Denacionalizacija u Srbiji – de lege ferenda
6. Denacionalizacija – kad i kako?
Denacionalizacija po principu “odmah sad i odmah sve” nije moguća i nigde nije kao takva do sada viđena. Nemačka skoro 15 godina intenzivno vrši denacionalizaciju i tek je sad pri kraju konačnog razrešenja tog pitanja, Slovenija je u tom istom periodu rešila oko 80% zahteva. Hrvatska tek nekoliko procenata. A u tim državama rokovi za podnošenje zahteva su već uveliko istekli.14
Kako je restitucija proces komplikovaniji od samog čina oduzimanja imovine, gde je neophodna posebna stručnost, efikasnost i objektivnost, mnoge države su za tu potrebu ustanovile posebne organe. Tako je Nemačka obrazovala mrežu zemaljskih ureda (biroa) koji u svim stepenima rešavaju zahteve. Crnogorski zakon (član 28) i Zakon RS (član 27) predviđaju obrazovanje posebnih prvostepenih komisija za restituciju, a u drugom stepenu nadležnost poveravaju republičkim. Makedonija prvostepenu nadležnost daje Ministarstvu finansija – upravi za imovinskopravne poslove (lokalnoj jedinici prema mestu nalaženja nepokretne imovine, odnosno prema boravištu ranijeg vlasnika), a protiv rešenja tih organa žalba se može izjaviti Vladi Republike Makedonije. Hrvatska u prvom stepenu ustanovljava nadležnost imovinskopravnih službi u županijskim organima uprave, a protiv rešenja tih organa može se izjaviti žalba Ministarstvu pravosuđa Hrvatske. U Sloveniji zahteve za denacionalizaciju u prvom stepenu rešavaju opštinski organi uprave u čiju delatnost spada određena oblast (organi za poljoprivredu, za stambena pitanja, za privredu), a u drugom stepenu istoimeni organi na republičkom nivou.
U pogledu nadležnosti, moguća su, dakako, različita rešenja. Najekonomičnije je, čini se, rešenje po kom bi u prvom stepenu odlučivali postojeći opštinski organi uprave nadležni za imovinskopravne odnose, uz saradnju sa drugim organima kojih se odnosno pitanje dotiče (organi za privredu, finansije, kulturu, zaštitu životne okoline). Upravo ova disperzija interesa i merodavnost različitih organa da učestvuju u rešavanju pitanja povraćaja imovine, kao i specifičnost i obimnost predmeta koje treba rešavati, ukazuju i na drugo moguće rešenje – da se na opštinskom i okružnom nivou obrazuju posebni organi za sprovođenje denacionalizacije, kao što je to učinjeno u nekim drugim zemljama (npr. u Nemačkoj).15 U prilog obrazovanja posebnih specijalizovanih organa i ekonomičnosti takvog rešenja govori i činjenica da zakon o denacionalizaciji ima temporalni karakter, ali, s obzirom na iskustva drugih zemalja i komplikovanost pitanja koja se rešavaju, za očekivati je da će, u našim uslovima, zavisno od dinamike tranzicije i obima i dubine denacionalizacije, proces restitucije i obeštećenja trajati dvadeset pa i više godina.
Zakon o denacionalizaciji neće i ne može proizvoditi trenutna materijalna dejstva “ex lege”, kao što su svojevremeno dejstvovali zakoni o nacionalizaciji, koji su samim svojim stupanjem na snagu revidirali vlasničke odnose i po samom zakonu, od tog momenta, legitimnog vlasnika preobraćali u nevlasnika, na čije mesto je stupala država, nakon čega je donošenje rešenja o oduzimanju imovine imalo samo deklaratorni karakter. Zakon o nacionalizaciji računao je na “faktor iznenađenja”, koji bi onemogućio vlasnike da svoju imovinu sklone sa vidika vlasti i zametnu joj tragove, pa je napravio presek koji priznaje samo zatečeno stanje imovine u momentu stupanja zakona na snagu i njen istovremeni prelaz na novog vlasnika, sa sličnim dejstvom koji ima momenat delacije u naslednom pravu.
