Reforma obrazovanja lica sa posebnim potrebama
Specijalna škola je prilagođenija od redovne škole posebnim potrebama učenika sa ometenošću programski, u pogledu obrazovanja nastavnika (defektolozi), tehničke opremljenosti specifičnim učilima, kao i u pogledu primene specifičnih metodika u radu sa učenicima. Programi međutim nedovoljno uvažavaju individualne razlike učenika, kao i udžbenici i prateće vežbanke. Predavački metod je pretežno transmisivan, a ne interaktivan. Pristup deci sa ometenošću je pretežno autoritaran, a metodi rada su tradicionalni i više se bave prezentacijom gradiva nego njegovim usvajanjem. Nedovoljno se prate nova naučna saznanja i dostignuć a prakse, čemu je uveliko doprinela naša izolacija od sveta poslednju deceniju. Ne postoji evaluacija rada nastavnog i stručnog kadra niti sistematska stimulacija kvalitetnog pedagoškog rada, čime se obeshrabruju napori ne malog broja motivisanih i humanistički orijentisanih stručnjaka koji u teškim uslovima čine dosta za decu sa ometenošću.
Redovna škola je kadrovski, programski, metodski, tehnički i arhitektonski potpuno nepripremljena za prihvat ovih učenika .
Zapošljavanje učenika sa posebnim potrebama nakon završene škole je veoma malo. Kada se i zaposle ne rade poslove u skladu sa školskom spremom, već poslove koji ne zahtevaju bilo kakvo obrazovanje.
Veliku pogodnost u odnosu na mnoge zemlje predstavlja činjenica da se kod nas na Defektološkom fakultetu školuju stručnjaci na univerzitetskom nivou, koji dobro poznaju specifičnosti i probleme svake kategorije ometenosti, njihovog obrazovanja i rehabilitacije. Međutim, obrazovanje stručnjaka za rad sa ometenom decom ne prati u dovoljnoj meri najnoviju praksu i teoriju, što je između ostalog i posledica već pomenute decenijske izolacije. Obrazovanje stručnjaka najviše se kreće u okvirima medicinskog modela ometenosti, o čemu svedoči i sadašnji naziv fakulteta. Obrazovanjem na Defektološkom fakultetu stiče se kvalifikacija samo za rad u specijalnom obrazovanju, a potrebno je stvarati stručnjake za rad u inkluzivnoj školi.
Veoma je mali broj dece sa posebnim potrebama obuhvaćen predškolskim obrazovanjem. Sveobuhvatna analiza sistema obrazovanja u SRJ od strane UNICEF-a iz 2001. daje podatak da je samo 1% dece sa ometenošću obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem u odnosu na 27% ostale dece.
Obrazovanje odraslih osoba sa posebnim potrebama je potpuno zanemareno. Kada govorimo o obrazovanju odraslih, mislimo i na odrasle osobe koje nemaju nikakvo obrazovanje i na osobe koje su stekle neko obrazovanje u detinjstvu, ali nemaju mogućnosti da ga nastave u vidu formalnog ili neformalnog obrazovanja. Ovde se misli i na prekvalifikacije i dokvalifikacije. Poseban problem predstavlja više i visoko obrazovanje osoba sa ometenošću, koje veoma malo vodi računa o ovoj kategoriji studenata, tako da oni koji imaju odgovarajuće sposobnosti i motivaciju da studiraju bivaju onemogućeni arhitektonskim i komunikacionim barijerama, nespremnošću nastavnika da rade na drugačiji način, predrasudama i nedostatkom elementarne podrške i opreme na fakultetima.
Takođe se kod polaganja prijemnih, kao i redovnih ispita ne vodi briga o posebnim potrebama ove kategorije studenata. Time se ozbiljno ugrožavaju prava osoba sa ometenošću na više i visoko obrazovanje i može se reći da je sistem diskriminatoran posebno prema osobama sa telesnom i senzornom ometenošću.
