Preduslovi za reformu sistema zaštite lica sa posebnim potrebama
Gordana Matković
Centar za liberalno-demokratske studije Beograd
Rezime: Autor se bavi pitanjem šta se za prethodne tri godine promenilo u položaju lica sa posebnim potrebama i izlaže pretpostavke za dalje poboljšanje položaja pripadnika ove populacije. Porastao je iznos invalidske penzije i prava na tuđu negu i pomoć, uspostavljena je redovno finansiranje invalidskih udruženja, a započeto je i sa finansiranjem lokalnih projekata. Od zakonskih rešenja predviđeno je dvostruko povećanje iznosa prava na tuđu negu i pomoć budžetskih korisnika, načinjeni su nacrti zakona protiv diskriminacije lica sa posebnim potrebama i zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom. Pripremljena je uredba koja bi suštinski promenila način rada komisija za razvrstavanje dece sa posebnim potrebama. Kroz manje humanitarne akcije nabavljen je značajan broj invalidskih kolica, slušnih aparata, kompjutera i sl. U okviru strategije za smanjenje siromaštva posebno poglavlje je posvećeno smanjenju siromaštva osoba sa invaliditetom, dok je na nivou vlade napravljen Savet za pitanja osoba sa invaliditetom. Formulisanje strategije države za poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama i usvajanje multisektorskog pristupa problemu je prva pretpostavka za poboljšanje položaja ove populacije. Osim zdravstvene i socijalne zaštite, od izuzetne važnosti su pitanja zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansija, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanja barijera, razvoja svesti o potrebama i problemima ove populacije.
Ključne reči: reforma, lica sa posebnim potrebama, socijalna zaštita, zakonska rešenja, multisektoralni pristup.
U prethodne tri i po godine reforma socijalne zaštite nije bila posebno usmerena ni na jednu ugroženu grupu. Strategija reformi je bila postavljena tako da se najpre izvrše krupne promene u sistemu koje bi same po sebi vodile i boljitku pojedinih ugroženih grupa, a da se nakon postavljanja krupnih sistemskih blokova na odgovarajuće mesto pažnja fokusira na pojedine grupe.
Ovakvo razdvajanje naravno ne treba shvatiti bukvalno, jer ono ne samo da nikada nije u praksi do kraja moguće, već nije ni poželjno.
S druge strane, ovako postavljena strategija imala je svoje koncepcijsko, ali i pragmatično opravdanje. Ograničeni kapaciteti, materijalni, istraživački, liderski, pa i administrativni prosto su zahtevali ovakvo formulisanje koraka u reformi.
Šta se za ove tri godine promenilo u položaju lica sa posebnim potrebama? Najpre, uporedo sa povećanjem bruto društvenog proizvoda i sa poboljšanjem položaja zaposlenih i penzionera značajno je porastao iznos invalidske penzije za preko 400 hiljada invalidskih penzionera, kao i iznos na osnovu prava na tuđu negi i pomoć, pre svega onih koji to pravo ostvaruju u okviru sistema osiguranja.
Vraćeni su i dugovi budžetskim korisnicima, koji su iznosili 32 mesečna davanja, te je uspostavljena redovna isplata svih prava. Pravo na tuđu negu i pomoć za preko 70 hiljada korisnika u proseku je povećano za 3,5 puta.
Vraćeni su i dugovi ratnim vojnim invalidima, koji su na republičkom nivou iznosili više od 7 mesečnih davanja, a primanja ovog dela populacije su takođe višestruko porasla i redovno se isplaćuju.
Uspostavljeno je i redovno finansiranje invalidskih udruženja i organizacija, a započeto je i sa finansiranjem lokalnih projekata kroz Fond za socijalne inovacije i iz budžetskih sredstava prikupljenih po osnovu zakona o igrama na sreću. Na ovaj način je finansirano preko 300 projekata na lokalnom nivou, koji su bili namenjeni podizanju svesti, otklanjanju barijera, ostvarivanju prava, uključivanju u svakodnevne aktivnosti, otvaranju dnevnih boravaka za decu sa posebnim potrebama i slično.
Takođe, značajno je poboljšano stanje u institucijama, u kojima boravi blizu pet hiljada lica sa posebnim potrebama, čemu je doprineo i nov način rada zaposlenih. Najveći deo sredstava za ove namene prikupljen je putem međunarodnih donacija.