Zakon o denacionalizaciji mora biti sprovođen u legalnoj proceduri, koja treba da se okonča donošenjem rešenja kojim se zahtev za povraćaj usvaja ili odbija kao neosnovan, uz sve uobičajene procesne mogućnosti i modalitete (odbačaj zahteva, prekid postupka itd.). Tek kad rešenje o povraćaju imovine (denacionalizaciji) postane pravnosnažno i izvršno, vlasnik će moći, ako ustreba i uz pomoć organa državne prinude, da dođe do svoje imovine. Za razliku od ondašnje države, koja se vršeći nacionalizaciju ponašala krajnje okrutno i bezobzirno, današnja država u sprovođenju denacionalizacije mora prema svim učesnicima da se ophodi legalistički i uviđavno, poštujući osnovna prava i slobode čoveka, bez obzira da li je reč o poveriocu ili dužniku, bivšem vlasniku ili sadašnjem korisniku, domaćem ili stranom državljaninu, titularu primarnih ili sekundarnih prava, ili zahtevima trećih lica. Kao što je već rečeno, ispravljanje starih nepravdi ne sme da se pretvori u stvaranje novih nepravdi.
Zaključak
Zakonodavac u Srbiji, iako poslednji u Evropi rešava pitanje denacionalizacije, ima jednu utešnu prednost: može da komparativno koristi zakonodavna rešenja drugih zemalja u tranziciji, kao i njihova dosadašnja iskustva u implementaciji zakona o denacionalizaciji. U deli- katnom procesu denacionalizacije, imovina trećih savesnih lica treba da uživa punu zaštitu, tako da fizička lica kao savesni i zakoniti sticaoci nacionalizovane imovine ne smeju doći pod udar tog zakona. Bivši državljani Jugoslavije i Srbije kojima je nacionalizovana imovina, ne bi smeli sada, samo zato što su u međuvremenu prešli u strano državljanstvo, da budu isključeni iz postupka restitucije i obeštećenja, jer bi time bezrazložno bili dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge bivše vlasnike. Naturalna restitucija treba da ima prednost u odnosu na obeštećenje, ali su prihvatljivi i različiti modaliteti restitucije i obeštećenja. U svakom slučaju, denacionalizacija koja se zasniva na principima pravičnosti ne bi smela da stvara ili generira nove nepravde.
Prema iskustvima drugih, neophodni faktori za sprovođenje denacionalizacije su: politička svest, ekonomska moć, socijalna podrška, pravna regulativa i adekvatna organizacija države. Kada se svi ovi činioci steknu odjednom, moći će da se smatra da je pitanje restitucije i obeštećenja skinuto s dnevnog reda, te da je sve dalje stvar proceduralne tehnike i profesionalne rutine. Očigledno je, s obzirom na vidljivo kašnjenje, da Srbija nema vremena da čeka kumulaciju tih faktora, već treba da manifestuje političku odlučnost da reši pitanje denacionalizacije i da odmah privremeno zabrani dalji promet nacionalizovanih nepokretnosti i istovremeno pristupi evidenciji nacionalizovane imovine i donese Zakon o restituciji i obeštećenju, pa makar on imao odložno dejstvo i duži “grejs” period za realizaciju prava potražilaca nacionalizovane imovine.
Vladimir Todorović
DENATIONALISATION IN SERBIA
– DE LEGE FERENDA
Summary
Denationalisation has been discussed in Serbia for almost a decade now and several unofficial drafts laws on denationalisation emerged and the possible legal solution of a future law have been discussed. The discussion has focused on the following questions: compatibility of denationalisation and privatisation, status and solvency of debtor, status and legitimacy of a user, the legal basis of denationalisation, modalities of restitution and compensation, credibility of securities in our circumstances, dynamic of restitution and compensation, status of third persons, including the problem of acquired rights, procedure of property restitution, and compensation, competences of authorities, as well as other numerous substantial and procedural issues of importance for the adoption and implementation of any future law. According to the experiences of others, the necessary factors for implementation of denationalisation are the following: political consciousness, economic power, social support, legal rules and adequate organisation of the state. When all these factors are fulfilled at the same time, it can be concluded that the issue of restitution and compensation is taken off the agenda and thus, only the questions of procedural technique and professional routine remain. It is evident that due to the obvious delay Serbia does not have time to wait for the cumulating of these factors. Serbia should show the political determination to solve the issue of denationalisation and prohibit immediately further selling of expropriated real estates and, at the same time, begin to compile records of expropriated property and pass a Law on the restitution and compensation.
Key words: privatisation, denationalisation, restitution, compiling records of expropriated property, acquired rights, models of compensation, procedure of property restitution and compensation, Law on restitution and compensation.
Dali je zakon o denacionalizaciji na dnevnom redu u skupstini i ako jeste kada.Koja komisija radi procenu zemlje i kako se odreduje vrcanje oduzete zemlje ako je nesto na njoj postavljeno to jest izgradeno.Hvala unapred za vas odgovor.
Posedujem zgradu od koje je oduzeto prizemlje u kojem se nalazi lokal 195 m2. Zemlja je u nasem vlasnistvu i stambeni deo na spratu. Preduzece UTP Kragujevac zeli da se uknjizi na osnovu izgradjenog objekta.
