Denacionalizacija u Srbiji – hronologija obećanja
Zlatko Stefanović
Fakultet za poslovno pravo, Beograd
Rezime: Nakon terminoloških napomena o pojmu denacionalizacija, autor je prikazao kratak istorijat imovinskih prava, kao i istorijat pokušaja denacionalizacije u Srbiji. Podrobno su obrađena pitanja pravne zasnovanosti, celishodnosti, jednakosti, pravičnosti denacionalizacije i sl. Autor zaključuje da priča o denacionalizaciji u Srbiji odavno nije više motivisana iskrenim željama za ispravljanje istorijskih nepravdi. Na srpskoj pozornici, ona je odavno samo jedno od oruđa za rušenje, odnosno osvajanje vlasti, za trgovinu obećanjima, prodaju intelektualnih usluga, privlačna fraza u izbornim kampanjama. Praksa voluntarizma i despotizma svake nove vlasti je već dovoljno dugo tradicija Srbije. Svaka nova vlast želi da piše istoriju ispočetka, od svog dolaska. Svaka nova vlast je vlast “diskontinuiteta” u odnosu na prethodnu. Iz ugla denacionalizacije, denacionalizacija je odlična prilika za mnogo velikih grešaka, koje će neka buduća vlast moći da napada skrećući pažnju sa svojih postupaka.
Ključne reči: restitucija, denacionalizacija, imovinska prava, pokušaji denacionalizacije u Srbiji, pravna zasnovanost denacionalizacije.
Nekoliko terminoloških napomena
Od momenta kada je u Srbiji počelo da se govori o meri kojom bi se otklonili ili bar ublažili efekti mera koje su poznate pod nazivima “nacionalizacija”, “konfiskacija”, “sekvestar” i drugi, traga se za adekvatnim izrazom kojim bi se izrazila suština jedne takve “protivmere”. Započelo se sa terminom “denacionalizacija”, koji je ubrzo doživeo žestoke kritike kao neadekvatan, pre svega zbog bojazni da će se mera ograničiti samo na ono što se podrazumevalo pod izrazom nacionalizacija prema propisima o nacionalizaciji. Postavljeno je i pitanje šta sa konfiskacijom, sekvestrom, oduzimanjem usled nedozvoljenog pritiska na volju. Kako denacionalizacija, bar terminološki, ne upućuje na sve to, vrlo brzo je ovaj izraz proglašen za neodgovarajući. Tragalo se za boljim, koji bi svakom ko se sa njim susretne sugerisao da je reč o kompleksnoj meri, a ne meri koja je upravljena samo prema nacionalizaciji, ali i koji bi u svesti formirao odgovarajuće predstave o potrebi ispravljanja svih nepravdi, a ne samo onih pričinjenih nacionalizacijom. Reč je o primeni jednostavnog principa da mišljenje u početku formira izraz, ali da kasnije izraz formira mišljenje, odnosno predstave. Međutim, u praksi, prvobitni izraz denacionalizacija se, izgleda, najviše održao, bez obzira na kritike. Ako neko želi da bez mnogo objašnjenja saopšti na šta misli, on najpre pomene denacionalizaciju, pa zatim objašnjava da zna da to nije samo denacionalizacija, već da uključuje i mnogo toga drugog.