Deca i omladina iz romske etničke grupe su najveća pojedinačna grupa sa posebnim obrazovnim potrebama koja nije realizovala svoje pravo na osnovno obrazovanje. Dve trećine Roma nema završenu osnovnu školu, među kojima je najveći broj onih koji nisu upisali prvi razred, a zatim oni koji napuštaju školu i veoma često su prepušteni ulici, delom zbog specifičnosti kulturno i materijalno deprivirane sredine kojoj pripadaju, a delom zbog predrasuda, netolerancije i diskriminacije koje postoje u školama. Nedopustivo velik broj dece iz romske populacije pohađa specijalne škole za učenike sa lakom mentalnom retardacijom.
Neke procene idu i do 80% romske dece u specijalnim školama.
Ovakva praksa pokazuje alarmantan stepen diskriminacije i najgrubljeg kršenja osnovnih dečjih prava. Druga etnička grupa koja nije realizovala svoja prava na obrazovanje su Vlasi, koji nisu završili osnovnu školu u 70% slučajeva (UNICEF 2001).
Deca i omladina raseljena usled raspada prethodne Jugoslavije, ratnih razaranja i sukoba na Kosovu predstavljaju naročito ugroženu grupu dece sa posebnim obrazovnim potrebama u Srbiji. U osnovnim školama nalazi se 5,3% učenika iz ove kategorije u odnosu na ukupnu populaciju učenika, a 2,5% u predškolskim ustanovama (UNICEF 2001).
Mnoga od ove dece bila su izložena ratnim traumama i imala su emotivne probleme, teškoće u adaptaciji na novu školsku sredinu i teškoće u učenju. Takođe su često izložena negativnim stavovima i odbacivanju u školi.
Daroviti učenici su specifična kategorija dece sa posebnim obrazovnim potrebama kojima se nedovoljno poklanja pažnja i ne radi dovoljno na stimulisanju i razvijanju njihovih talenata. Majić (2002.) kaže da učenici čijim se visokim sposobnostima i visokim zahtevima u nastavi ne izlazi u susret postaju nezadovoljni, gube motivaciju za rad u školi, a neretko se javljaju i psihološki i socijalni problemi, čije ukupne posledice mogu biti jednako teške i tragične kao kod dece sa fizičkim i mentalnim hendikepom. Jedini oblik njihovog posebnog tretmana u sadašnjem obrazovnom sistemu je mogućnost da se ubrzano školuju ili da na srednješkolskom nivou pohađaju specijalizovane srednje škole, kao što su matematička, filološka i sportska gimnazija.
Česta je praksa odvajanja dece sa posebnim potrebama od porodice i smeštanje u institucije zatvorenog tipa i domove pri specijalnim školama, što najčešće ima loše mentalno-higijenske efekte, posebno na mlađem uzrastu, a ekonomski je takođe manje isplativo od ostajanja deteta u njegovoj porodici, kojoj treba pružiti stručnu i finansijsku podršku. Obrazovni programi u socijalnim institucijama sa trajnim smeštajem zatvorenog tipa se povremeno sprovode ili ne sprovode uopšte.
Malobrojna istraživanja ukazuju na postojanje negativnih socijalnih stavova, stereotipa i predrasuda prema učenicima sa ometenošću i drugim kategorijama učenika sa posebnim potrebama (Radoman 1995, Gačić 1998, Sretenov 2000). Pokazalo se da su predrasude posebno naglaš ene kod roditelja dece bez ometenosti, kod nastavnika redovnih i specijalnih škola, vaspitača, školske administracije i ostalih učenika.
Analiza međunarodne, posebno evropske prakse Danas se evropske zemlje mogu grupisati u tri kategorije u pogledu njihove politike i prakse inkluzivnog obrazovanja. Zemlje koje razvijaju praksu uključivanja ili inkluzije gotovo svih učenika u redovno obrazovanje.
