, nelegitiman i nepravičan te je kao takav sa aspekta univerzalnih ljudskih prava pravno neodrživ, bez obzira na saglasnost sa ondašnjim unutrašnjim pravnim poretkom, motivaciju zakonodavca i razloge kojima je opravdavana rekvizicija privatne imovine.4
Nesumnjivo, brojni razlozi pravne, ekonomske, političke, socijalne, etičke i međunarodne prirode5 govore u prilog denacionalizaciji, tako da se pitanje vraćanja imovine ne može zaobići, što potvrđuje i praksa drugih zemalja koje sprovode privatizaciju i koje su došle do spoznaje da proces privatizacije neodložno pokreće i pitanje denacionalizacije.6 To je globalno, a na unutrašnjem planu sistemsko pitanje bez kojeg i privatizacija ostaje nedostatna i nedorečena i zato Srbija mora sprovesti denacionalizaciju.
2. Da li jedan ili više zakona o povraćaju imovine?
Diskusija o denacionalizaciji je od samog početka otvorila mnoga inicijalna pitanja formalnopravnog karektera: da li donositi savezni ili republički zakon, postoji li ustavni osnov za donošenje zakona, da li denacionalizaciju treba urediti u jednom ili u više zakona, itd. Na prvo pitanje odgovor je već dalo vreme i razvoj, bolje reći kriza, državne zajednice Srbije i Crne Gore, kao i donošenje crnogorskog zakona o denacio- nalizaciji. Na drugo pitanje potvrdan odgovor daje postojeći, i ovakav kakav je, Ustav Srbije.7 Treće pitanje je u sferi opredeljenja, normativnog ukusa, ali i ekonomičnosti i celishodnosti.
Kopaonička škola prirodnog prava ponudila je 1995. godine integralni tekst jedinstvenog zakona o denacionalizaciji, koji se odnosio kako na nepokretne, tako i na pokretne stvari i imovinska prava. Nekoliko godina kasnije u okviru asocijacije bivših vlasnika – Lige za zaštitu privatne svojine, sačinjena je takođe jedna verzija zakonskog rešenja denacionalizacije, koja je podrazumevala donošenje više zasebnih zakona: jednim bi se vraćalo zemljište, drugim poslovne prostorije, trećim stanovi itd. Međutim, docnije je i sama Liga odustala od ovog “seta zakona” i založila se za donošenje jednog i celovitog zakona o restituciji i obeštećenju.8
Čini se racionalnijim rešenje da se pitanje vraćanja imovine bivšim vlasnicima uredi jednim zakonom, koji bi sadržao osnovna pravila vraćanja imovine i obeštećenja bivših vlasnika, čija rešenja bi bila inkorporisana u sistem celokupnog materijalnog i procesnog zakonodavstva. Ovakva legislativna koncentracija obezbeđuje veću pravnu koherentnost materije koja se uređuje, pojednostavljuje primenu zakona i olakšava snalaženje u toj materiji. Uz taj zakon trebalo bi doneti jedan broj podzakonskih propisa sprovedbenog karaktera.9 U većini zemalja je primenjen taj pristup, ali ima i drugačijih iskustava, kao na primer u Češkoj, koja je, pored osnovnog zakona o obeštećenju, donela i poseban zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama. Dakle, donošenje posebnih zakona o vraćanju pojedinih kategorija oduzetih dobara, prema predmetu vraćanja, bilo bi neracionalno i neekonomično. Međutim, nije isključena mogućnost da se za pojedine subjekte restitucije, kao što su na primer crkve, zbog njihove specifičnosti, donesu posebni propisi o povraćaju imovine i obeštećenju.
U Ministarstvu pravde Srbije se 2001. godine došlo do stanovišta da bi, pored opšteg zakona o restituciji, vraćanje nekih kategorija oduzetih dobara moglo, brže i jednostavnije, moglo da bude uređeno posebnim zakonom, gde se, pre svega, misli na imovinu crkava i verskih zajednica.10
Crkve i verske zajednice teško su bile pogođene merama podržavljenja posle 1945. godine, posebno agrarnom reformom i nacionalizacijom. U ondašnjoj Jugoslaviji podržavljeno je blizu tri hiljade crkvenih i manastirskih poseda velike površine, tako da su ovi posedi bili na trećem mestu po veličini udela u obrazovanju zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije.