U skladu sa tradicijom koja je ustaljena na ovim prostorima, pravnici uglavnom sebe smatraju kompetentnim lingvistima, a to znači pozvanim stručnjacima za adekvatnosti izraza. Naša literatura beleži tako čitav set jezičkih predloga koji, ponekad se čini, nisu pratili i istovetni napori u određenju značenja i sadržine ovog instituta. Osim nekoliko pojedinaca, koji su se strpljivo i uporno bavili nacionalizacijom, naša pravna nauka ne beleži značajnije pokušaje da se objasni institut denacionalizacije. U sklopu bavljenja semantičkim problemima predložen je termin “reprivatizacija”,1 doduše u vreme kada još nije bila otpočela ozbiljna privatizacija u Srbiji, tako da bi ova mera zaista, u nedostatku prave privatizacije, imala vid nekakve privatizacije, tj. ponovnog uspostavljanja režima privatne svojine bez kvantitativnih ograničenja. Ipak, ovaj izraz nije šire prihvaćen, a danas jedva da neko govori o reprivatizaciji. Svakako da je on preširok, jer upućuje na bilo kakvu privatizaciju, što je mnogo šire od dejstava mera koje pominjemo. Osim toga, prefiks “re” je prilično nesrećno izabran, tako da upućuje na ponavljanje nečega što se već dogodilo. Jezički, onoga ko ne zna suštinu problema, izraz bi pre uputio na to da se ponovo događa nekakva privatizacija koja se već događala, što je upravo suprotno od željenog.
Tragajući dalje za pravim izrazom, a rukovodeći se i nazivima u uporednom pravu došlo se do izraza “restitucija” i “obeštećenje”. Čini se da su oni danas najšire prihvaćeni, iako bi teško moglo i za njih da se kaže da su odgovarajući. Izraz “restitucija” asocira na uspostavljanje nekog prava ili neke situacije koja je već postojala, tj. vraćanje u pravni položaj u kome se neko nalazio pre određenog momenta. Ovaj izraz predložen je za označavanje mere “vraćanja prava svojine”, najčešće na nepokretnim stvarima. Čak i kada se pravo opredeljuje za vraćanje stvari i uspostavljanje prava svojine, teško da je reč o restituciji. Svojstva stvari koja se vraća, ali i sadržina prava svojine od pre pedesetak godina i danas, teško da mogu biti jednaki. Zbog toga vraćanje prava svojine ranijem vlasniku na današnjoj stvari i u današnjim uslovima nikako nije restitucija njegovog pravnog položaja od pre pedesetak godina, zbog čega to i nije restitucija. Ali, ako bi i bila, iz samog izraza restitucija teško se može unapred znati zbog čega se restitucija vrši. Restituciju kao meru pravo poznaje i predviđa i u mnogim drugim slučajevima, a ne samo u slučaju nacionalizacije. Izraz obeštećenje trebalo bi da se odnosi na isplatu u novcu u slučajevima kada nije moguće vraćanje stvari, tj. restitucija. Međutim, ni on ne izražava ništa specifično. Obeštećenjem uspešno mogu da se nazovu različiti oblici naknade za oštećenje nekog imovinskog dobra, a da to ne mora da se odnosi samo na nacionalizaciju, konfiskaciju i druge mere koje se imaju u vidu. Osim što je i on preširok, izraz obeštećenje je i prilično neodređen. Kada bi to npr. bila naknada štete, bilo bi jasno o čemu je reč, ali to očigledno nije ovde slučaj. Ovde se i ne želi naknada štete, niti se naknada odmerava po pravilima koja važe za naknadu štete, već prema nekim specijalnim pravilima. Utoliko izraz obeštećenje makar upućuje da to nije naknada štete, ali ne i šta je to, niti po kojim pravilima bi trebalo odmeriti naknadu u novcu, ni za šta. Izvesno je da ni jedan ni drugi izraz ne upućuju uspešno na razlog “restitucije”, odnosno “obeštećenja”. Ako i znamo da nekome pripada pravo na restituciju ili obeštećenje, još uvek ne znamo zbog če- ga, niti imamo razloga da uvek podrazumevamo nacionalizaciju i slične mere.