Tako su u Italiji pre 25 godina zakonom ukinute specijalne škole. U ovu grupu spadaju i Grčka, Kipar, Španija, Portugalija, Švedska, Norveška, Irska. Drugu grupu predstavljaju zemlje koje imaju inkluzivne škole, ali su zadržale i manji broj specijalnih škola. Ovde se razvijaju mnogobrojne službe između sistema specijalnog i redovnog školstva (Finska, Danska, Britanija, Francuska, Poljska, Češka, Litvanija, Slovenija, Hrvatska). U treću grupu spadaju zemlje sa dva paralelna i odvojena sistema specijalnog i redovnog školstva, koji su međusobno nepovezani (Belgija, Švajcarska, Nemačka, Srbija i Crna Gora).
Korisno je iskustvo iz našeg bližeg okruženja, kao što je slovenač ko i hrvatsko, jer su to zemlje koje su do juče živele u istom obrazovnom sistemu kao i mi. Njihova reforma obrazovanja izvršena je ranije nego kod nas i ima rešenja slična našoj koncepciji. Analizirana su i korišć ena iskustva iz Britanije, Italije, Holandije i Finske.
Period 80-ih karakteriše intenzivan napor organizacija osoba sa ometenošću i organizacija roditelja dece sa ometenošću da se promoviš e inkluzivno obrazovanje, čemu su mnogo doprinele visoko obrazovane osobe sa ometenošću. Studija koju je izradio UNESCO 1994. g.
konstatovala je mnogobrojne slabosti postojeće prakse u obrazovanju dece u mnogim zemljama širom sveta i preporučila inkluzivni model kao najprihvatljiviji. Nakon iskustva od dve decenije i napora da se ostvari obrazovanje za sve i inkluzija širom sveta, još je velik broj dece i zemalja daleko od ovog proklamovanog i visoko vrednog cilja. Mnoge evropske zemlje načinile su krupan napredak u ovoj oblasti. Mnogo je učinjeno na ostvarivanju prava roditelja da mogu da izaberu školu za svoje dete, da budu partneri škole, da se obrate sudu radi ostvarivanja dečjih prava itd. Danas se smatra da je inkluzija cilj ili ideal kome treba težiti a ne jednom zauvek dostignuto stanje. To je kontinuirani proces koji se stalno razvija i unapređuje.
Nova koncepcija obrazovanja učenika sa posebnim potrebama u Srbiji Oslonci na kojima počiva nova koncepcija obrazovanja osoba sa posebnim potrebama su: 1) međunarodna praksa i međunarodni dokumenti, među kojima su i oni usvojeni od strane naše zemlje. Dokumenti su Konvencija o pravima deteta, Salamanka dokument o obrazovanju lica sa posebnim potrebama, Svetska deklaracija o obrazovanju za sve (EFA), Standardna pravila za ujednačavanje mogućnosti osoba sa ometenošć u itd; 2) domaća praksa, postojeći resursi i reformski dokumenti MPSRS, kao što su Kvalitetno obrazovanje za sve put ka razvijenom društvu, Strategija razvoja kurikuluma, zaključci sa konferencija, okruglih stolova i tribina koje je organizovala ekspertska grupa, a na kojima su učestvovali stručnjaci, ali i predstavnici udruženja invalida, tržišta rada, roditelji itd; 3) naučna saznanja i rezultati empirijskih istraživanja iz oblasti pedagogije, defektologije, psihologije, sociologije itd.
U izradi nove koncepcije pošlo se od stanovišta da treba iskoristiti postojeće domaće resurse i domaća pozitivna iskustva u obrazovanju osoba sa posebnim potrebama. Postojeći resursi su kadrovi, tj. defektolozi, Defektološki fakultet, psihološko-pedagoške stručne službe u školama i predškolskim ustanovama, sistem specijalnih i redovnih škola.
Svi ovi resursi treba da budu reformisani i prilagođeni novoj, naroč ito inkluzivnoj praksi.