Na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine, takođe je izvršeno oduzimanje i crkvene imovine – brojnih stambenih i poslovnih zgrada, stanova i građevinskog zemljišta i ta imovina crkvama i verskim zajednicama nije vraćena do danas.
Mogu se istaći razlozi u prilog toga da se posebnim zakonom uredi pitanje vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama:
1) Imovina crkava i verskih zajednica se najpre i najlakše može vratiti, zato što se tu radi o nekretninama (manastirska imanja i drugi zemljišni i šumski posedi, kao i poslovne zgrade i prostorije) koje su danas mahom u državnom, odnosno u tzv.društvenom vlasništvu i koje je lakše evidentirati i vratiti u istom obliku nego nacionalizovanu imovinu fizičkih lica koja je u proteklom periodu često menjala vlasnike.
2) Povraćaj crkvene imovine neće predstavljati težak finansijski teret za državu jer će se tu prevashodno vršiti povraćaj in natura, tako da ce biti ređi slučajevi novčanog obeštećenja, a i u tom slučaju crkve i verske zajednice imaju tolerantniji odnos prema novčanim obveznicama kao obliku novčanog obeštećenja od pojedinaca, koji se, najčešće, s nepoverenjem izražavaju prema tim vrednosnim papirima.
3) Neizvesno je kada ce biti uređena i kada ce započeti opšta denacionalizacija svih oduzetih dobara, a i kad počne ona ce svojom voluminoznošću i složenošću usporiti proces restitucije i one imovine, kao što je crkvena, koja, po prirodi stvari, nije toliko sporna.
4) Restitucija imovine crkava i drugih verskih zajednica, zasnovana na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava, poboljšaće njihov finansijski položaj i stvoriće bolje uslove za uspešnije vršenje njihovih duhovnih funkcija, a ujedno ce biti svojevrstan faktor po- mirenja tako što će pospešiti međucrkvenu i međureligijsku saradnju, a time i versku i nacionalnu toleranciju u Srbiji ali i u balkanskom okruženju, što bi posle svih dešavanja u poslednjih deset godina na ovim prostorima bio dobar i ohrabrujući pomak. To potvrđuje široka podrška ko- ju je Nacrt ovoga zakona dobio od svih crkava i drugih verskih zajednica koje deluju na teritoriji Srbije.
5) Poseban zakon za restituciju imovine crkava i verskih zajednica ima svoje opravdanje i u tome što će on najbolje izraziti specifično-sti kod restitucije ove imovine i što se , po potrebi, lakše i brže može menjati i prilagođavati u toku primene.
U svakom slučaju, zakonodavac tek treba da zauzme stav o ovom pitanju.11
3. Da li fizička lica treba da budu obveznici denacionalizacije?
Nema spora, ni u uporednom pravu, a ni u ovdašnjim nacrtima, da je obveznik sadašnji vlasnik, odnosno korisnik stvari koja je predmet restitucije, što, u našim uslovima, upućuje na državu kao većinskog vlasnika, kao i na druga pravna lica koja su u međuvremenu stekla nacionalizovanu imovinu.
Dali je zakon o denacionalizaciji na dnevnom redu u skupstini i ako jeste kada.Koja komisija radi procenu zemlje i kako se odreduje vrcanje oduzete zemlje ako je nesto na njoj postavljeno to jest izgradeno.Hvala unapred za vas odgovor.
Posedujem zgradu od koje je oduzeto prizemlje u kojem se nalazi lokal 195 m2. Zemlja je u nasem vlasnistvu i stambeni deo na spratu. Preduzece UTP Kragujevac zeli da se uknjizi na osnovu izgradjenog objekta.
Kada ce zakon o povracaju imovine biti donesen i da li je moguce u slucaju uknjizavanja UTP-a da se imovina vrati?
ok
Imam pitanje, sta ce biti sa onim vlasnicima kojima je imovina e ekspreprojisana?
Aprila meseca ove godine je doneta pozitivana presuda i moj deda je oslobodjen svake krivice po zakonu o rehabilitaciji.Ali povraćaj imovine po tom zakonu nije predvidjen.Naravno da u se to i očekivalo u ovoj lopovskoj zemlji.
Denacionalizacija oduzete imovine u bivsoj Jugoslaviji, i Makedoniju kao njen sastav u toj federaciji, s skoro priblizava kraju.Do nove godine mislim da ce se ovoj dugotrajni mukotrpni proces ce ce vec zavrsiti.Koliko ce biti uspesno recice vreme.
