Različitost, pravo ili greh
Ivanka Jovanović
Savez distrofičara Srbije Beograd
U listu Nacional (pre nekog vremena je i zabranjen) nedavno je osvanuo tekst Bogdana Tirnanića pod nazivom “Ulice”, koji je, navodno kritikujući gradske vlasti, na neprimeren i vrlo direktan način uvredio dostojanstvo i kredibilitet svih osoba sa invaliditetom. To je bio povod da i Savez distrofičara Srbije javno izrazi svoj protest. Pored reakcija i drugih invalidskih organizacija, kao i podrške koju su uputile mnoge druge asocijacije i pojedinci. Redakcija je bila zasuta protestnim pismima, od kojih, na žalost, gotovo ni jedno nije objavljeno. Zabeležen je samo kratak osvrt od nekoliko rečenica, koji je samo potvrdio da se nije radilo o nesmotrenosti, o izvinjenju da i ne govorimo, već o stavu uređivačkog kolegijuma iza koga oni, očigledno, ostaju. Tekst koji sledi je protestno pismo koje smo uputili na pomenutu adresu i sa kojim želimo da upoznamo i naše čitaoce.
U tekstu pod nazivom “Ulice” objavljenom u dnevnom listu Nacional 21. februara 2003. godine, čiji je autor Bogdan Tirnanić, na najgrublji način je povređeno dostojanstvo i pravo na ravnopravnost svih osoba sa invaliditetom u našem gradu, ali i celoj zemlji, zbog čega izraž avamo najoštriji protest. Naime, pišući o rekonstrukciji ulice Kralja Milana, pomenuti autor je grubo, neodmerenim i uvredljivim rečima, optužio sve “odgovorne” za nešto što je Beograd bar za neznatno mali korak približilo svetu u kome je poštovanje ljudskih prava svetinja, tj. za stvaranje mogućnosti kretanja svih njegovih građana, među kojima su i osobe koje ne vide ili koje koriste invalidska kolica.
I to sve iz razloga što je, zahvaljujući ogromnom angažovanju organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, ali i zbog obaveze poštovanja standarda u izgradnji, duž cele ulice, pored spuštenih ivičnjaka na mestima za prelaz pešaka, izgrađen hrapavi deo koji omogućava kretanje osobama koje ne vide ili su slabovide. To se u pomenutom tekstu poredi sa ambalažom za jaja i dodaje da je to sve zbog građana sa “posebnim potrebama”, odnosno da bi se pojačao cinični prizvuk, zbog hendikepiranih, da bi “mogli da se kreću pored predsedničkih dvora”. Kao da smo mi zaštićena životinjska vrsta koja je najzad dobila svoj rezervat, čime smo počeli da ugrožavamo pravo, kako u tekstu stoji, “zdravih”.
Autor pri tom iznosi čitav set netolerantnosti, predrasuda prema svemu što je drugačije, ksenofobičnosti i, što je najstrašnije, neproverenih podataka.
Naime, prema statistici WHO (Svetske zdravstvene organizacije), 8-10% stanovništva svake zemlje ima neku vrstu invalidnosti, što u prevodu znači da u Beogradu živi oko 150.000 osoba sa različitim vrstama invaliditeta, a u celoj zemlji taj broj dostiže skoro milionsku cifru.
Ono što čini se dobro ilustruje postojeću diskriminaciju jeste da većina ljudi živi u zabludi kako kod nas ima jako malo osoba sa invaliditetom, jer ih ne viđaju na ulici, u prodavnici, u bioskopu. Sa tim u vezi je komentar da u Holandiji, na primer, ima mnogo više ljudi sa invaliditetom.
Naprotiv, ima ih otprilike isto kao i ovde, ali su im omogućeni uslovi da “izađu među svet”, dok kod nas ne mogu van svog stana.
Tako društvo i ljudi sa predrasudama čitavih 10% populacije čine “nevidljivim” osobama. A ako 10% izgleda zanemarljivo u odnosu na broj stanovnika u svetu, recimo samo da to znači da osoba sa invaliditetom u svetu ima više nego stanovnika Sjedinjenih Država i Rusije zajedno.
Da ironija bude veća, pomenuti tekst pojavljuje se na samom početku 2003. godine, koja je proglašena za Međunarodnu godinu invalida, a ne ljudi sa “posebnim potrebama”, s obzirom na to da nas oko 150.000 nema nikakve posebne potrebe, već iste one koje imaju svi ostali, samo što ih mi zadovoljavamo na drugačiji način. A potreba i pravo na slobodu kretanja jeste jedno od osnovnih ljudskih prava, koje bi se neki drznuli da nam uskrate, zaboravljajući pri tom da bi, u pravno uređenoj državi u kojoj postoji zakon o zabrani diskriminacije, bili za to najstrožije kažnjeni.
Istine radi, Generalna skupština UN usvojila je 1993. godine dokument pod nazivom “Standardna pravila UN za izjednačavanje moguć nosti koje se pružaju invalidima”, a koji je naša Savezna vlada ratifikovala 1995. godine, čime je, u najkraćem, fokus pomeren sa shvatanja invalidnosti kao medicinskog problema na shvatanje invalidnosti kao pitanja ljudskih prava.
Međutim, da bi svi zakoni i mere zaživeli u praksi, neophodno je razumeti zašto nastaje nejednakost, šta ona sve podrazumeva i, najvažnije, želeti da se ponašamo drugačije. A ne da nam tzv. kreatori javnog mnjenja emituju pozive na linč. Ako je i zbog dizanja prašine u javnosti i povećanja tiraža, nedopustivo je mnogo. E tu prestaje granica tolerancije, a ne u “realizaciji opisane ideje da se ta srazmera promeni u korist invalida, naročito ako je otvoreno uperena protiv zdravih”.
Konačno, tzv. ugledni novinar, flertujući sa političkim promenama i izmenama naziva ulica, podrugljivo predviđa da “nije daleko dan kada će opet doći do promene. Jednom će to biti Ulica svih beogradskih invalida”.
Završavajući svoju kolumnu, autor se (samo) naizgled “prizvao savesti” i dodao da je lično “veoma obziran prema svakom hendikepiranom, uvek mu se nađe pri ruci, pomogne mu da pređe ulicu”, čime definitivno baca rukavicu u lice čitavoj jednoj grupi sugrađana koji ne traže ničije, a najmanje njegovo lično milosrđe, već pravo na jednake mogućnosti.
Za Savez distrofičara Srbije, Ivanka Jovanović, glavna i odgovorna urednica lista Vesnik MD