Novi model obrazovanja Novi model počiva na postojećem trovalentnom sistemu, u kome se već školuju učenici sa posebnim potrebama (specijalna škola, specijalna odeljenja u redovnoj školi i redovna škola), ali se svaki od ovih oblika transformiše i prilagođava posebnim potrebama na nov, inkluzivan način.
Novi model promoviše što je više moguće uključivanje dece, ali i odraslih u redovni sistem obrazovanja, t.j. inkluzivno obrazovanje, a redukovanje broja učenika u specijalnim školama. Pri tome se redovna škola mora ozbiljno transformisati i pripremiti za sistematsku podršku učenika sa posebnim potrebama, a postojeće specijalne škole, osim toga što će na nov i osavremenjen način školovati one sa najtežim oblicima ometenosti u razvoju, dobijaju i niz novih funkcija i nova inkluzivna obeležja.
Radim u OS sa pripremnim grupama.Nisam prosla ni jedan seminar niti bilo kakvu edukaciju za rad sa decom ometenom u razvoju.Interesuje me da li mi mogu bez moje saglasnosti upisati u pripremnu grupu dete sa posebnim potrebama iako nisam strucna za rad sa takvom decom?Da li mi mogu direktor,psiholog i logoped iz moje skole narediti da moram raditi sa takvom decom i pod kojim uslovima?U skoli nemamo program o inkluziji niti izvestaj komisije o upisu deteta,samo izvestaj lekara,a i pomenuti strucni saradnici se uopste ne ukljucuju u rad grupe tj.u neposredni rad sa deteto sa posebnim potrebama dok je grupi.
Unapred hvala,samo ne znam gde mogu procitati odgovor.Molila bih ako nije problem da to ucinite preko moje E-mail adrese
Kako je strasno po dete sa smetnjom u razvoju,kada ga “veliki” strucnjaci sutkaju s noge na nogu pod motom inkluzije.Zao mi je sto se nasi ucitelji usudjuju da kazu da se sa autisticnim detetom bave iz hobija.Slusajte strasno.Ja sebi dajem za pravo da svima koji improvizuju jednu nauku i svima koji se ne mesaju u svoj posao i svoju struku,vec zabadaju nos u tudje dvoriste,PRIKOCE,te dozvole da se ozbiljne nauke i ozbiljni profesionalci bave svojim i te kako odgovornim i ozbiljnim poslom……….
Nazalost, uvrezeno je misljenje da su prosvetni radnici nezainteresovani i neupuceni. Zna se da u inostranstvu svako radi svoj posao pa i inkluzija podrazumeva da deca sa posebnim potrebama idu u osnovnu skolu ali uce sa defektologom u svom odeljenju, a ne kao sto se planira kod nas- nastavnici za sve. KATASTROFA…….
Jako pazljivo procitah svako misljenje i izlaganje.Naime,moja Milica je rodjena s Downom i mozete misliti koje smo probleme imali oko upisa u skolu,cak i u specijalno odeljenje.Pre neki dan smo se izborili i s tim,u septembru polazimo u skolu.Ja cu se boriti za moju Milicu i dalje,njena prava nemoze da ospori niko samo zato sto nema odgovarajuci kadar u skoli.Gospodin”nastavnik muzickog” je sve rekao u svom tekstu pa je moj komentar suvisan,defektologa imamo samo ih treba uposliti.
Jako interesantan i sveobuhvatan clanak. Imao sam prilike da radim u Srbiji u ovoj oblasti kroz rad sa jednom britanskom NVO. Postigli smo dosta, zvuci neskromno ali je tako, ali smo tokom celog putesevstvija najveci problem imali sa stavovima kako profesionalaca, tako i lokalnih vlasti. Potrebno je mnogo vremena da se promeni stav u glavama ljudi koji nisu imali prilike da vide kako “to funkcionise negde tamo”. Naravno, i finansijska konstrukcija je veoma bitna u celoj prici. Ovde treba ponoviti da se problemi osoba sa smetnjama u razvoju isticu u predizbornim kampanjama ali treba shodno tome raditi i analizu ispunjenih predizbornih obecanja. Ja danas radim u ovoj oblasti u Velikoj Britaniji i vidim sta znaci odgovorno drustvo i da drzava zaista ispuni ono na sta se obavezala zakonima. To je najveci problem kod nas i na tome treba puno da se radi.