O visim informacijama javicemo se kasnije, kada ovaj proces ce poceti kod vas u Srbiji kao jedna od poslednjih drzava u trnziciji koja nije sprovedila ovaj proces.Osobno mislim da ce kod vas bolje proci, jer se u meduvremeno doneti nekoliko znacajni Zakoni. Kao primer cu da posocim Zakon o mprivatizaciji…….. i niz drugih zakona.
inace sam jedan od etkih ljudi koji se zanimavaju i studiraju ovo podrucje koje je mnogo bitno o stvaranju Novih imoviniskim-odnosima.
pozdrav
IMOVINSKA SIGURNOST-TEMELJ JE PRIVATNE INICIJATIVE
Prošlo je više godina kako se govori o vraćanju imovine, donet je i zakon kojim se evidentira oduzeta imovina.Tokom poslednjih meseci, obimna zakonodavna procedura intenzivira se i privodi kraju donošenje Zakona o restituciji.To pitanje je konačno pokrenuto sa mrtve tačke i dan ispravljanja poluvekovne nepravde je sve bliži.
Zalaganje za povraćaj imovine mora biti još jače kako za povraćaj davno oduzete imovine tako i za postavljanje vlasničke strukture nad zemljištem i objektima na čvršće osnove.Punu podršku treba pružiti organizacijama za zaštitu privatne svojine jer smo svesni da je čovek bez imovine jedna obična nula,koja se sabira na nečiji tudj račun.Čovek bez imovine ne može biti temelj savremene države.
Po pitanju razjašnjavanja mogućnosti naturalne restitucije tumačenje je dao Zdravko Broža “Pravo na posedovanje i raspolaganje imovinom jedno je od neotudjivih ljudskih prava kako u našoj državi tako i u civilizovanom svetu.Nepravde koje su po pitanju oduzimanja imovine učinjene sredinom prošlog veka moraju se u najskorije vreme ispraviti Obveznik vraćanja imovine treba da bude Republika Srbija ili pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu Zakona bude vlasnik ili nosilac prava korišćenja ili raspolaganja, odnosno polaže pravo na tu imovinu na osnovu teretnog ili bezteretnog pravnog posla.Konkretno to znači da će se imovina vraćati u naturalnom obliku tamo gde je to moguće,a gde je takva mogućnost isključena vraćanje će se vršiti prema drugim modalitetima.
Obveznici vraćanja podržavljenih ili privatizovanih preduzeća, treba da budu država,javna preduzeća, preduzeća, odnosno druga pravna lica u čijoj se imovini nalaze imovina podržavljenih odnosno privatizovanih preduzeća ili drugih privrednih subjekata,čiji se povraćaj traži.Ovi obveznici po okončanju postupka naturalne restitucije treba da dobiju pravičnu nadoknadu,da nam se ne desi da jednom nepravdom ispravljamo drugu .
Ovo nam je u svom stručnom komentaru aktuelne problematine restitucije izneo na Zdravko Broža i dodao “Prijavljivanje oduzetog zemljišta bila je tek je polovina posla.Većina naših sugradjana koji potražuju svoju imovinu izvršila je prijavljivanje samo navodjenjem parcelnih brojeva u starom stanju a neki čak ni to nisu naveli.Smatramo da će Zakon o vraćanju imovine strogo i restriktivno propisati postupak vraćanja zemljišta i da se ono neće dodeljivati na časnu reč poput “Boračkih penzija” nego u strogim okvirima upravnog postupka,kako će Zakonom verovatno biti uredjeni i vrlo kratki rokovi,molimo sve naše sugradjane da ako nisu pribavili na vreme pribave svu dokumentaciju kojom dokazuju pravo svojine i osnov oduzimanja jer će na taj način spremno dočekati usvajanje Zakona i izbeći gužve poput onih koje su zadnjih dana roka vladale za prijavu oduzete imovine.
Gradjanska klasa mora da se prvenstveno zalaže za ličnu i imovinsku sigurnost.To znači da ne smemo da priznajemo nikakvu arbitrernost u lišavanju gradjana bilo ličnih bilo imovinskih prava.Država koja ne garantuje imvinska prava svojim gradjanima ne može očekivati veliku korist od stranih ulaganja,pošto veliki svetski investitori naročito paze na to da ne dodju pod udar raznih nacionalizacija i konfiskacija .Mi smatramo da će se oni osećati sigurnijma kada vide da su kod nas imovinska prava svetinja,da se poštuju i da su i posle više od pola veka uvažavana.
