Reforma obrazovanja lica sa posebnim potrebama
Vesna Radoman
Defektološki fakultet Beograd
Rezime: Danas se smatra da je oblast obrazovanja ona ključna oblast društvene delatnosti koja treba da bude pokretač i realizator ideje inkluzije kroz zajednič ko školovanje dece sa posebnim potrebama sa ostalom decom, a to zovemo inkluzivnim obrazovanjem. U svetu se poslednjih godina dosta uradilo po ovom pitanju, pa je u skladu s tim Ministarstvo prosvete i sporta 2002. godine osnovalo ekspertsku grupu za reformu obrazovanja dece sa posebnim potrebama.
Istina, u našoj sredini postoje otpori prema nazivu: lica sa posebnim potrebama, te autor predlaže drugačiji naziv u skladu sa tzv. socijalnim modelom ometenosti, a to je: lica kojima je potrebna posebna društvena podrška. Aktuelni sistem obrazovanja u Srbiji je organizovan u tri osnovna vida: specijalno obrazovanje u posebnim školama za decu ometenu u razvoju, specijalno obrazovanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od učenika sa istom vrstom ometenosti i redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija) ali bez sistematske podrške i prilagođavanja posebnim potrebama učenika tako da je njihov školski uspeh ispod proseka ostalih učenika.
Odvajanja dece sa posebnim potrebama od porodice i smeštanje u institucije zatvorenog tipa i domove pri specijalnim školama najčešće ima loše efekte, a ekonomski je takođe manje isplativo od ostajanja deteta u njegovoj porodici kojoj treba pružiti stručnu i finansijsku podršku. U novoj koncepciji obrazovanja učenika sa posebnim potrebama u Srbiji, aktivnosti u vezi reforme u ovoj oblasti mogu se podeliti u četiri segmenta: 1. Izrada strategije reforme obrazovanja učenika sa posebnim potrebama; 2. Obezbeđivanje institucionalnog i zakonskog okvira za sprovođenje reforme; 3. Priprema škola, kadrova, kurikuluma, reforma Defektološkog fakulteta, priprema društvenog okruženja i javnog mnjenja i slično; 4. Implementacija novog modela obrazovanja u praksi sa prelaznim periodom mestimične primene, pilotiranja itd.
Ključne reči: lica sa posebnim potrebama, specijalno obrazovanje, reforma, inkluzija, integracija, ometenost, socijalni model, lica kojima je potrebna posebna društvena podrška.
Kada se govori o demokratizaciji nekog društva i o izgradnji građanskog društva nezaobilazno se kao deo tih procesa otvara potreba menjanja odnosa društva prema licima sa posebnim potrebama i ističe neophodnost njihovog aktivnog uključivanja i participiranja u svim oblastima društvenog života zajedno sa drugim građanima. Poslednjih decenija u svetu se razvio novi pokret za pravedniji odnos društva prema licima sa posebnim potrebama, nova humanistička ideja inkluzije u društvo, ili uključivanja svih onih koji su do sada bili isključeni u velikoj meri, segregirani, diskriminisani. Danas se smatra da je oblast obrazovanja ona ključna oblast društvene delatnosti koja treba da bude pokretač i realizator ideje inkluzije kroz zajedničko školovanje dece sa posebnim potrebama sa ostalom decom, a to nazivamo inkluzivnim obrazovanjem.