U UK ostane nepotroseno oko 10 miliona funti za socijalna davanja a ipak, i dalje ima puno problema, pogotovu u sistemu obrazovanja. Nastavnici sa 30 dece u razredu zaista nemaju kapaciteta da se posvete detetu ometenom u razvoju i ceo teret pada na asistenta za to dete u razredu. Kao i kod nas, i ovde se nastavnici zale da nisu prosli dovoljno edukacija za rad sa decom ometenom u razvoju. Mozda najveci problem u vezi sa obrazovanjem je tkz post code lottery ili sarenolikost u primeni jednakih standarda u svim skolama, u zavisnosti od opstine na kojoj zivite.
I samo jedan komentar na terminologiju: I pored sklonosti UK sistema da se savija u skladu sa svim mogucim realnim i nerealnim zahtevima (political correctness) u UK se koriste i disability i special needs i learning difficulties tako da sam misljenja da je za politicku korektnost u Srbiji mozda jos uvek prerano.
Veliki je to kamen za gurati uzbrdo, ali, radost uspeha na licnom nivou ili na zakonodavnom nivou je nemerljiva. Stoga – samo napred i ne zaboravite: nista ne moze biti uradjeno bez roditelja dece ometene u razvoju jer oni su motor i snaga svih promena i njihov motiv je jaci od bilo kog drugog.
Pozdrav
Blaza
Radim kao defektolog u vrticu, gde se primenjuje i ukljucivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne grupe i gde postoji Razvojna grupa. Imam dovoljno znanja, iskustva i vestina da prenesem sledece- svako dete je prica za sebe, neka deca se odlicno prilagode i ukljuce, neka budu svesna razlika pa sami odbijaju, neka procvetaju u Razvojnoj grupi, neka u redovnoj… Paralelni sistem treba da postoji,umrezen tim ljudi, koji zajedno sa roditeljima, ima u vidu decije interese, mogicnosti i sposobnosti.
Poruka za roditelje- borite se SA detetom,
poruka za defektologe- borite se za struku,prosirite kompentencije,
poruka za prosvetne radnike koji se kriju iza “profesionalnih” argumenata, da nisu ostruceni i edukovani- prihvatite dete i podrzite razlicitost. Ova poruka je namenjena samo profesionalcima koji uporno i jedino iznose “ne znam, i zato ne treba”- a negde smo zaboravili da rad sa decom podrazumeva SVAKO DETE. Dolazili su kod mene “zalutala” deca, deca koju je Komisija za ketegorizaciju, ne znamo kako, kategorisalo kao dete sa intelektualnim poteskocama, a ono dete sa prosecnim mogucnostima i sposobnostima… Onda defektolog treba reci- ti si pametan, ne znam ja da radim sa tobom, radim samo sa ovim..hm… Ma dajte, ima sjanih primera uciteljica i vaspitacica koje su sa takvim entuzijazmom prisle svemu, i zajedno sa decom ucile. Deca u vrticu mnogo bolje prihvataju i razumeju razlicitost, i tu je neka uloga vrtica, da senzibilizuje i podstice razvijanje pozitivnih stavova prema osobama sa invaliditetom, da ucimo sta je to drugacije. Vec dve godine radim radionice sa decom upravo o razlicitostima koje postoje medju nama, i o prihvatanju “drugacijeg”. Iz naseg vrtica odlazi grupa dece u osnovne skole, koja prihvataju svoje vrsnjake sa invaliditetom (na kraju svake skolske godine se radi anketa sa decom i roditeljima o njihovim stavovima prema invaliditetu i pravima osoba sa invliditetom, tako da imamo crno-na-belo). Na nama odraslim je da ih ucimo boljem! I bla, bla, bla, toliko ima o tome da se prica… Najvaznija su deca!