Ali početak svake denacionalizacije u Vojvodini i Srbiji otvara jedno pitanje koje je dugo vremena potiskivano pod tepih, ko se još ne seća čuvenih sporazuma Tito-Brandt.Naime šta da se radi sa državljanima tadašnje DFJ odnosno FNRJ prvenstveno nemačke madjarske odnosno drugih nacionalnih manjina kojima je zemlja takodje oduzeta a koji pred Evropskim zakonodavstvom mogu isto tako pokušati ostvarivanje svojih prava na povrat imovine, ako im država Srbija to pravo ne garantuje.Naime jedno je pitanje javnog prava koje su države odnosno paradržavne organizacije sa svojim vojnim jedinicama učestvovale u drugom svetskom ratu u borbi protiv NOV i krajem rata Jugoslovenske armije, kao i reparacije koje su prema njima isticane a sasvim je drugo imovinsko pravno pitanje iz svere privatnog prava koje je negirano knfiskacijom imovine u većinskom slučaju pripadnicima nemačke nacionalne manjine, o logorima i drugim konsekvencama se ne izjašnjavam.Ovo pitanje je daleko šire postavljeno i prevazilazi okvire komentara uz opasku da ako pak pred očima naše države državljani fnrj nemačke i madjarske nacionalnosti pak i nisu ravnopravni sa aktuelnim državljanima RS to pred očima Evropskog zakonodavstva svakako jesu.A mi želimo u Evropu, zar ne
Zdravko Broža
Pravnik
POŠTOVANI, U ROKU SMO PREKO ADVOKATA PREDALI ZAHTJEV ZA POVRAT IMOVINE A RADI SE O IMOVINI MOGA MUZA KOJI JE RODJEN U NOVIM BANCIMA /FOLKSDOJČER/ MEDJUTIM, MUZ NIKADA NIJE NAPUSTAO JUGOSLAVIJU, ZAVRŠIO FAKULTET U BEOGRADU, SLUZIO JNA U SRBIJI ALI, SVEJEDNO JE NJEMU I NJEGOVOM OCU ODUZETO SVE. SVAKODNEVNO ČUJEMO DA SE NA PARECELAMA-NJIVAMA U NJIHOVOM VLASNIŠTVU GRADE KUĆE. MOZEMO LI DOBITI ODGOVOR KAD ĆE SE KONAČNO POČETI VRAĆATI ODUZETA IMOVINA MA U KOM OBLIKU BILA?
S POŠTOVANJEM, FRANC I DARA WEBER
ne znam da li je i ovo jedna udbaska namestaljka
Baba a i stric pre 6 meseci su umrli sa pricom kako ce nam vratiti lokale , kuce i ko zna sta jos.
Ne mogu da verujem da niko nije u stanju da organizuje samostalnu partiju bivsih vlasnika (da smo toliko infantilni nesposobni samo se svi prosto puvaju sta im je uzeto) udje u parlament i zavrsi nasu pricu.
Uzasno malo sigurnih glasova je potrebno za to. 100 ili 200 hiljada
Neverovatno da je krkobabic pametniji i da uveliko zavrsava svoj posao pa komunisti su (za svoju decu koja su ovde na vlasti) mala deca
prodatu nepokretnost-plac,opstina Rakovica je 1985 okarakterisala kao “nacionalizovano zemljiste” novac dobijen od prodaje sam morao da predam opstini i 100% kaznu.znaci izgubio sam dva placa.zanima me hocemo li i mi “mali” potrosaci biti obesteceni ili samo gradjani cije su nepokretnosti zaposele firme ili neke vladine institucije???? molim odgovor ako je neko upucen u tematiku.pozz
Naturalna restitucija kao po pravilu nije moguća, i to prvenstveno zbog protoka dugog vremena kao i promene nekolicine vlasnika, isto navodim po pravilu,čak u najidealnijim uslovima, radi se o neumitnosti smrti, jer prvi privatni sopstvenici naciolalizovane imovine, imali su posle drugog svetskog rata, odnosno bili su najmanje punoletni, odnosno imali jednu godinu, da bi mogli u trenutku dobijanja imovine, iz “Fonda” imati najmanje godinu dana, što danas predstavljaju godine u kojima su neumitno pre na onom, nego ovom svetu, njihovi naslednici, odnosno lica koja su od njih stekla ovu imovinu teretnim dnosno besteretnim pravnim poslom, od kraja četrdesetih do kraja osamdesetih godina, kada se već počelo javno iznositi potreba za vraćanjem zemlje, teško se mogu nazvati nesavesnim sticaocima, što nije slučaj sa licima koja su ovu imovinu pravnim poslom kupoprodaje u postupku privatizacije sticala u proteklih pet odnosno manje godina.
