Prostor kao najvažniji elemenat u književnom delu osoba sa invaliditetom
Vidovitost za vidljivo 1
Rekli smo da se oči mogu, i to je često slučaj, identifikovati sa čitavim ljudskim telom, ili pre sa čitavom ličnošću. One su uvek otvorene prema svetu. Primeri koje smo prikazali dokazuju ovu tezu. Ali predstavljajuć i telo, kuću koja se sastoji od zidova unutar kojih je čovek zatvoren, oni su i metafora skučenog prostora u kome se on kreće ili miruje, a ukoliko se kreće, to kretanje nije ništa manje ograničeno od prostora u kome to čini. Upravo smo videli kako to izgleda u delima onih autora koji nisu samo zatvoreni unutar zidova sopstvenog tela, već im je i telo fizički zatvoreno između betonskih zidova. Čak i ako bi nekad izašli, teško je reći da li bi se ikada prilagodili “spoljnjem svetu”, makar to bio i svet ljudi koji su u istoj situaciji. “I dalje nisam mogao da prihvatim realnost svega toga – činjenicu da sam sada deo ovog nepoznatog i zbunjujućeg, ovog novog i brzohodnog sveta ljudi i mesta”, rekao je Kristi Braun kad je počeo svakodnevno da odlazi na kliniku, poredeć i sebe sa pećinskim čovekom, koji je bio “godinama zatvoren u mraku i skučenosti svog uskog staništa i sada odjednom izbačen u prostrani svet pun vreve, te zuri prazno kao da prvi put vidi svetlost dana i biva zaslepljen svime što se pred njim otkriva”.2 Pesma o starom Vujadinu i dvojici njegovih sinova jedna je od najimpresivnijih epskih pesama jer ne veliča junaštvo odmetnika na megdanu, već junaštvo čoveka koji zna da će i on i sinovi izgubiti oči i koji to prihvata bez žalbe.
Zarobili su ih Turci i odveli u gradić Livno u Bosni. “Na njima je čudno odijelo.”3 Lepota i skupocenost njihovog odela opisana je do detalja primenom gradacije:
Na onome starom Vujadinu,
Na njem binjiš od suvoga zlata,
U čem paše na divan izlaze;
Na Miliću Vujadinoviću,
Još je na njem ljepše odijelo;
Na Vuliću bratu Milićevu
Na glavi mu čekrkli čelenka,
Baš čelenka od dvanaest pera,
Svako pero od po litru zlata.
On vrlo dobro zna šta će im se tamo dogoditi:
Onđe će nas biti i mučiti:
Prebijati i noge i ruke,
I vaditi naše oči čarne…
Savetuje svojim sinovima da ne budu “srca udovička”, već da budu “srca junačkoga” i da ne izdaju svoje drugove, jatake i mlade krčmarice kod kojih su “Rujno vino pili u potaji”. Sve što on predviđa, ostvaruje se. Kad su mu slomili kosti i udove, pružili su mu još jednu priliku da izda svoje pomoćnike, pre nego što mu stanu “oči vadit’ čarne”.4 Dajemo ovde ceo dijalog da bismo pokazali razliku između “običnih smrtnika” i nekoga ko je već prevazišao sam sebe i sada se svesno odrič e svoga života, spoznavši i njegove loše i njegove dobre strane:
“Kazuj, kučko, stari Vujadine!
Kazuj, kučko, družinu ostalu,
I jatake kud ste dohodili,
Dohodili, zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Kazuj, kučko, krčmarice mlade,
Kod kojih ste rujno vino pili,
Rujno vino pili u potaji?”
On odgovara:
“Ne ludujte Turci Lijevljani!
Kad ne kazah za te hitre noge,
Kojeno su konjma utjecale;
I ne kazah za junačke ruke;
Kojeno su koplja prelamale
I na gole sablje udarale;
Ja ne kazah za lažljive oči
Koje su me na zlo navodile,
Gledajući s najviše planine,
Gledajući dole na drumove
Kud prolaze Turci i trgovci.”5
- Miodrag Pavlović, “Rasprava o očima”, Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979, 83. [↩]
- Kristi Braun, My Left Foot, 131-2. [↩]
- Geoffrey N. W. Locke, “Stari Vujadin”, Serbian Epic Ballads, NOLIT, Beograd, 1997, 296. [↩]
- Vidi belešku 31. [↩]
- Geoffrey N. W. Locke, nav. Delo, 298-301 [↩]
E bas hocu knjigu moje kolegice “Prostor kao najvazniji elemenat u knjizevnom delu osoba sa invaliditetom
Hvala!
Mozete li ovu knjigu postaviti za download?
Za sada to nije u planu.
Nakon odlaska u sveru virtuelnog (kako je to napisala Milica Mima Ruzicic), u mojoj poslednjoj knjizi pesama NOVE DOMOVINE, moguce da cu se ponovo vratiti telu. Mozda je poetiziranje virtuelnog sveta samo beg od tela, beg od problema koji nije razresen.