Sve sam ovo iscrpno procitala i potpuno podrzavam koleginicu tashanu,ali ja cu morati ovde da navedem i neki drugi problem koji je u stvari jako povezan sa ovim gore navedenim.
Ja prosto ne znam odakle da pocnem pisati o ovoj temi.
ja sam defektolog,upisala sam i zavrsila defektoloski fakultet u nadi i zalji da cu pomagati deci sa posebnim potrebama.To volim,zelim,imam ideje….ali nemam mogucnost da to sprovedem u delo.
Naime u skolama to rade lica koja nisu strucna za taj posao,a ja koja sam obrazovana za to,koja to volim,trunem u jednoj optici gde sam niko i nista.Krijuci radim korekciju,i ne smem ni da se potpisem na svoj rad,jer to zakon tako nalaze.
Dragi moji,kazite mi onda,gde je taj zakon kad zelimo da radimo u skoli,tamo gde treba da radimo,i gde mozemo u potpunosti da pomognemo toj decici sa posebnim potrebama.E tu opet zakon nalaze da nas moze zameniti obican pedagog.
Dali je moguce da sam ja zavrsila fakultet koji jako volim,koji ne moze svako da zavrsi,koja imam strasnu zelju da radim taj humani i prelepi posao a nemam gde.
Da rezimiram…mi ne postojimo u zakonu,fakultet ne stiti prava svojih studenata,i tu je osnovni problem.
I kako mi da radimo,gde ja da se zaposlim…ako neko ima resenje molim da se javi!!!!
kako mi roditelji da živimo tj radimo u ovakvom društvu kada naša deca sa potrebnim potrebama samo imaju deklarativnu podršku kako na nivou države tako i lokalu
Veoma sam zainteresovana za izucavanje o inkluzivnom obrazovanju, a posebno za rad sa decom ometenom u razvoju, radim vec 28 god, u PU PCELICA u Nisu, a vec 5 god. sam dipl. pedagog. U mojoj ustanovi nemaju sluha za moje obrazovanje i izucavanje inkluzivnog obrazovanja. Da li postoji neki vid dopisnog tecaja preko neta, kako bih se dalje obrazovala, ili radila u nekoj organizaciji? Unapred hvala.
Hvala koleginice Aleksandra na podrsci, nadam se u buducnosti boljem za tiflologe i ostale profile. Resenje je prekvalifikacija za sada;0)
Poruka za roditelja- u pravu ste, drzava i lokal jako slabo prepoznaju prave potrebe deteta i porodice, cak ih negde vide kao problem i muku. Na mojoj opstini se tek sad formira “nesto” za podrsku deci sa p.p. ali je ukljucena neka ekipa ljudi koja ne zna da odvoji zito od kukolja. Ideje i predlozi su im krajnje beskorisni, uglavnom su usmereni na to da prikazu kako su oni radili sa decom, svoje “uspehe”, tj. moraju da opravdaju novce od silnih projekata. Ne mislim na ljude koji su u najdirektnijem kontaktu sa decom-uciteljicama i vaspitacima, oni se ne pitaju puno… A tek mame i tate
e lud ovo pisem nocu u 3;58h ovo nije za zezanje mozda vi voli te da pise te ali imam cudne snove i telo mi se nekako menja i misli sve danom sve besno kad se cesem malo moje koza krv pocinje i kao male bobuli ce ali setami nesto kroz telo neznam staje to ni doktori neznaju staje to kada se malo uzbudim pocinjemi telo dame pecka i svrbi i setami kroz telo dami set nesto a snovi taj momenat kadamije umrela majka i kadaaje izbacivala krv iz usta ali cudno sve krv na mene i njen zdnji pogled kadaje otisla u bolnicu moja familija se plasi od mene jer neki ludi kazu dacese probudi ti i svecevas ubiti i ludi se plase kada ovo pricam i stase desilo o meni i mom zivot i kad se probudim ocu sve da polomim u stanu neznam zasto vodili sume na istitut u belgiju u bolnicu kod najbole doktore u belgiju psigologa kaze psiholog ne nisi imao sada ovaj problem sada jer si imamo kad si bio mali a i jeste kada bi zaspao kada sam bio mali u mom snu kao neki turci janicari u belo