Prostor kao najvažniji elemenat u književnom delu osoba sa invaliditetom
Ovde nas pesnik postepeno uvodi u “priču”. Opisujući situaciju koja se događa “tamo”, on prikazuje svoj životni prostor, naglašavajući ulogu prozora kao surove granice koja mu omogućava da vidi i reaguje na stimulus s druge strane, ali ne dozvoljava njegovim signalima da pronađ u put do “tamo”, jer granica-ekran preko koje on posmatra spoljni svet ne predstavlja isti tip ekrana za one koji aktivno učestvuju u njemu.
Potom dolazi vetar, u pravom trenutku, kao svojevrsni “posrednik” i polako menja smer pesme, vodeći je gotovo do optimističnog završetka i sprečavajući “katastrofu”. Kućni prag je takođe granica, ali on ovde predstavlja zaštićenu oblast. Pesnik upotrebljava prisvojnu zamenicu prvog lica “moj”. Prag, na koji list pada, ovde nije isključivo deo kuće kao arhitektonske strukture koju poetski subjekt deli sa ljudima sa kojima živi. On ima razloga da ga učini delom vlastitog sveta.1 Zagušljiva soba
Pišući o svom životu, Kristi Braun kaže: “Moj život je izgledao baš kao mali, mračni, zagušljivi ugao u koji sam bio gurnut licem okrenutim ka zidu, i slušao sve te zvuke i pokrete velikog sveta napolju…
Osećao sam kao da se naprosto krećem po kolotečini… Bio sam zatvoren, odsečen, u nemogućnosti da izrazim sopstvenu volju. Nije mi ostalo ništa do frustrirajući pokušaji i ograničene misli”.2 A kasnije do- daje: “Bio sam zarobljen unutar zidova i sada, kad sam odrastao, osetio sam kako stežu obruč oko mene”.3
Dok je Kristi Braun izjednačavao svoj život sa zagušljivim uglom, pesnik Siniša Tucić u knjizi Betonska koma gleda na ceo svet kao na zaguš ljivu sobu ograničenu zidovima. Ali njihovi tekstovi se razlikuju.4 U citiranom odlomku, Kristi Braun ne doživljava svoj ugao kao činjenicu koju ipak mora da prihvati. S druge strane, Siniša Tucić ne samo da je prihvata, već se sa njom suočava. Neki elementi koji se pojavljuju u njegovim pesmama ukazuju na spremnost da se napravi svojevrstan red u sopstvenom životu, te se čini da on prostorne relacije iz svog iskustva prebacuje na čitav svet i, ističući njegovu disharmoniju, teži da pronađe ulaz u harmoniju. Njegove pesme “Zagušljiva soba” i “Noćne senke” pokazuju da je on odabrao neobičan put, ali to je put koji bi mogao da vodi do njega:
ZAGUŠLJIVA SOBA5
Soba je prostor oivičen zidovima:
istočnim, zapadnim, severnim, južnim…
Napolju nema zidova,
ali postoji Istok, Zapad, Sever, Jug…
iz imenice se rađaju pridevi,
pridevi proizvode predmete
koje oivičavaju.
Tu počinje nestašica prostora
i kontradikcija ove pesme.
Slabi strujanje vazduha,
svet postaje zagušljiva soba.
NOĆNE SENKE6
Više nije sintetičko ćebe,
sada je deka od vune pomešane sa znojem,
posle noćne polucije.
Jedino mi je pejsaž plafona pao u oči,
kada sam ih bacio uvis.
Plafon više nije gore.
Ostale su samo senke automobila
koji prolaze ulicom.
