Prostor kao najvažniji elemenat u književnom delu osoba sa invaliditetom
Ovde je tiho. Ovde je “Nirvana”.1 I poetski subjekt i čitalac znaju da su doživeli svojevrsnu katarzu.2
Ovo nije jedini slučaj da oči predstavljaju čitavo telo. Opisujući devojčicu koju je video u ambulantnim kolima, Kristi Braun piše: “Na sedištu do mene ležalo je malo dete, potpuno inertno, sa ukočenim, zaleđ enim crtama lica, koje su bile bezizražajne, izuzev očiju, koje su se nemirno i radoznalo vrtele unaokolo. Ta dva oka bile su jedino živo kod nje – bila su kao dva osvetljena prozora u mračnoj kući.”3 Detetovo telo je kuća, njene oči su prozori, otvoreni ka svetu. To su oči kuće, jedini njen deo povezan sa svetlošću, a svetlost je život. On posmatra devoj- čicino telo kao kuću i ističe njen mrak.
Njegova predstava o vlastitom telu u mnogome je slična, njegov opis posledica svog prvog “stvarnog” sučeljavanja sa ogledalom dokazuje to i više nego jasno: “Zamrzeo sam izgled tih šaka, klimave glave i usta iskrivljenih na jednu stranu, kakvim sam ih video u ogledalu, tako da sam ubrzo zamrzeo ogledalo i počeo da ga se plašim. Reklo mi je previše”,4 reče i slomivši ga, slomi još jednu priliku da otkrije sam sebe.
No postoji takođe jedan odlomak u njegovom romanu koji je mogao da napiše samo neko ko je sebe već prepoznao i živi sa svojom spoznajom, udišući svež vazduh onoliko koliko mu pluća dozvoljavaju, uspevajući čak da ubaci i elemente šale poput onih koje možemo pronaći u pesmama Siniše Tucića:
GOLO LICE5
Moje lice je krigla puna pene.
Aparat glava za tresak temenjače, peruti.
Nos je ključ mitesera,
obraz poligon za tikove,
obrve za iznenađenja.
Usta su suptilna carinska zona.
Na mom licu igra se
večna fudbalska utakmica
suprotnih argumenata.
CEPANJE NELOGIČNOSTI6
Kad bi tela mogla da se cepaju,
bilo bi sve po mojoj volji.
Znam pouzdano da bi moćni čovek sa neba
meni podario moć cepanja,
olako,
kao ključeve od novoizgrađenog stana.
Po čitav dan bi cepao tela koja
su nelogična i sklapao nova
po ukusu, kao Unicef puzzle.
Kao što ćemo ubrzo videti, reči koje Kristi Braun upotrebljava u ovom odlomku gotovo su iste kao u bilo kom od odlomaka iz knjige Moje levo stopalo, koje smo analizirali u ovom radu. Promena koju smo upravo pomenuli povezana je sa drukčijom tačkom gledanja, skrivenom među ovim redovima:
“Nikada nije mogao baš lako da zaspi i ostajao bi noću budan, dok su ostali hrkali i hrkali, i razmišljao o mnogim stvarima koje je pre osetio nego video, jer nije se mnogo šta videlo iz tragača sa četiri oštre drvene stranice, niti se mnogo šta moglo videti sa prozora koji gleda na ulicu, izuzev drugih kuća na suprotnoj strani, i autobusa, i automobila, i dece koja se igraju i trče po ulici. Neki put bi bila velika tutnjava na nebu, i on bi, podigavši pogled, ugledao aeroplan kako prolazi, i gledao bi ga sve dok od njega ne bi ostala samo tamna mrlja u daljini i onda ništa, a potom bi satima sanjario o njemu i razmišljao o svim ljudima koje on nosi, tako visoko iznad sveta, i kako može da lebdi u vazduhu tek tako, i kuda bi mogao da ide. Želeo je da jednoga dana bude u avionu, mogao je da zamisli kako bi to izgledalo, visoko iznad oblaka čak, sa zelenim komadima zemlje koji se pojavljuju između, a iznad čitavo nebo jarkoplavo i beskrajno. Bilo bi to kao da letiš veoma blizu Boga, zamiš ljao je, i kada bi se bilo gde na nebu mogao pronaći otvor,7 bilo bi moguće ući u raj baš kao da ulaziš kroz zatvoren prozor ili pukotinu na krovu. Možda je to jedini način”, završava on, “na koji je većina ljudi ikada stigla u raj – kao provalnici.”8