Kada ce zakon o povracaju imovine biti donesen i da li je moguce u slucaju uknjizavanja UTP-a da se imovina vrati?
ok
Imam pitanje, sta ce biti sa onim vlasnicima kojima je imovina e ekspreprojisana?
Aprila meseca ove godine je doneta pozitivana presuda i moj deda je oslobodjen svake krivice po zakonu o rehabilitaciji.Ali povraćaj imovine po tom zakonu nije predvidjen.Naravno da u se to i očekivalo u ovoj lopovskoj zemlji.
Denacionalizacija oduzete imovine u bivsoj Jugoslaviji, i Makedoniju kao njen sastav u toj federaciji, s skoro priblizava kraju.Do nove godine mislim da ce se ovoj dugotrajni mukotrpni proces ce ce vec zavrsiti.Koliko ce biti uspesno recice vreme.
O visim informacijama javicemo se kasnije, kada ovaj proces ce poceti kod vas u Srbiji kao jedna od poslednjih drzava u trnziciji koja nije sprovedila ovaj proces.Osobno mislim da ce kod vas bolje proci, jer se u meduvremeno doneti nekoliko znacajni Zakoni. Kao primer cu da posocim Zakon o mprivatizaciji…….. i niz drugih zakona.
inace sam jedan od etkih ljudi koji se zanimavaju i studiraju ovo podrucje koje je mnogo bitno o stvaranju Novih imoviniskim-odnosima.
pozdrav
IMOVINSKA SIGURNOST-TEMELJ JE PRIVATNE INICIJATIVE
Prošlo je više godina kako se govori o vraćanju imovine, donet je i zakon kojim se evidentira oduzeta imovina.Tokom poslednjih meseci, obimna zakonodavna procedura intenzivira se i privodi kraju donošenje Zakona o restituciji.To pitanje je konačno pokrenuto sa mrtve tačke i dan ispravljanja poluvekovne nepravde je sve bliži.
Zalaganje za povraćaj imovine mora biti još jače kako za povraćaj davno oduzete imovine tako i za postavljanje vlasničke strukture nad zemljištem i objektima na čvršće osnove.Punu podršku treba pružiti organizacijama za zaštitu privatne svojine jer smo svesni da je čovek bez imovine jedna obična nula,koja se sabira na nečiji tudj račun.Čovek bez imovine ne može biti temelj savremene države.
Po pitanju razjašnjavanja mogućnosti naturalne restitucije tumačenje je dao Zdravko Broža “Pravo na posedovanje i raspolaganje imovinom jedno je od neotudjivih ljudskih prava kako u našoj državi tako i u civilizovanom svetu.Nepravde koje su po pitanju oduzimanja imovine učinjene sredinom prošlog veka moraju se u najskorije vreme ispraviti Obveznik vraćanja imovine treba da bude Republika Srbija ili pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu Zakona bude vlasnik ili nosilac prava korišćenja ili raspolaganja, odnosno polaže pravo na tu imovinu na osnovu teretnog ili bezteretnog pravnog posla.Konkretno to znači da će se imovina vraćati u naturalnom obliku tamo gde je to moguće,a gde je takva mogućnost isključena vraćanje će se vršiti prema drugim modalitetima.
Obveznici vraćanja podržavljenih ili privatizovanih preduzeća, treba da budu država,javna preduzeća, preduzeća, odnosno druga pravna lica u čijoj se imovini nalaze imovina podržavljenih odnosno privatizovanih preduzeća ili drugih privrednih subjekata,čiji se povraćaj traži.Ovi obveznici po okončanju postupka naturalne restitucije treba da dobiju pravičnu nadoknadu,da nam se ne desi da jednom nepravdom ispravljamo drugu .
Ovo nam je u svom stručnom komentaru aktuelne problematine restitucije izneo na Zdravko Broža i dodao “Prijavljivanje oduzetog zemljišta bila je tek je polovina posla.Većina naših sugradjana koji potražuju svoju imovinu izvršila je prijavljivanje samo navodjenjem parcelnih brojeva u starom stanju a neki čak ni to nisu naveli.Smatramo da će Zakon o vraćanju imovine strogo i restriktivno propisati postupak vraćanja zemljišta i da se ono neće dodeljivati na časnu reč poput “Boračkih penzija” nego u strogim okvirima upravnog postupka,kako će Zakonom verovatno biti uredjeni i vrlo kratki rokovi,molimo sve naše sugradjane da ako nisu pribavili na vreme pribave svu dokumentaciju kojom dokazuju pravo svojine i osnov oduzimanja jer će na taj način spremno dočekati usvajanje Zakona i izbeći gužve poput onih koje su zadnjih dana roka vladale za prijavu oduzete imovine.