To znači da, na primer, neko telesno invalidno dete u invalidskim kolicima ili dete sa nekim drugim oblikom ometenosti ima pravo da se školuje u najbližoj školi u susedstvu, u koju bi inače išlo da nema posebne potrebe i da deli istu đačku klupu sa svojim vršnjakom. Pojam inkluzivnog obrazovanja obavezno i kao integralni i neodvojivi deo ovog procesa podrazumeva specifičnu pripremu i prilagođavanje postojećeg obrazovnog sistema posebnim potrebama ovih đaka, a to znači krupne promene i reforme redovnog sistema obrazovanja. Do sada je takođe postojala praksa upisivanja lakše ometene dece u redovne škole, ali su škole bile potpuno epripremljene kadrovski, programski i u pogledu tehničke opremljenosti za prihvat ovakve dece i nije postojala sistematska i stručna podrška i pomoć, a predrasude i negativni stavovi su predstavljali ogromnu barijeru u školovanju ove dece. Zato se u stručnoj literaturi često i pravi razlika između pojma integracije i pojma inkluzije. Integracija podrazumeva ubacivanje deteta u postojeći sistem onakav kakav jeste, u kome dete “pliva” zahvaljujući najviše svojoj snalažljivosti, upornosti i uz pomoć ogromnog zalaganja roditelja, dok inkluzija podrazumeva da novi reformisani sistem daje stručnu i moralnu podršku u obrazovanju i opštem razvoju i napredovanju ovakvog učenika. U mnogim evropskim zemljama ovakva nova škola po meri deteta je već stvarnost.
Nova filozofija i novi pristup u sagledavanju problema ometenosti i problema posebnih potreba jeste nešto što revolucionarno menja dosadašnji pogled na ovu problematiku i mogli bismo da ga, možda smelo, označimo kao kopernikanski obrt u ovoj oblasti. Naime reč je o novom tretmanu ometenosti kojoj se do sada pristupalo pretežno medicinski, kao individualnoj karakteristici pojedinca, sa težnjom da se takvom pojedincu pomogne da kompenzuje svoj nedostatak i tako “popravljen” uključi u postojeći sistem. Novi socijalni model ometenost tretira ne samo kao stvar pojedinca već i društvenog okruženja, proširuje definiciju ometenosti i na neadekvatno i nepodešeno društveno okruženje sa njegovim institucijama, kao što je, na primer, obrazovni sistem, koje moraju da se restrukturišu i prilagode posebnim potrebama nekih, makar i malobrojnih njegovih članova. Dakle, nova filozofija iskazana kroz tzv. socijalni model ometenosti, nasuprot medicinskom modelu, ne tretira ometenost samo kao problem individue sa nekim poremećajem već i kao problem društva, koje se mora menjati i podešavati kako bi izašlo u susret posebnim potrebama pojedinca kroz novu zakonodavnu politiku, novu obrazovnu i socijalnu politiku i prilagođavanjem društvenih institucija kroz uklanjanje različitih barijera u okruženju, od arhitektonskih do socijalnih.
Nakon uspostavljanja nove demokratske vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, pokrenute su reforme u mnogim važnim segmentima društva, a Ministarstvo za socijalna pitanja i Ministarstvo prosvete i sporta pokrenula su reforme u ovoj veoma zapuštenoj, kompleksnoj oblasti posebnih potreba opterećenoj brojnim problemima, od siromaštva do predrasuda. Ministarstvo prosvete i sporta je aprila 2002. osnovalo ekspertsku grupu za reformu obrazovanja dece sa posebnim potrebama koja je u aprilu 2004. završila sa radom. Ekspertska grupa imala je zadatak da izvrši analizu postojećeg obrazovanja dece sa posebnim potrebama, da komparativno prouči evropska iskustva, paradigme i praksu i da u okviru započete generalne reforme obrazovanja u Srbiji i u skladu sa njom predloži strategiju reforme obrazovanja dece sa posebnim potrebama.
Ekspertska grupa je takođe imala zadatak da uspostavi saradnju sa stručnom i naučnom javnošću, kao i sa širokom javnošću zainteresovanih, kao što su roditelji dece sa posebnim potrebama, udruženja lica sa ometenošću, mediji itd., i organizuje susrete, konferencije, okrugle stolove, tribine, na kojima bi se promovisale nove ideje vezane za reformu obrazovanja, za uvođenje inkluzivnog obrazovanja i kako bi se čulo mišljenje svih zainteresovanih za unapređenje obrazovanja lica sa posebnim potrebama.