i jure kroz moje selo kadasam bio mali jabi samo bezao i bezao kada bise probudio plakaobi i kada bi se smiro i zatvorim oci i opet otvorim ugledam nekog cuveka sve u crno i samo buli u mene kroz prozor na tarasi i moje telo nebi se pokrecalo kao da nemam telo i zelim da zovem za pomoc ali nemogu ni da prica kodami je telo zamoglo i kao mali nissm smeo ici u mrak kada bise nasao u mrak osetiobi kadame neko dodiruje i da duvami u uvo a prica o vapirima neznam mozda vi zna te odgovor za mene jermi ime i prezime zvuce nesto neobicno kuda setam preko dana negde novo mesto osecam dasam bio ovde i lude koje neznam nestomi govori dasamih sreo zdravo
Pretpostavljam da je roditeljima najteže, ali…Prosečno odeljenje ima oko 25 đaka, od toga su 2-3 visokih sposobnosti,2-3 vaspitno zapuštena, bar 2 teška socijalna slučaja i 2 za koje kreirate IOP(individualni obrazovni plan) po kojem radite, ostali su prosečni.I za 45 minuta treba sa svima, u skladu sa njihovim potrebama i mogućnostima, odraditi preobimne sadržaje i oceniti svakog sa bar četiri ocene. Radim u dve škole, predajem u 10 odeljenja ( oko 250 učenika)koje viđam dva puta nedeljno. Umešajte u to pripreme za čas, časove dopunske, dodatne nastave, slobodnih aktivnosti, preobimnu administraciju i nepotrebna sastančenja. Uskoro ćemo krenuti da radimo i nastavu za decu u bolnici i kućnjom lečenju. Razmišlja li ko o kvalitetu ovakve nastave?
Kako to da talentovana deca spadaju u istu kategoriju kao deca ometena u razvoju? Zasto deca sa nadprosecnom inteligencijom nisu deca sa posebnim potrebama.
Imam dete sa posebnim potrebama, on je stariji od blizanaca.Starije dete, je cetvrti razred i super je djak, bliznakinja, ima 7 godina , sa 4 je naucila da cita i pise cirilicu, a sada vec cita i pise latinicu i uci tablicu mnozenja…Imam veliki problem, jer blizanac, naravno ima 7 godina i jos uvek ne prica, ima preteranu salivaciju sada vec mnogo manje probleme sa motorikom.Moja Milica ne dozvoljava da njen brat,stariji 10 min. ide u vrtic sa bebabicama kako to ona kaze…
Postovani .Imam sina od 18 gogina kome je nazalost tek prosle godine ustanovljena disleksija i disortografija na testiranju za profesionalnu orjentaciju.Dijagnoza je potvrdjena i na klinici na neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Suboticevoj gde je lezao 20 dana.Ukupno intelektualno funkcionisanje je na gornjoj granici prosecnog. Analiza rezultata kognitivne procene ukazuje na kompromitovanu slozenu podeljenu paznju,lako snizen ukupan kapacitet verbalnog pamcenja.Niko od podagoga psihologa ni u osnovnoj ni srednjoj skoli se time nije pozabavio i ukazao na taj problem u savladavanju gradiva smatrajuci ga samo “lenjim”ucenikom.Po otkrivanj problema obratila sam se odmah razrednom staresini koji je o tome obavestio celo odeljenjsko vece kako bi se sa detetom postupalo i radilo u skladu sa njegovim potrebama.Gotovo svi profesori su prihvatili takav nacin rada sa njim osim jednog koji ga je bez obzira na jako dugo odsustvo zbog boravka u bolnicama(inace je u februaru kezao na koronarnom odeljenju zbog jake upale srcane maramice )oborio na popravnom ispitu bez adekvatne pomoci i uslova kakve on po novom zakonu o skolstvu ima kao dete sa posebnim potrebama.Pisali smo molbu za ponovljen ispit koja je usvojena i formirana komisija .Komisija je na testu detetu dala zadatke koji nisu bili u pripremnom materijalu za polaganje te je vec preplaseno dete jos dodatno blokiralo sto je ponovo uzrokovalo negativnu ocenu na popravnom ispitu.
