Prostor kao najvažniji elemenat u književnom delu osoba sa invaliditetom
Milica Mima Ružičić
magistrant studija lingvistike i srpskog jezika
Novi Sad
Rezime: Ljudi, čije književno delo izučavamo, u potpunosti su okrenuti svom telu. Telo ovde zamenjuje čitav unutrašnji prostor za koji oni znaju. Njihova soba, ili retko kuća u kojoj žive, pojavljuje se kao pravi eksterijer i često jedini fizički dodir sa spoljnim svetom. Namera nam je bila da otkrijemo ulogu betonskih zidova unutar kojih su oni zatvoreni usled svoje fizičke onesposobljenosti, kao i ulogu večitog mraka u junačkim pesmama ispevanim od strane slepih pevača i u priči slepe i gluve Helen Keler. Ovi ljudi čvrsto veruju da su “surovo drukčiji” od ostalih ljudi sa običnim problemima. Oni se bore i sa svojom čežnjom da im se pridruže i sa strahom
od promene položaja na koji su navikli.
Bilo bi to nalik napuštanju toplog gnezda u kome im nije udobno, ali predstavlja jedino sklonište koje imaju. Posmatrajući druge ljude iz sedećeg položaja ili “iza očnih jama u beskrajnoj noći”, poput starih pevača, iz dubine osećaja nakon dodirivanja nečije šake, ili možda šetnjom njihovim stazama pokušavajuć i da im uhvate misli i osećanja i da pomognu, oni su lagano postali svesni da ti problemi i nisu obični kako se činilo. Ali morali su prvo da upoznaju sebe da bi mogli da vide druge.
Ključne reči: prostor, književno delo, telo, soba, vid.
Uvod
Ovaj dom je moj, i moj opet nije…
(Iz zapisa na staroj patrijaršijskoj kući
u Verdenbergu, Švajcarska)1
Pokušavajući da razume svoj položaj u prostoru, čovek se prema njemu odnosi kao prema gospodaru, ali i kao gospodar. U prirodi nam je da dajemo prostorne karakteristike stvarima i fenomenima s kojima se srećemo. I sam koncept univerzalnosti za većinu ljudi ima apstraktan prostorni karakter. Ljudski jezik u prostoru, i istovremeno pun prostora, a književnost, koja koristi taj jezik kao svoje telo, pronalazi svoje izvore u prostoru i istovremeno zavisi od njega. Čovek deli prostor na osnovu prirodnih granica, ali i zamišlja i stvara granice. Zatvara prostor među zidove svog doma, unutar raznolikih građevina i različitih institucija sačinjenih od zidova ili bez njih. On takođe zatvara taj prostor u sopstveno telo. Postoji, dakle, spoljašnji prostor, otvoren, dovoljno velik i širok za sve i svakoga, i unutrašnji prostor koji stvaramo samo za sebe kao sklonište. Moguće je preći granicu, prekoračiti liniju i ući iz jednog “sveta” u drugi, ali čineći ovo, čovek se može sresti sa najneobič nijim i najopasnijim stvarima i likovima. Takav je prelazak uvek pra- ćen obredom čak i kada to tako ne izgleda. Kroz njih polako počinjemo da učestvujemo u društvenom životu.
Opozicija spoljašnji/unutrašnji u osnovi je našeg iskustva. Moramo poznavati obe strane da bismo živeli “normalnim” životom. Već je rečeno da čovek stvara različite zidove i ograničava ogromni prostor da bi se zaštitio, ali i da bi sačinio svet za sebe. Ovaj novoizgrađeni svet može da ima mnogobrojna imena i mnogobrojne oblike. Najmanji, ali najjači i najbezbedniji jeste dom,2 i u savremeno doba soba kao njegov deo, koji čoveku omogućava da bude sam sa sobom i da uživa u svojoj intimi. Dokazano je da je čovekovo stanište mikrokosmos, kao i njegovo telo. Čovek je nekada bio otvoren prema svetu da bi mogao da komunicira sa božanstvima i da se postavi u centar da bi ova komunikacija bila što pristupačnija.
Ljudsko telo je nekada bilo ritualno izjednačavano sa kosmosom i sa kućom. Kuća, kao i kosmos, ima otvor na vrhu – prolaz u drugi svet.
Imati telo znači smestiti se u jednu kuću. Čovek je “živeo” u svom telu na isti način na koji živi u kući ili u svemiru. Kosmos je bio savršeno organizovan univerzum.3 Sedište savremenog čoveka nije više kosmos.
Sam kosmos postao je neproziran, nepokretan, nem i ne prenosi nikakvu poruku.
Autori, čije književno delo ovde izučavamo, u potpunosti su okrenuti svom telu. Nije to zbog njihove verske ili metafizičke orijentacije, ili zbog slobodne volje. Telo ovde zamenjuje čitav unutrašnji prostor za koji oni znaju. Njihova soba, ili retko kuća u kojoj žive, pojavljuje se kao pravi eksterior, često kao jedini fizički dodir sa spoljnim svetom.
Namera nam je da otkrijemo ulogu betonskih zidova unutar kojih su oni zatvoreni i ulogu večitog mraka u junačkim pesmama ispevanim od strane slepih pevača i u priči slepe i gluve književnice Helen Keler. Poku- šaćemo da odgovorimo na pitanje da li su ti zidovi tek zidovi i da li je taj mrak samo mrak, ili bi mogao da bude nešto drugo.
