Preduslovi za reformu sistema zaštite lica sa posebnim potrebama
Gordana Matković
Centar za liberalno-demokratske studije Beograd
Rezime: Autor se bavi pitanjem šta se za prethodne tri godine promenilo u položaju lica sa posebnim potrebama i izlaže pretpostavke za dalje poboljšanje položaja pripadnika ove populacije. Porastao je iznos invalidske penzije i prava na tuđu negu i pomoć, uspostavljena je redovno finansiranje invalidskih udruženja, a započeto je i sa finansiranjem lokalnih projekata. Od zakonskih rešenja predviđeno je dvostruko povećanje iznosa prava na tuđu negu i pomoć budžetskih korisnika, načinjeni su nacrti zakona protiv diskriminacije lica sa posebnim potrebama i zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom. Pripremljena je uredba koja bi suštinski promenila način rada komisija za razvrstavanje dece sa posebnim potrebama. Kroz manje humanitarne akcije nabavljen je značajan broj invalidskih kolica, slušnih aparata, kompjutera i sl. U okviru strategije za smanjenje siromaštva posebno poglavlje je posvećeno smanjenju siromaštva osoba sa invaliditetom, dok je na nivou vlade napravljen Savet za pitanja osoba sa invaliditetom. Formulisanje strategije države za poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama i usvajanje multisektorskog pristupa problemu je prva pretpostavka za poboljšanje položaja ove populacije. Osim zdravstvene i socijalne zaštite, od izuzetne važnosti su pitanja zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansija, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanja barijera, razvoja svesti o potrebama i problemima ove populacije.
Ključne reči: reforma, lica sa posebnim potrebama, socijalna zaštita, zakonska rešenja, multisektoralni pristup.
U prethodne tri i po godine reforma socijalne zaštite nije bila posebno usmerena ni na jednu ugroženu grupu. Strategija reformi je bila postavljena tako da se najpre izvrše krupne promene u sistemu koje bi same po sebi vodile i boljitku pojedinih ugroženih grupa, a da se nakon postavljanja krupnih sistemskih blokova na odgovarajuće mesto pažnja fokusira na pojedine grupe.
Ovakvo razdvajanje naravno ne treba shvatiti bukvalno, jer ono ne samo da nikada nije u praksi do kraja moguće, već nije ni poželjno.
S druge strane, ovako postavljena strategija imala je svoje koncepcijsko, ali i pragmatično opravdanje. Ograničeni kapaciteti, materijalni, istraživački, liderski, pa i administrativni prosto su zahtevali ovakvo formulisanje koraka u reformi.
Šta se za ove tri godine promenilo u položaju lica sa posebnim potrebama? Najpre, uporedo sa povećanjem bruto društvenog proizvoda i sa poboljšanjem položaja zaposlenih i penzionera značajno je porastao iznos invalidske penzije za preko 400 hiljada invalidskih penzionera, kao i iznos na osnovu prava na tuđu negi i pomoć, pre svega onih koji to pravo ostvaruju u okviru sistema osiguranja.
Vraćeni su i dugovi budžetskim korisnicima, koji su iznosili 32 mesečna davanja, te je uspostavljena redovna isplata svih prava. Pravo na tuđu negu i pomoć za preko 70 hiljada korisnika u proseku je povećano za 3,5 puta.
Vraćeni su i dugovi ratnim vojnim invalidima, koji su na republičkom nivou iznosili više od 7 mesečnih davanja, a primanja ovog dela populacije su takođe višestruko porasla i redovno se isplaćuju.
Uspostavljeno je i redovno finansiranje invalidskih udruženja i organizacija, a započeto je i sa finansiranjem lokalnih projekata kroz Fond za socijalne inovacije i iz budžetskih sredstava prikupljenih po osnovu zakona o igrama na sreću. Na ovaj način je finansirano preko 300 projekata na lokalnom nivou, koji su bili namenjeni podizanju svesti, otklanjanju barijera, ostvarivanju prava, uključivanju u svakodnevne aktivnosti, otvaranju dnevnih boravaka za decu sa posebnim potrebama i slično.
Takođe, značajno je poboljšano stanje u institucijama, u kojima boravi blizu pet hiljada lica sa posebnim potrebama, čemu je doprineo i nov način rada zaposlenih. Najveći deo sredstava za ove namene prikupljen je putem međunarodnih donacija.
U sklopu projekta deinstitucionalizacije, širenje hraniteljstva, koje je koncepcijski postavljeno i koje je počelo da daje prve značajne rezultate, trebalo bi da omogući i razvoj specijalizovanog hraniteljstva namenjenog deci sa posebnim potrebama.