U nekim zemljama može se naići i na vrlo specifičnu terminologiju. U nemačkom pravu govori se tako o “rešavanju otvorenih svojinskih pitanja”.2 Sintagma koja je prilično duga, ipak izražava jednu specifičnu situaciju. Reč je o tome da Savezna Republika Nemačka nikada nije priznala pravno dejstvo mera nacionalizacije i drugih mera podržavljenja koje su provedene na teritoriji Demokratske Republike Nemačke, i to je jasno izrazila zakonom – za nju su to sve do ujedinjenja bila “otvorena svojinska pitanja”. Posle ujedinjenja ona je pristupila rešavanju ovih pitanja, zbog čega i sam zakon sadrži ovu sintagmu u svom nazivu. Hrvatski zakon govori o “naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine”.3 Sintagma koja je ideološki obojena izražava dve stvari: prvo, da je došlo do oduzimanja imovine i, drugo, da se to desilo “za vreme jugoslavenske komunističke vladavine”. Svakako da je i ovaj izraz preširok jer je za vreme jugoslovenske komunističke vladavine bilo i oduzimanja (npr. po osnovu eksproprijacije) koja bi se u svakom (i nekomunističkom) sistemu smatrala ispravnim. Slovenački zakon o denacionalizaciji koristi jednostavno izraz “denacionalizacija”, određujući na koje će se slučajeve oduzimanja zakon primeniti. Zakon Crne Gore4 govori o povraćaju prava svojine i obeštećenju bivših vlasnika za prava oduzeta u korist opštenarodne, državne, društvene ili zadružne svojine. Ovakav naziv se izjašnjava o posledici, ali ne i o osnovu, tj. čini istu vrstu greške kao i hrvatski Zakon.
Terminološka neujednačenost nikada nije slučajna. Ovde, ona izražava glavni problem – činjenicu da ne postoji saglasnost o tome šta se sve može smatrati neispravnim oduzimanjem, a time i nesaglasnost o tome šta bi sve trebalo obuhvatiti propisom koji bi pokušao da ispravi nepravdu stvorenu oduzimanjem. Možemo reći i obrnuto, jezik ne uspeva da izrazi jednom rečju ili kratkom sintagmom ono što u samom mišljenju nije jasno. Zašto se ovaj pojam nije jasno formirao u mišljenju, izgleda da postoje tri glavna, ali i još mnogi sporedni razlozi. Prvo, interes lica čija je imovina oduzeta, zbog koga su ona različitim sredstvima (od kampanje u medijima do pojedinačnog lobiranja) nastojala da se što veći broj slučajeva smatra nedozvoljenim oduzimanjem. Drugo, interes struktura na vlasti ili onih koje su se borile za vlast, najčešće oličen u strankama, da što više obećaju i tako steknu još neke glasove na izborima, ali ne i da obećanje ispune, jer za tako nešto nije bilo snage. Treće, nespremnost pravne nauke u Srbiji da se objektivno i nepristrasno suoči sa problemom i dâ svoje mišljenje, jer su najautoritativniji nosioci već bili “izlobirani” od strane interesnih grupa ili su, poštujući stranačku disciplinu, branili stav svoje stranke.
Analiza pokazuje da se nijedan od dosadašnjih izraza nije uspešno nametnuo kao dovoljno dobar za izražavanje pojma čija bi sadržina trebalo da izrazi otklanjanje posledica onoga što se podrazumeva pod nacionalizacijom u širem smislu, jer nijedan od njih ne ispunjava elementarne kriterijume adekvatnosti.5 Zbog toga, u ovom radu koristim izraz “denacionalizacija” za označavanje mere koja bi po svojim efektima trebalo da otkloni posledice mera koje se u širem smislu podvode pod pojam nacionalizacije. Ekstenzija i intenzija ovog pojma biće implicitno određene u radu.
Termin denacionalizacija je pravi termin koi se tacno uklapa i odgovara pravnome institutu o denacionalizaciji,koi obuhvata sve termine prisilnog prisvajanja privatne svojine u bivsoj Sfrj.ovo mislim da je pravi taj termin koi je preuzeo i HR,SLO,MKD i ostale Europske drzave gde je vec izvrsena procedura restitucije privatne svojine u bilo kojoj formi,
Pozdrav Berat MKD