MOLIM VAS da mi odgovorite kakva prava imaju deca sa posebnim potrebama a dislekticna deca jesu deca sa posebnim potrebama kada je pohadjanje nastave i polaganje ispita u pitanju
JA SAM LEKAR-PEDIJATAR I RADILA SAM NA UPISU U PRVI RAZRED OSNOVNE SKOLE NEKOLIKO GOD.DECA SA POSEBNIM POTREBAMA SU SE SLALA KOD NESKOLSKOG PSIHOLOGA NA TESTIRANJE,PA AKO ON ODOBRI UPIS U SKOLU DETE CE JE POHADJATI.IMALA SAM SLUCAJ KADA JE MAJKA ODBILA I MOJE I MISLJENJE PSIHOLOGA DA SE UPISE U SPECIJALNU SKOLU.OVE GODINE ISTA OSOBA DOLAZI SA DRUGIM PROBLEMOM, ALI NA KARTONU NE PISE VISE IME ZELJENE,VEC IME SPECIJALNE SKOLE.NISU USPELI.MISLIM,DA SAMO RODITELJI MORAJU BITI MALO REALNIJI,POSLUSATI SAVETE STRUCNJAKA I POMOCI TOJ DECI DA SE OBUCE DA PREDJU BEZBEDNO ULICU,DA ZNAJU DA KUPE NAMIRNICE ZA PREZIVLJAVANJE,DA NA VREME POPIJU LEKOVE I DA IH MATERIJALNO OBEZBEDE.JER UZALUDNO JE OCEKIVATI OD IQ=50-70 DA MOZE SAM U ZIVOTU DA SE SNADJE BEZ NEKOG BLIZNJEG.MOZDA OVO MISLJENJE MOZETE NAZVATI NEHUMANIM,ALI POBOGU,TRGNITE SE!
Ljudi! Kolege! Pa sta je ovo, pobogu?!!! Zaista ne znam kako da do sada niko nije ustao i javno rekao, pozvao sve defektologe da pokusamo da objasnimo kakvu GRESKU PRAVE SA OVOM INKLUZIJOM!!!! Na ovu temu reci cu sledece: Stavite dete sa bilo kakvim nedostatkom u sredinu gde su svi u startu i bolji matematicari i bolje crtaju, pevaju, pisu ( a o socijalizaciji da ne govorimo). i sad samo probajte da zamislite K A K O C E S E T A D E C A O S E C A T I!!!!!! mislim na decu sa posebnim potrebama. Pa setite se i vi kad ste isli u skolu , ako neko nosi naocare odmah je “cora” , “naocarko” , “cvikeras”! DECA REDOVNE POPULACIJE NA TOM UZRASTU NE MOGU DA RAZUMEJU DA JE NEKO RAZLICIT!!!!!!!! PUSTITE DA DECA SA POSEBNIM POTREBAMA UCE U SKOLI U MANJIM, HOMOGENIM USLOVIMA JER NA TAJ NACIN B O LJ E UCE! A POSLE SPROVODITE INKLUZIJU KADA TE OSOBE TREBAJU NDA SE ZAPOSLE MA TAJ NACIN STO CE DA RADE SVI ZAJEDNO. INKLUZIJA DA ALI KAD DODJE VREME DA IM SE DA POSAO!!!!!!!!!! VREME CE POKAZATI DA JE OVO BILA JEDNA VELIKA GRESKA!!!!!!! ISRENO MI JE ZAO TE DECE!!!!!!!