Među zakonskim rešenjima, u okviru predloga o izmenama zakona o socijalnoj zaštiti, predviđeno je dvostruko povećanje iznosa na osnovu prava na tuđu negu i pomoć budžetskih korisnika, načinjeni su i nacrti zakona protiv diskriminacije lica sa posebnim potrebama, kao i zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom. Pripremljena je i uredba koja bi suštinski promenila način rada komisija za razvrstavanje dece sa posebnim potrebama. Prema uredbi, komisije bi umesto jednokratnog pregleda i odluke o slanju dece u specijalne škole, trebalo da omoguće nov način rada kroz praćenje i usmeravanje dece i roditelja.
Humanitarnim akcijama nabavljen je značajan broj invalidskih kolica, slušnih aparata, kompjutera za decu i studente sa hendikepom i slično.
U okviru strategije za smanjenje siromaštva, posebno poglavlje je posvećeno smanjenju siromaštva osoba sa invaliditetom, kao jednoj od najugroženijih grupa, ali je ovim pitanjima dat odgovarajući značaj i u sektorskim delovima strategije.
Na nivou vlade osnovan je Savet za pitanja osoba sa invaliditetom.
Šta su pretpostavke za dalje poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama? Prva pretpostavka je formulisanje strategije države za poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama i usvajanje međuresornog, odnosno multisektorskog pristupa problemu. Za rešavanje problema sa kojima se suočavaju lica sa posebnim potrebama od izuzetne važnosti su zdravstvena i socijalna zaštita, ali i pitanja zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansija, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanja barijera, razvoja svesti o potrebama i problemima ove populacije.
Jasno je da je u pitanju problematika koja pripada različitim resorima i da se kao takva mora razmatrati uvažavajući multidisciplinarni pristup.
Strategija bi morala jasno da definiše pojam lica sa posebnim potrebama, da razluči pojmove hendikepiranosti, nesposobnosti, invalidnosti, kao i pojam najtežih invalida.
U okviru strategije treba razrešiti i dilemu da li zakonska rešenja koja treba da vode poboljšanju položaja i zaštite lica sa posebnim potrebama treba da budu koncipirana u okviru sektorskih zakona, ili, uslovno govoreći, u okviru jednog zakona, objedinjujući različita prava (Zakon o pravima najtežih invalida, na primer). Pragmatičnost možda nalaže da se paralelno deluje na oba koloseka, tj. da se u okviru svakog zakonskog projekta traži prostor za poboljšanje, dok se istovremeno radi na jedinstvenom zakonu.
Posebno je važno da se u okviru strategije postave rokovi i realno razmotre budžetska ograničenja. Srbija se u pogledu dugoročnih ciljeva može i mora rukovoditi standardima razvijenih zemalja, ali na kratak rok mora voditi računa o realnosti i finansijskoj održivosti predlož enih rešenja. Ne sme se ponovo upasti u zamku da je na papiru sve moguće, a da se u životu ni jedno pravo ne ispunjava. U tom kontekstu jasno je da se strategija mora baviti i pitanjima prioriteta, kao i redosledom koraka koji se mogu preduzimati u narednom periodu.
Drugi važan preduslov je definisanje institucije koja bi bila nadlež na da se bavi poboljšanjem položaja lica sa posebnim potrebama.
Imajući u vidu da se u procesu reformi svaki resor pre svega fokusira na sektorska pitanja, uvažavajući problematiku pojedinih ugroženih grupa samo u tim okvirima, definisanje ovakve vrste institucije sa posebnim nadležnostima je neophodno. Prema postojećoj organizaciji ministarstava, problematika koja se odnosi na lica sa posebnim potrebama nije u nadležnosti nijednog posebnog ministarstva, a Savet, iako predstavlja međuresorno telo, nema, niti može imati, institucionalnu snagu potrebnu za rešavanje ovakve problematike. Začetak institucije mogao bi da prethodi izradi strategije, dok bi njen konačan oblik mogao biti formulisan kroz samu strategiju. Jedan od prvih zadataka te institucije bi moralo biti sakupljanje svih relevantnih istraživanja i podataka kojima se raspolaže, kao i donošenje akcionog plana stalne kampanje radi podizanja svesti javnosti o pravima, potrebama i potencijalima lica sa posebnim potrebama.
Takođe, svako osnaživanje sistema zaštite, a posebno uvođenje novih prava, zahteva i organizovanje na lokalnom nivou, u okviru opština, koje bi ta prava mogle da verifikuju (kao što postoje službe za dečije dodatke ili službe za ratne vojne invalide). Bilo koje diferenciranje prava koje podrazumeva prikupljanje i verifikovanje dokumentacije nije moguće bez odgovarajuće organizacije na lokalnom nivou.
Molim Vas da mi odgovorite na sledece pitanje:
Nalazim se u radnom odnosu na neodredjeno vreme, posedujem resenje o trajnom starateljstvu nad rodjenom sestrom nakon majcine smrti. Da li sam zasticena po Zakonu o zastiti invalida sto se tice radnog odnosa tj. da li moze moj poslodavac da mi da otkaz, imajuci u vidu navedenu cinjenicu?