Ali isto tako, ispravljanje jedne nepravde, neumitno za sobom povlači drugu, kako to u svom tekstu ističe potpisnik Zdravko Broža, bivši brat “slobodar” koji teško greši kada staje na stanu jednog od predloga “Zakona o denacionalizaciji” u kome se kao obveznik vraćanja navodi “Država” a zatim i drugi gore navedeni.Teška greška se sastoji u tome što se na ovaj način vrši NEPRAVEDNO OPTEREĆIVANJE poreskih obveznika, prvenstveno tzv.srednje klase, koja svojim uplivom u budžet, treba da podmiri “Istorijsku nepravdu” istina posredno, ali ipak osetno na njihov teret.Ispravljati jednu “Istorijsku nepravdu” drugom, pogotovo u vremenu opšte ekonomske krize, nije niti može biti ni blizu optimalnog rešenja, ali može naneti nesagledive posledice stabilizaciji uslovno rečeno “Medjuklasnih” odnosa, prvenstveno u sveri gomilanja imovine u ruke “Naslednika” koje još jedino krvna veza vezuje za oduzetu imovinu.Protok vremena, kao neumitna činjenica, evo bliži se već i šezdeseta. . .
zivimo u novom beceju. muzov deda je imao jadnu prodavnicu koja je bila u sklopu kuce posle rata su mu oduzeli i sada pripada opstini a oni su izdali u zakup jenom privatniku . radnici te prodavnice stalno govore da mi nemamo prava na nyu. mada so mi sve papire predali za povracaj. dali imamo prava na povracaj
Kolega Mihajlo,
nikakva nova nepravda se neće učiniti. svi oni koji su živjeli za male pare 50-60 godina u nacionalizaovanim stanovima, kucama, zemljistima itd itd a nisu bili sposobni si kupiti kucu stan u tom mrskom komunizmu, imat će priliku to sad uciniti.
ne znam jel vi uopce imate nekog pojma o pravu i o nasljedjivanju.
drugarski pozdrav
Interesuje me sta je sa isplatom rehabilitovanih sa Golog otoka?
ovo je strasno sta se radi.zar je moguce da nam svima onima kojima su oteli, zauzeli,opljackali infitrilali u nasu dedovinu i oni koji su kao da su bogom dani odlucuju i odlazu pitanle denacionalizacije?niko nam nije kriv svi cutimo i sedimo kod kuce i cekamo da nam deca tih istih udbasa, generala,proletera,titova deca rese i donesu zakon.BOLESNO
kada će se komunistička lopovska govna streljati i oduzeti im ono što su pokrali,a porodice u logore kao što su oni radili. smrt govnima
lukić aleksandar
da li naslestvo u Makedoniji koje je denacionalizovano pravno ne zastareva iako smo drzavljani Srbije?
16 Aleksandar..sto pitas, sto ih ti nestreljas…? Komunisti nisu nista *pokrali*, samo su nacionalizovali ono sto su prethodni vlasnici pokrali i opljackali..a drzavu unazadili, i takvu jos uveli u Drugi svetski rat.
Denacionalizacija svakako, jer je oteto prokleto. Međutim, u toku je jedan drugi proces koji nosi drugo ime a svodi se na isto – otimačinu, pljačku tuđe imovine. Razne “državne” mere omogućile su pojedincima u vlasti otimanje i prisvajanje tuđe imovine, na bazi koje ti pojedinci stiču ogromne prihode, koji se legalno koriste za ličnu potrošnju ili za uvećanje tako stečene imovine. Iskreno se nadam da će uskoro doći vreme kada će se i ova imovina vratiti svojim pravim vlasnicima, a uzurpatori biti primereno kažnjeni.