Skandalozan i uvredljiv tekst
Jelena Milošević
profesor engleskog jezika i književnosti Beograd
Poštovani gospodine Popoviću, Čini se da one uporne kampanje tipa “Nije teško biti fin” i “Tolerancija” nisu urodile plodom, bar što se tiče gospodina Tirnanića i uredništva vašeg lista. Žalosno je videti da Nacional dozvoljava sebi da objavi jedan tako skandalozan tekst poput onog koji je izašao 21.2.2003, pod nazivom “Ulica”, autora Bogdana Tirnanića.
U članku se oštro kritikuje Ulica Kralja Milana, kao mesto opasno po život, jer je, zamislite, urađena po svetskim standardima, te njome sada nesmetano mogu da se kreću i osobe sa invaliditetom, kojih samo u našem gradu, kako je vas novinar “zaboravio” da spomene, ima oko 150.000. Iz teksta g. Tirnanića se vidi da mu specijalno smeta staza urađena kako bi se slepe i slabovide osobe nesmetano kretale, jer on, koji nema “specijalne potrebe”, može lako da “slomi nogu”. Izgleda da je g.Tirnanić tip čoveka koji gleda samo pravo, jer bi u suprotnom verovatno primetio da sa obe strane ove staze ima sasvim dovoljno mesta da prođe i osoba koja se kreće uz pomoć invalidskih kolica (proverila sam!), a kamoli jedan pesak. Osim toga, pitam se da li ste Vi ili g. Tirnanić ikada prošli Knez Mihailovom ulicom, koja je celom dužinom u kockama različitih oblika i boja, a koje su postavljene isključivo radi estetike? Ali da, ovu ulicu nisu radile sadašnje gradske vlasti, pa nema razloga da je kritikujete. I ma koliko se trudila, nikako mi nije jasno ko je g. Tirnanić da određuje ko može a ko ne da se šeta “pored predsedničkih dvora” i po čemu je baš ovaj gospodin privilegovan da se šeta pored njih. Zar je osoba sa invaliditetom manje vredna od njega? Zar nema jednako pravo na slobodno kretanje ovim gradom kao i svi ostali koji u njemu žive i rade. Uostalom, da ovakve i slične staze ugrožavaju živote ljudi koji nemaju invaliditet, Zapad bi do sada već odavno izumro, jer su tamo ovakve staze i rampe postale toliko svakodnevne i normalne, da se više i ne primećuju.
Prema tome, ako je nešto ova vlast uradila kako valja, onda je to upravo ova ulica o kojoj g. Tirnanić piše sa toliko ironije i cinizma. Na inicijativu mnogih organizacija invalida danas Ulica Kralja Milana izgleda ovako kako izgleda i time je Beograd bar za jedan korak bliži civilizovanom društvu, a gradske vlasti su konačno shvatile da u organizacijama invalida mogu i treba da vide ravnopravnog partnera. Ako malo razmislite, verujem da ćete i Vi doći do sličnog zaključka. Bojim se da je za g. Tirnanića kasno. On bi, kao iskusan novinar, trebalo da zna da, ukoliko imate tako neodoljivu (da ne kažem “specijalnu”) potrebu da nekoga kritikujete, to radite direktno, a ne preko leđa drugih ljudi. Da, ljudi, jer invalidi upravo to i jesu – osobe koje imaju neki invaliditet, ali ne i “specijalne potrebe”. Pitam se, po kojim se to potrebama mi, lica sa invaliditetom, razlikujemo od vas, “zdravih”, kako to vaš novinar u tekstu kaže. Jedina “specijalna potreba” koja u ovom slučaju postoji je potreba g. Tirnanića da izvređa na krajnje nekulturan i neprofesionalan način nečiji trud da jedna metropola dobije ulicu kakvom treba da se ponosi, i potreba uredništva da sve to aminuje.
Na kraju, zar vam nikada nije palo na pamet da se osoba sa invaliditetom ne postaje svojom voljom i svojim izborom – to je nešto što svakome može da se desi, bili vi ovakav ili onakav čovek. Kao posledica telesne ili senzorne invalidnosti vi gubite sposobnost da hodate ili vidite, ali ne i da mislite svojom glavom, školujete se, postanete profesor, pravnik ili možda novinar.
I ne zaboravite, g. Tirnanić i Vi i ja imamo ista ljudska prava, ona koja imaju sva ljudska bića na ovoj planeti.
Uz sve čestitke ljudima koji su radili na Ulici Kralja Milana, sa željom da Beograd dobije još mnogo sličnih mesta.