Hvala,
Autorka pokreće mnoga pitanja vezana za položaj osoba ometenih u razvoju. Ja kao roditelj deteta ometenog u razvoju tvrdim da smo kao čitava porodica taoci konfuznih zakona koji nam u praksi samo otežavaju položaj. Na primer moja supruga po zakonu ne može sama sebi odobriti kao preduzetnik neplaćeno odsustvo da se stara o detetu ometenom u razvoju jer zakon kaže i tako bla bla bla. A detetu je neophodna celodnevna pomoć jednog roditelja i to je jedina ISTINA. Nažalost nas ubeđuju da je istina na strani nekog člana, nekog zakona, neke države. Šta smo mi? Ili je bolje da pitam sve koji “zarađuju” platu u državnim ustanovama: “Ko ste vi???
ma ljudi koji su oduševljeni socijalnom politikom ove države ali ima i nas koji imamo suprotne emocije i stavove povodom toga.Ima ljudi koji su oduševljeni socijalnom politikom ove države ali ima i nas koji imamo suprotne emocije i stavove povodom toga. Nisam siguran da u tim zemljama kojima Srbija “teži” da se priključi.
ima i ovoga:
Osoba prima tuđu negu i pomoć. !00% je invalid i u potpunosti nemoćna da se stara o sebi. Umre joj suprug koji se brinuo o njoj. Pošalju je u dom. Otmu joj pomoć koju su joj opravdano dodelili. Ne daju joj nikakvu nadoknadu na ime bolesti već samo penziju (kao da je 100% zdrava). Njena penzija je sada, bez tog dodatka, nedovoljna da bi platila cenu smeštaja u geronto-centru (čitavih 6000 je manja). U domu joj ne daju ni pelene ni lekove. Ona ni jedno (razlika u visini penzije i cene doma), ni drugo (pelene) ni treće (lekove) ne može da plati jer joj je oduzet novac koji joj je neophodan za ono najminimalnije. I to se zove humana država!? Koja hoće u Europu?
Moje pitanje je:
Zar ona, na osnovu svog 100%-tnog invaliditeta nema prava na uvećana primanja kojima bi mogla da plati sve to što joj, da je zdrava, ne bi ni bilo potrebno (dom, pelene, lekove) već je tretiraju kao bilo koju zdravu osobu koja treba da “živi” samo od penzije koju je stekla radom a njeno zdravstveno stanje i medicinske potrebe se apsolutno negiraju?
Mislim da bi roditeljima dace sa 100% ostecenja trebalo dati ili penziju ili ih staviti u rangu hraniteljskih porodica!Jer u ti porodicama jedan od roditelja neradi jer je okrenut detetu kome treba pomoc.A tuda nega je detetova a sami roditelji su nezasticeni.Znam to jer sam majka deteta sa 100% ostecenja.Retko ko je u mogucnosti da pokrije mesecne potrebe svog deteta sa jednom platom i tudom negom.
samohrana sam majka iz okoline nisa i imam dete sa posebnim potrebama .primam tudju negu od 7.200din.dali i moje dete ima pravo na uvecani iznos tudje nege ili ne ,posto se dosta govori o tome .pozz
imam dete sa dislaliom tezom logopedi su daleko treba na vezbe najmanje dva puta nedelkno isli smo dok smo mogli socijalni radnici u bacu kazu da nemaju sredstava da pomognu kome da se u drzavi obratim za pomoc bar malu novcanu put me kosta hiljadu din samo jednom da odem kod logopeda a svi govore vodi ga mora ici ali odakle novac koja prava ima moje dete spada u decu sa posebnim potrebama ima devet god ide u skolu i ima velikih problema sto se tice govora i ucenja dzabe radimo dosta kuci
imam dete rodjeno 1997g sa daunovim sindromom imao je tri operacije nogu bez ikakvog napretka cetvrta operacija je zakazana 12tog meseca ove god.sve polako gubim nadu da ce moj stevica stati na svoje noge mislim da njemu pomoci nema bez operacije u inostranstvu ali ja to nemam sredstava da mu omogucim inace samohrana sam majka nezaposlena.molim ljude dobre volje da mi pomognu koliko mogu ili da me upute nekoj humanitarnoj organizaciji za pomoc deci sa specijalnim potrebama.broj ziro racuna na koji mozete uplatiti novac:lazic stevan.255-3310100000512-73.kontak tel…+381 0640265586…..unapred zahvalna majka zivanka
Moj otac ima dijagnozu F 20, invalidski penzioner, oduzeta mu je radna i poslovna sposobnost. On je trenutno u domu. Ima li prava na tudju negu i pomoc? I ako ima kome da se obratim?