Gradjanska klasa mora da se prvenstveno zalaže za ličnu i imovinsku sigurnost.To znači da ne smemo da priznajemo nikakvu arbitrernost u lišavanju gradjana bilo ličnih bilo imovinskih prava.Država koja ne garantuje imvinska prava svojim gradjanima ne može očekivati veliku korist od stranih ulaganja,pošto veliki svetski investitori naročito paze na to da ne dodju pod udar raznih nacionalizacija i konfiskacija .Mi smatramo da će se oni osećati sigurnijma kada vide da su kod nas imovinska prava svetinja,da se poštuju i da su i posle više od pola veka uvažavana.
Ali početak svake denacionalizacije u Vojvodini i Srbiji otvara jedno pitanje koje je dugo vremena potiskivano pod tepih, ko se još ne seća čuvenih sporazuma Tito-Brandt.Naime šta da se radi sa državljanima tadašnje DFJ odnosno FNRJ prvenstveno nemačke madjarske odnosno drugih nacionalnih manjina kojima je zemlja takodje oduzeta a koji pred Evropskim zakonodavstvom mogu isto tako pokušati ostvarivanje svojih prava na povrat imovine, ako im država Srbija to pravo ne garantuje.Naime jedno je pitanje javnog prava koje su države odnosno paradržavne organizacije sa svojim vojnim jedinicama učestvovale u drugom svetskom ratu u borbi protiv NOV i krajem rata Jugoslovenske armije, kao i reparacije koje su prema njima isticane a sasvim je drugo imovinsko pravno pitanje iz svere privatnog prava koje je negirano knfiskacijom imovine u većinskom slučaju pripadnicima nemačke nacionalne manjine, o logorima i drugim konsekvencama se ne izjašnjavam.Ovo pitanje je daleko šire postavljeno i prevazilazi okvire komentara uz opasku da ako pak pred očima naše države državljani fnrj nemačke i madjarske nacionalnosti pak i nisu ravnopravni sa aktuelnim državljanima RS to pred očima Evropskog zakonodavstva svakako jesu.A mi želimo u Evropu, zar ne
Zdravko Broža
Pravnik
POŠTOVANI, U ROKU SMO PREKO ADVOKATA PREDALI ZAHTJEV ZA POVRAT IMOVINE A RADI SE O IMOVINI MOGA MUZA KOJI JE RODJEN U NOVIM BANCIMA /FOLKSDOJČER/ MEDJUTIM, MUZ NIKADA NIJE NAPUSTAO JUGOSLAVIJU, ZAVRŠIO FAKULTET U BEOGRADU, SLUZIO JNA U SRBIJI ALI, SVEJEDNO JE NJEMU I NJEGOVOM OCU ODUZETO SVE. SVAKODNEVNO ČUJEMO DA SE NA PARECELAMA-NJIVAMA U NJIHOVOM VLASNIŠTVU GRADE KUĆE. MOZEMO LI DOBITI ODGOVOR KAD ĆE SE KONAČNO POČETI VRAĆATI ODUZETA IMOVINA MA U KOM OBLIKU BILA?
S POŠTOVANJEM, FRANC I DARA WEBER
ne znam da li je i ovo jedna udbaska namestaljka
Baba a i stric pre 6 meseci su umrli sa pricom kako ce nam vratiti lokale , kuce i ko zna sta jos.
Ne mogu da verujem da niko nije u stanju da organizuje samostalnu partiju bivsih vlasnika (da smo toliko infantilni nesposobni samo se svi prosto puvaju sta im je uzeto) udje u parlament i zavrsi nasu pricu.