Zatvorski zidovi4
Moramo reći da su autori u posmatranim delima u potpunosti svesni tog “spoljnjeg sveta”, ali ga samo posmatraju. Uloga prozora, kao ekrana, ili “staklenog zida” ovde je nezamenjiva. On povezuje njihovo telo, njihov unutrašnji svet, sa nečim što bi se moglo uporediti sa “dalekim zemljama” koje vide, ali im nikada stvarno ne prilaze, čak i kada su fizički sa njihove strane prozora.5 “Ali čak i kad sam bio u okruženju svoje velike porodice, osećao sam da im ne pripadam, da sam uljez”, ka- že Kristi Braun u svojoj autobiografiji i dodaje: “Nisam mogao da im se približim. Nisam mogao da se unesem u duh koji ih je prožimao… Činilo se da sam svakim danom bio gonjen dalje izvan sfere njihovog života.
Dešavalo se u njihovom okruženju da sam više nego ikad osećao koliko sam daleko od njih, od svega što su radili i u šta su verovali.”6 Kratka pesma Radovana Filipovića “Vetar”7 pokazuje to još neposrednije.
Jedan listić žut,
otkinut sa grane
pao je na put.
Meni žao što ga
prolaznici gaze,
pa kucam u prozor
da me čuju, da me spaze.
Ali oni, niko ništa
samo vetar tad zašišta,
i taj listić, meni drag,
zalepi se za moj prag.8
- Uzeto iz četvrte knjige Sabranih pesama Desanke Maksimović, Nolit, Beograd, 1990, 203. [↩]
- Ova reč ovde pokriva sve termine koji su kroz istoriju imali ovo značenje – od pećine do palate. [↩]
- Mirča Eliade, Sveto i profano, Književna zajednica Novog Sada, 1986, 148-9. [↩]
- Ovo je naslov osmog poglavlja knjige Moje levo stopalo Kristija Brauna (Minerva Press, London, 1997, 78-89). Sve odlomke iz knjiga Kristija Brauna koji će se ovde naći, preveo je autor ovog rada. [↩]
- Ovo bi moglo da se uporedi sa rampama u starim grčkim pozorištima koje su se nalazile između publike i glumaca i sprečavale publiku da učestvuje u predstavi. [↩]
- Kristi Braun, nav. delo, 88. [↩]
- Radovan Filipović, “Vetar”, iz knjige Glasovi neba, koju je objavio Savez za cerebralnu i dečju paralizu Srbije kao zbirku pesama svojih članova, Beograd, 1996, 11. [↩]
- Sintagma “naš prag” u situacijama kao što je ova mnogo je uobičajenija u srpskom jeziku. Pretpostavimo da Radovan Filipović ne živi sam, ali, kada sedimo, opažamo stvari na drukčiji način nego kada se krećemo. Dok sedi mo, imamo više vremena da se koncentrišemo na nešto pored čega obično samo prođemo. Koliko ljudi dok hoda primeti žuti listić pod svojim stopalom? Up. “Sedeo je na hladnom pločniku pod smeđom užarenom senkom podnevnog neba, i jedan škotski ovčar blagih očiju sa ženskim likom došao je i legao mu na stopala. On pomilova glavu životinje slobodnom, nesputanom šakom; oči su mu plivale u apsurdnim suzama, jer hiljadu se stopala pomaljalo puneći ulice i sve što je video iz svoje duboke niše bili su izlizani porubi krajeva pantalona, pohabana obuća i blatom isprskani članci i gornji delovi stopala žena koje su promicale sitnim koracima. Ni na njega ni na psa niko nije obraćao ni najmanju pažnju. Zlokobno je sunce odgurnulo na stranu oblake nalik mastionici i ubitačno pržilo njegovu klimavu glavu, su- šeći mu suze sve dok na njegovim obrazima nisu otvrdle, nalik grudvicama šljunka. Spustio je pogled i ugledao armiju velikih crvenih buva kako se hanibalistič ki prevrću i počinju da se proždiru međusobno, jedući halapljivo jedna drugu da bi na kraju ostale samo pobednice, a ove su toliko nabrekle od tovljenja svojom braćom parazitima da su se prepunile do tačke iznurenosti i samo su sa psećih leđa pale na pločnik, gde su ležale trzajući svojim tankim crvenim nožicama u vazduhu sa proždrljivom jalovošću sve dok škotski ovčar nije lenjo izbacio svoj jezik nalik svinjskoj šnicli i polizao ih. On je lagano podigao pogled od svog dugog naturalističkog promatranja i ugledao velike sive stubove koledža kako se lagano cede i tope kao štapići od šećera na podnevnom suncu, koje je trubilo.” (Christy Bronjn, Down All the Days, Minerva Press, London, 1997, 206). Vidi i narednu belešku. [↩]
E bas hocu knjigu moje kolegice “Prostor kao najvazniji elemenat u knjizevnom delu osoba sa invaliditetom
Hvala!
Mozete li ovu knjigu postaviti za download?
Za sada to nije u planu.
Nakon odlaska u sveru virtuelnog (kako je to napisala Milica Mima Ruzicic), u mojoj poslednjoj knjizi pesama NOVE DOMOVINE, moguce da cu se ponovo vratiti telu. Mozda je poetiziranje virtuelnog sveta samo beg od tela, beg od problema koji nije razresen.