Prostor kao najvažniji elemenat u književnom delu osoba sa invaliditetom
Čitav ovaj događaj je ispričala devojka koja ga nije videla. O tome saznajemo na samom početku pesme. Ona kune svoje oči zbog toga: Đevojka je svoje oči klela:
“Čarne oči da bi ne gledale!
Sve gledaste, danas ne viđeste…”1
Uprkos ovome ona započinje priču i vodi je polako, ali sigurno, do kraja. Savremeni srpski pesnik Miodrag Pavlović, razmatrajući ove stihove, kaže da naše oči imaju sopstvenu logiku kretanja i iz tog razloga se mogu kleti.2 On ovo objašnjava kao metaforu čitavog čoveka koji je nešto propustio da vidi. Oči zaslužuju kletvu jer ništa nikada nije bilo važnije da se vidi, a one nisu videle. Slepi pevač ne peva kao čovek bez očiju. On ih ima, ali na nekom drugom mestu,3 kao što su i doga- đaji o kojima peva uvek na nekom drugom mestu. Devojka sa očima koje mogu da očaraju nije videla, i to je razlog zašto on mora da peva o tome. On zna vrednost očiju. One su dragocene za čoveka. Njegov junak prvo gubi noge i ruke, bez kojih više ne može da bude ono što je bio.
Potom gubi oči, a to znači život, čitavo življenje. Poricati vrednost ne- čega što se smatra najvažnijim u životu jednog čoveka, nije ništa drugo do junaštvo stvarnog odmetnika. Bez očiju stari Vujadin postaje uzvi- šen, jer ih se odriče, kao i pevač koji zna da oči čoveka teraju na svakodnevna iskušenja (zlato, blago), a time će njegova pesma biti odbačena.
Pevač u nama budi takođe i strah za oči. Stari Vujadin je prenebregao ovaj strah. On je hajduk. Najpre je prevazišao gubitak samoga sebe, pa tek onda gubitak svojih očiju. On napušta ovaj život kao junak.
Vid je bio njegov život. Živeći bez vida, pevač napola živi sopstvenu smrt4 i jedino kroz nju može da stvori novi život onoga što je viđeno.
Pevačeva pesma je “vidovitost za vidljivo”.5 Ali on prvo mora da prihvati da ne može da vidi, da bi stekao pravo “da vidi” iza toga.
Čovekov dom 6
(umesto zaključka)
- Geoffrey N. W. Locke , isto, 296. [↩]
- Miodrag Pavlović, nav.delo, 80. [↩]
- Uporedi: “Više sam video razumom nego očima. Katkad bih satima sedeo sam u svojoj sobi Nisam slikao ili nešto drugo radio, već sam samo sedeo i zurio u svoj svet, dalek i izvan svega što je ispunjavalo moj svakodnevni život…” (Kristi Braun, My Left Foot, 69.) [↩]
- Uporedi sa rečima koje je stari Homer stavio u usta Ahileju kad ga je Odisej našao u Hadu među dušama umrlih: …ja bih radije bio sebar i služio drugom koji svojega nema imanja te živi od mrake nego li vladati mrtvima svim što ne vide sunce! (Homer, Odiseja, XI pevanje, Prosveta, Beograd, 1974, 168.) Ovo su reči čoveka koji ne vidi. Ništa se ne može uporediti sa sposobnošć u da vidimo svetlo. Helen Keler je imala medaljon sa Homerovim likom i pisala o njemu ukazujući na unutarnji svet čoveka koji je ispričao priču o događajima koje nije bio u stanju da vidi kao da ih je video. Njegova priča živi hiljadama godina, pronalazeći svoje mesto u mnogim jezicima i među različitim slušaocima ili čitaocima, ali uprkos svemu, i dalje su postojale “te slepe oči (tražeći) čak i u gipsu svetlost i plavetnilo njegove drage Grčke, ali tražeći uzalud”. NJegovo lice bilo je lice pesnika i čoveka “prožetog tugom” koji je obitavao “u večitom mraku” pevajući: O noći, mračna noći, Što podnevnog sunca skrivaš sjaj; Večita tama, potpun mrak, Bez ikakve nade na ijedan zrak.” (Helen Keler, nav. delo, 103-4.) [↩]
- Vidi belešku 24. [↩]
- Vidi belešku 1. [↩]
E bas hocu knjigu moje kolegice “Prostor kao najvazniji elemenat u knjizevnom delu osoba sa invaliditetom
Hvala!
Mozete li ovu knjigu postaviti za download?
Za sada to nije u planu.
Nakon odlaska u sveru virtuelnog (kako je to napisala Milica Mima Ruzicic), u mojoj poslednjoj knjizi pesama NOVE DOMOVINE, moguce da cu se ponovo vratiti telu. Mozda je poetiziranje virtuelnog sveta samo beg od tela, beg od problema koji nije razresen.