Uzasno malo sigurnih glasova je potrebno za to. 100 ili 200 hiljada
Neverovatno da je krkobabic pametniji i da uveliko zavrsava svoj posao pa komunisti su (za svoju decu koja su ovde na vlasti) mala deca
prodatu nepokretnost-plac,opstina Rakovica je 1985 okarakterisala kao “nacionalizovano zemljiste” novac dobijen od prodaje sam morao da predam opstini i 100% kaznu.znaci izgubio sam dva placa.zanima me hocemo li i mi “mali” potrosaci biti obesteceni ili samo gradjani cije su nepokretnosti zaposele firme ili neke vladine institucije???? molim odgovor ako je neko upucen u tematiku.pozz
Naturalna restitucija kao po pravilu nije moguća, i to prvenstveno zbog protoka dugog vremena kao i promene nekolicine vlasnika, isto navodim po pravilu,čak u najidealnijim uslovima, radi se o neumitnosti smrti, jer prvi privatni sopstvenici naciolalizovane imovine, imali su posle drugog svetskog rata, odnosno bili su najmanje punoletni, odnosno imali jednu godinu, da bi mogli u trenutku dobijanja imovine, iz “Fonda” imati najmanje godinu dana, što danas predstavljaju godine u kojima su neumitno pre na onom, nego ovom svetu, njihovi naslednici, odnosno lica koja su od njih stekla ovu imovinu teretnim dnosno besteretnim pravnim poslom, od kraja četrdesetih do kraja osamdesetih godina, kada se već počelo javno iznositi potreba za vraćanjem zemlje, teško se mogu nazvati nesavesnim sticaocima, što nije slučaj sa licima koja su ovu imovinu pravnim poslom kupoprodaje u postupku privatizacije sticala u proteklih pet odnosno manje godina.
Ali isto tako, ispravljanje jedne nepravde, neumitno za sobom povlači drugu, kako to u svom tekstu ističe potpisnik Zdravko Broža, bivši brat “slobodar” koji teško greši kada staje na stanu jednog od predloga “Zakona o denacionalizaciji” u kome se kao obveznik vraćanja navodi “Država” a zatim i drugi gore navedeni.Teška greška se sastoji u tome što se na ovaj način vrši NEPRAVEDNO OPTEREĆIVANJE poreskih obveznika, prvenstveno tzv.srednje klase, koja svojim uplivom u budžet, treba da podmiri “Istorijsku nepravdu” istina posredno, ali ipak osetno na njihov teret.Ispravljati jednu “Istorijsku nepravdu” drugom, pogotovo u vremenu opšte ekonomske krize, nije niti može biti ni blizu optimalnog rešenja, ali može naneti nesagledive posledice stabilizaciji uslovno rečeno “Medjuklasnih” odnosa, prvenstveno u sveri gomilanja imovine u ruke “Naslednika” koje još jedino krvna veza vezuje za oduzetu imovinu.Protok vremena, kao neumitna činjenica, evo bliži se već i šezdeseta. . .
zivimo u novom beceju. muzov deda je imao jadnu prodavnicu koja je bila u sklopu kuce posle rata su mu oduzeli i sada pripada opstini a oni su izdali u zakup jenom privatniku . radnici te prodavnice stalno govore da mi nemamo prava na nyu. mada so mi sve papire predali za povracaj. dali imamo prava na povracaj
Kolega Mihajlo,
nikakva nova nepravda se neće učiniti. svi oni koji su živjeli za male pare 50-60 godina u nacionalizaovanim stanovima, kucama, zemljistima itd itd a nisu bili sposobni si kupiti kucu stan u tom mrskom komunizmu, imat će priliku to sad uciniti.
ne znam jel vi uopce imate nekog pojma o pravu i o nasljedjivanju.
drugarski pozdrav
Interesuje me sta je sa isplatom rehabilitovanih sa Golog otoka?
ovo je strasno sta se radi.zar je moguce da nam svima onima kojima su oteli, zauzeli,opljackali infitrilali u nasu dedovinu i oni koji su kao da su bogom dani odlucuju i odlazu pitanle denacionalizacije?niko nam nije kriv svi cutimo i sedimo kod kuce i cekamo da nam deca tih istih udbasa, generala,proletera,titova deca rese i donesu zakon.BOLESNO
kada će se komunistička lopovska govna streljati i oduzeti im ono što su pokrali,a porodice u logore kao što su oni radili. smrt govnima
lukić aleksandar
da li naslestvo u Makedoniji koje je denacionalizovano pravno ne zastareva iako smo drzavljani Srbije?
16 Aleksandar..sto pitas, sto ih ti nestreljas…? Komunisti nisu nista *pokrali*, samo su nacionalizovali ono sto su prethodni vlasnici pokrali i opljackali..a drzavu unazadili, i takvu jos uveli u Drugi svetski rat.
Denacionalizacija svakako, jer je oteto prokleto. Međutim, u toku je jedan drugi proces koji nosi drugo ime a svodi se na isto – otimačinu, pljačku tuđe imovine. Razne “državne” mere omogućile su pojedincima u vlasti otimanje i prisvajanje tuđe imovine, na bazi koje ti pojedinci stiču ogromne prihode, koji se legalno koriste za ličnu potrošnju ili za uvećanje tako stečene imovine. Iskreno se nadam da će uskoro doći vreme kada će se i ova imovina vratiti svojim pravim vlasnicima, a uzurpatori biti primereno kažnjeni.