Ulica
Bogdan Tirnanić
Predsednik gradske vlade Bogdanović, koji jako drži do kućnog vaspitanja, uvređeno tvrdi da voli Adu više od nas. Ako mene pitate, ja uopšte ne volim Adu. Ta me je ljubav prošla kao što prođu zauške. Pa od trenutka kada je to divlje ostrvo postalo Las Palmas za beogradsku sirotinju, tamo više ne odlazim. A postojala je i opasnost da sretnem Radeta Markovića. Kako da ga prepoznam kada je u šortsu?! No, nisam ja važan. Ova priča o Adi tek je jedna od polemika koje Bogdanović vodi sa svojim bivšim prijateljima iz “Otpora”. Druga je izgradnja podzemne garaže ispod gradske skupštine. O trećoj ćemo kasnije.
A polemika o Adi se začela jer je ova gradska vlada iz neke fioke izvukla staru ideju o tome da se preko tog ostrva podigne most. Bogdanović tvrdi kako je to mnogo jeftinije nego prokopavanje tunela ispod Save. Ispod zemlje, uostalom, uvek vlada smrtna opasnost od terorista.
Ako su kosooki. Cilj ovog poduhvata bio bi da se grad konačno rastereti tranzitnog saobraćaja. Vlada je namerna da gužvu koja vlada u centru grada reši tako što će je izmestiti iznad centra grada, na most. Ako je u tome problem, onda postoji bolje rešenje: najbolje bi bilo da se krompir i paradajz na pijace dopremaju avionima DC-10. Oni koji žive u okolini Bajlonija još dobro pamte bombardovanje savezničkih aviona iz II svetskog rata. Pa će ostati u podrumima dok paradajz, bačen iz aviona, ne bude sortiran po tezgama. Stvar je prosta: obilaznica za teretnjake, koja bi Beograd spasla kamionske gužve, ne može ići kroz grad nekakvim toboganom od mosta. Možda je tako jeftinije, ali je katastrofalno.
I zar Karađorđeva ulica, po mnogo čemu potencijalno najlepša u gradu, već ne služi toj svrsi. Tamo još jedino prekookeanski brodovi ne prolaze.
A sada o onoj trećoj temi. “Otporaši” tvrde da je rekonstrukcija – “ulepšavanje” ulice Kralja Milana (to je, da podsetimo, otac onog Aleksandra koga će ubiti “revolucionari”) izvedena loše, da se to već sada kruni i propada. Još je na sve to v.d. Nataša Mićić, da bi se dokazala pred šefom, ustavno skinula petokraku sa vrha dvora u koji navraća samo zbog prijema. Valjda je želela da raskrsti sa aveti komunizma. Šta onda da rade Amerikanci sa pedeset jednom zvezdicom na zastavi? Jesu li oni pedeset jedan put veći komunisti od pape? Oh, da. Toliko ga vole da čim se pomene k…. odmah se hvataju za k….! Bogdanović i članovi njegove (gradske) vlade ne spore da su izvesne ploče sa trotoara polomljene, ali samo one koje su bile postavljene iznad otvora za podzemnu infrastrukturu (kablovi, cevi, kanalizacija…).
Te su ploče, simbolično govoreći, visile u vazduhu. Pa se lome kada neki automobil nema gde drugde da se parkira. Šta imaju automobili, u sred bela dana, ili u sred tamne noći, sasvim svejedno, da se parkiraju baš na trotoaru ulice Kralja Milana – nisam pametan. Sigurno dovoze poslanike na pijacu, htedoh reći u parlament!? Ni one napukle ploče me ne zanimaju previše. To je samo određeni broj rupa više u ovoj aveniji. Izgleda da im je tu pogodno mesto.
Jer – biću u toj stvari radikalniji od “Otpora” – rekonstrukcija ulice Kralja Milana izvedena je kažnjivo loše. U vidu posledice jedne katastrofalne ideje. Dobro – ulica je bila u lošem stanju, slažem se. Tu se po mraku čovek – građanin izlagao opasnosti da slomije nogu. Sada je ta opasnost univerzalna. Važi i danju. Ploče na trotoaru, koje su zamenile nekadašnji asfalt (nije hteo Čume da se angažuje) postavljene su traljavo, jedna više – druga niže, pa se tim pravcem valja kretati samo sa otvorenim uputom za bolnicu.
Ima jedan još veći problem: ulica je danas kao rende. Ovo otuda što je deo trotoara nalik onoj ambalaži za jaja. Tome se pribeglo iz razloga da bi i građani sa “posebnim potrebama” (da ne kažem hendikepirani) mogli da se kreću pored predsedničkih dvora. Nemam ništa protiv toga. U principu. Ali, ako uporedimo broj sugrađana sa “posebnim potrebama” i broj onih koji nemaju takve potrebe, onda je realizacija opisane ideje isto što i namera da se ta (s)razmera promeni u korist invalida.
Ulica o kojoj je reč često je menjala ime. Zvala se ulica Maršala Tita (pseudonim N.M.), pa Ulica svih srpskih vladara (i maršala Tita posebno), da bi joj sada, u ovoj tranziciji, bilo vraćeno prvobitno ime, kao spomen na vreme početka propasti Srbije. Nije daleko dan kada će opet doći do promene. Jednom će to biti Ulica svih beogradskih invalida.
Lično sam veoma obziran prema svakom hendikepiranom, uvek mu se nađem pri ruci, pomognem mu da pređe ulicu. Ali, ni tolerancija ne može biti bez granica. Naročito ako je otvoreno uperena protiv zdravih.*
* Tekst objavljen u listu Nacional 21. februara 2003.