- Up: NEDEFINISANOST Svaka stvar ima ugao programske / nedefinisanosti, moj život je / traženje stvari i definisanje. / Definicije su potrošene, / ko će sada konstruisati uglove / definisanja? Uglova više nema, / definicije su izbegle, dobile azil za večnu Nirvanu. (Siniša Tucić, isto, 24.) [↩]
- Svrha katarze, po Aristotelu, jeste da oslobodi publiku ili čitaoce njihovih sopstvenih strahova kroz identifikaciju sa raznovrsnom ljudskom patnjom. Jedan odlomak iz poglavlja “Zatvorski zidovi” Kristija Brauna pokazuje nam da katarza može biti isto toliko značajna za samog pisca koliko i za čitaoca. Ovaj odlomak može se učiniti nastranim ukoliko ne uzmemo u obzir činjenicu da je to kreacija čoveka zaglavljenog u sopstvenom telu. Čak i tada potreban nam je veliki napor da pronađemo opravdanje za ovo: “Svaki put kada sam bio zaista depresivan uzimao bih svoju olovku i sastavljao morbidne opise raspadnutih leševa nađenih u podrumima i na tavanima ili iznenadni odjek krikova u mrkloj noći u vlažnim starim seoskim dvorcima…” I dalje: “… nisam se zadovoljavao samo da ‘ubijem’ svoje junake, ubijao sam ih na najsuroviji mogući način. Nije bilo dovoljno ubiti ih. Sekao bih ih na komadiće i razbacivao njihove ostatke unaokolo. Bilo je veoma krvavo.” On dodaje na istoj stranici da mu se činilo da je zahvaljujuć i pisanju “život postao malo manje dosadan”, ali uprkos ovome, on se uvek osećao “usamljeno i nemirno”. “Kako mi se um razvijao, rasla je i svest o telu, sve dok spoznaja njegovih nesposobnosti nije bila dovoljna da mi stvori gotovo fizički osećaj bola. Nije u mom životu bilo ničeg takvog kao što je novi dan - svaki je dan naprosto bio ponavljanje prethodnog, bez ikakve promene ili nade u promenu”. (86-7) Opisujući kako samo što nije ubila mlađu sestru primetivši je u kolevci svoje lutke, Helen Keler piše u svojoj knjizi Moj život: “Tako je to kada se krećemo dolinom dvostruke usamljenosti. Malo znamo o nežnoj ljubavi koju bude umiljate reči, deljenje i drugarstvo.” (NIP “Kosmos”, Centralni odbor Saveza gluvih Jugoslavije, Beograd, 1957, 26.) Eto zašto ona sposobnost govora smatra “ljudskim nasleđem”, a poznato je sa kolikom je upornošću Kristi Braun čitavog svog života pokušavao da to postigne. [↩]
- Kristi Braun, My Left Foot, 127. [↩]
- Nav. delo, 50. [↩]
- Siniša Tucić, isto, 30. [↩]
- Isto, 28. Vidi i belešku 17. [↩]
- Vidi prvu stranicu ovog teksta i belešku 2. [↩]
- Kristi Braun, Down All the Days, 6-7. [↩]
E bas hocu knjigu moje kolegice “Prostor kao najvazniji elemenat u knjizevnom delu osoba sa invaliditetom
Hvala!
Mozete li ovu knjigu postaviti za download?
Za sada to nije u planu.
Nakon odlaska u sveru virtuelnog (kako je to napisala Milica Mima Ruzicic), u mojoj poslednjoj knjizi pesama NOVE DOMOVINE, moguce da cu se ponovo vratiti telu. Mozda je poetiziranje virtuelnog sveta samo beg od tela, beg od problema koji nije razresen.