Poslednja pesma predstavlja celovit prikaz prostorne relativnosti i relativnosti uopšte.7 (Pejsaž) plafon(a) kao i priroda ćebeta kao elemenata spoljnjeg sveta upadaju u oči. Poetski subjekt “baca” svoje oči uvis. Mogao je da kaže da mu se čini da mu je plafon upao u oči kad je podigao pogled, ali ne kaže to. Upotrebivši ovaj glagol, on samo podvlač i udaljenost toga “gore” od dubine njegovih očiju koja još više uvla- či plafon u sebe, na suptilan način. On više nije gore, ali pada bez praska i to u jedan u potpunosti drukčiji, nepoznat svet, dovoljno dubok da se njegovo dno ne može ni zamisliti. Ostaju senke automobila i kreću se, ali one “prolaze ulicom”, one su “tamo” na “njihovoj” strani prozora.
- Koristimo ovu priliku da kažemo da bi ovakva situacija mogla da bude veoma značajna za ono što Kristi Braun naziva “oslobađanjem” od zidova. Šta bi se dogodilo da je stimulus iz “spoljašnjeg sveta” bio jači? Da li bi poetski subjekt, ili sam pesnik, iznova čekao na vetar? Vidi i prethodnu belešku. [↩]
- Kristi Braun, My Left Foot, 78. [↩]
- Nav. delo, 88. [↩]
- Tu je i zamišljeni dijalog Kristija Brauna sa trudnicom, u kome je skučeni prostor njegovog tela snažno izražen, ali u kome se on suočava sa činjeni com da ne može pobeći od sudbine ma koliko gorka ona bila: “…Jedna teška trudnica stajala je pred njim pod grimiznim nebom… i pogledavši, učinilo mu se da ona raste i širi se, sve dok zgrade nisu zasenile njen sjaj i širina. Na prednjem delu njenog naraslog stomaka bio je transparent, koji je podsećao na površinu ravnog ogledala u izlogu, video je nerođeno detence skvrčeno u njoj u obliku znaka pitanja kako lako pliva po utrobi čvrsto privezano za luku treperavom pupčanom vrpcom koja ga spaja sa majčinim telom. Video je u svom jedinstvenom iznenađenju da je lice koje zuri u njega i u svet iz unutrašnjosti poluprozirne utrobe žene bilo njegovo sopstveno. …Žena je lagano uzdahnula i s izrazom velike tuge na licu prstom pokazala na svoje nerođeno dete… ‘Ne daj da se rodim, molim te, cvilela je beba, glasom prigušenim kao da dolazi iz mora…’ ‘Čovekova je sudbina da se rodi, moj sinko … da se rodi, da živi, da radi, da pati i da umre. Sve to je tragedija, a prva i najveća tragedija je roditi se.’ Lice joj se iskrivilo usled porođajnog, bola, dok se detence tužno opiralo u njoj i srušilo se udarivši glavom o zid njene utrobe, i počelo da peva: Moj grob je utroba / Golzolanta / radost i sudba zla / Golzolanta / Zajedno smo u ovome / dolazi lepo il’ ružno vreme / Sagradi sobu, osiguraj se / Golzolanta. Kristi Braun, Down All the Days, 307-8. Vidi belešku 22. [↩]
- Siniša Tucić, “Zagušljiva soba”, iz knjige Betonska koma, NIP “In-Press”, Beograd, 1996, 22. [↩]
- Nav. delo, 34. [↩]
- Postoji takođe i pesma pod tim naslovom u istoj knjizi, str. 27, u kojoj pesnik pita nije li čak i “grafika relativnosti relativna”? [↩]
E bas hocu knjigu moje kolegice “Prostor kao najvazniji elemenat u knjizevnom delu osoba sa invaliditetom
Hvala!
Mozete li ovu knjigu postaviti za download?
Za sada to nije u planu.
Nakon odlaska u sveru virtuelnog (kako je to napisala Milica Mima Ruzicic), u mojoj poslednjoj knjizi pesama NOVE DOMOVINE, moguce da cu se ponovo vratiti telu. Mozda je poetiziranje virtuelnog sveta samo beg od tela, beg od problema koji nije razresen.