Ekspertska grupa Ministarstva prosvete pošla je od široke definicije kategorije dece sa posebnim potrebama. Naime, danas u svetu u različ itim zemljama varira broj kategorija lica koja se tretiraju kao lica sa posebnim potrebama – od jedne ili dve (Danska), do deset (Poljska), a najčešće u pitanju je 5-6 kategorija takvih lica. Ekspertska grupa pod decom sa posebnim potrebama podrazumeva pre svega decu sa nekim oblikom ometenosti u razvoju, kao što su telesna, senzorna i mentalna ometenost, a zatim decu sa poremećajem u društvenom ponašanju, decu sa hroničnim i teškim oboljenjima koja su na dugotrajnom bolničkom ili kućnom lečenju, decu iz socijalno, kulturno i materijalno depriviranih sredina, decu bez roditeljskog staranja, zlostavljanu, izbeglu i raseljenu decu. Uključena je i specijalna kategorija nadarene ili talentovane dece, koja takođe imaju posebne obrazovne potrebe.
U našoj sredini postoje prilično izraženi otpori prema nazivu lica sa posebnim potrebama. Negativne reakcije na ovaj “uvozni” termin postoje u stručnoj javnosti, na primer među defektolozima, ali i među samim licima sa ometenošću. Oni kažu da ova lica imaju potrebe kao i svi ostali ljudi, ali da je način njihovog zadovoljavanja različit. Predložila sam drugačiji naziv, u skladu sa pomenutim socijalnim modelom ometenosti, a to je: lica kojima je potrebna posebna društvena podrška. Ovaj novi naziv već je ugrađen u ime tek otvorene institucije koja se nazive Centar za obrazovanje lica kojima je potrebna posebna društvena podrš ka.
Analiza postojećeg sistema obrazovanja učenika sa posebnim potrebama u Srbiji Analiza pokazuje da je aktuelni sistem obrazovanja organizovan u tri osnovna vida: 1. specijalno obrazovanje u posebnim školama za decu ometenu u mentalnom, senzornom, telesnom i socijalnom razvoju, kojim je obuhvać eno 1% ukupne populacije učenika; 2. specijalno obrazvanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od učenika sa istom vrstom ometenosti; 3. redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija), ali bez sistematske podrške i prilagođavanja posebnim potrebama učenika, tako da je njihov školski uspeh ispod proseka ostalih učenika i sa velikim brojem ponavljača.
Deca sa ometenošću najviše pohađaju specijalne škole, u koje se upućuju na osnovu odluke Komisije o razvrstavanju, koja procenjuje stepen i vrstu ometenosti i edukabilnosti. Ovakav pristup pati od visokog stepena diskriminacije. Druge kategorije dece sa posebnim potrebama najviše se školuju u redovnom obrazovnom sistemu, gde povremeno dobijaju pomoć od strane stručne psihološko-pedagoške službe u školi. Nastavnici nisu pripremljeni niti obučeni za rad sa ovim kategorijama dece.
Postoji i kategorija dece sa teškim i multiplim oštećenjima, trajno smeštena u institucije zatvorenog ili poluzatvorenog tipa sa kojima se minimalno, ili nikako, sprovodi edukacija i rehabilitaciono-habilitacioni rad.
Krupan problem predstavlja veliki broj dece sa posebnim potrebama koja su ispuštena iz sistema obrazovanja i nisu obuhvaćena nijednim vidom društvene brige i tretmana. Danas u Srbiji ne postoji sistematsko registrovanje ovih lica, tako da nemamo preciznih podataka o njihovom broju.
Specijalne škole funkcionišu kao nezavisan i paralelan sistem uz redovni, bez međusobne povezanosti. Dete koje jednom uđe u specijalni sistem veoma teško može da se prebaci u redovni, dok je put za prebacivanje deteta iz redovnog u specijalni sistem široko otvoren.