U sklopu projekta deinstitucionalizacije, širenje hraniteljstva, koje je koncepcijski postavljeno i koje je počelo da daje prve značajne rezultate, trebalo bi da omogući i razvoj specijalizovanog hraniteljstva namenjenog deci sa posebnim potrebama.
Među zakonskim rešenjima, u okviru predloga o izmenama zakona o socijalnoj zaštiti, predviđeno je dvostruko povećanje iznosa na osnovu prava na tuđu negu i pomoć budžetskih korisnika, načinjeni su i nacrti zakona protiv diskriminacije lica sa posebnim potrebama, kao i zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom. Pripremljena je i uredba koja bi suštinski promenila način rada komisija za razvrstavanje dece sa posebnim potrebama. Prema uredbi, komisije bi umesto jednokratnog pregleda i odluke o slanju dece u specijalne škole, trebalo da omoguće nov način rada kroz praćenje i usmeravanje dece i roditelja.
Humanitarnim akcijama nabavljen je značajan broj invalidskih kolica, slušnih aparata, kompjutera za decu i studente sa hendikepom i slično.
U okviru strategije za smanjenje siromaštva, posebno poglavlje je posvećeno smanjenju siromaštva osoba sa invaliditetom, kao jednoj od najugroženijih grupa, ali je ovim pitanjima dat odgovarajući značaj i u sektorskim delovima strategije.
Na nivou vlade osnovan je Savet za pitanja osoba sa invaliditetom.
Šta su pretpostavke za dalje poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama? Prva pretpostavka je formulisanje strategije države za poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama i usvajanje međuresornog, odnosno multisektorskog pristupa problemu. Za rešavanje problema sa kojima se suočavaju lica sa posebnim potrebama od izuzetne važnosti su zdravstvena i socijalna zaštita, ali i pitanja zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansija, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanja barijera, razvoja svesti o potrebama i problemima ove populacije.
Jasno je da je u pitanju problematika koja pripada različitim resorima i da se kao takva mora razmatrati uvažavajući multidisciplinarni pristup.
Strategija bi morala jasno da definiše pojam lica sa posebnim potrebama, da razluči pojmove hendikepiranosti, nesposobnosti, invalidnosti, kao i pojam najtežih invalida.
U okviru strategije treba razrešiti i dilemu da li zakonska rešenja koja treba da vode poboljšanju položaja i zaštite lica sa posebnim potrebama treba da budu koncipirana u okviru sektorskih zakona, ili, uslovno govoreći, u okviru jednog zakona, objedinjujući različita prava (Zakon o pravima najtežih invalida, na primer). Pragmatičnost možda nalaže da se paralelno deluje na oba koloseka, tj. da se u okviru svakog zakonskog projekta traži prostor za poboljšanje, dok se istovremeno radi na jedinstvenom zakonu.
Posebno je važno da se u okviru strategije postave rokovi i realno razmotre budžetska ograničenja. Srbija se u pogledu dugoročnih ciljeva može i mora rukovoditi standardima razvijenih zemalja, ali na kratak rok mora voditi računa o realnosti i finansijskoj održivosti predlož enih rešenja. Ne sme se ponovo upasti u zamku da je na papiru sve moguće, a da se u životu ni jedno pravo ne ispunjava. U tom kontekstu jasno je da se strategija mora baviti i pitanjima prioriteta, kao i redosledom koraka koji se mogu preduzimati u narednom periodu.
Drugi važan preduslov je definisanje institucije koja bi bila nadlež na da se bavi poboljšanjem položaja lica sa posebnim potrebama.
Imajući u vidu da se u procesu reformi svaki resor pre svega fokusira na sektorska pitanja, uvažavajući problematiku pojedinih ugroženih grupa samo u tim okvirima, definisanje ovakve vrste institucije sa posebnim nadležnostima je neophodno. Prema postojećoj organizaciji ministarstava, problematika koja se odnosi na lica sa posebnim potrebama nije u nadležnosti nijednog posebnog ministarstva, a Savet, iako predstavlja međuresorno telo, nema, niti može imati, institucionalnu snagu potrebnu za rešavanje ovakve problematike. Začetak institucije mogao bi da prethodi izradi strategije, dok bi njen konačan oblik mogao biti formulisan kroz samu strategiju. Jedan od prvih zadataka te institucije bi moralo biti sakupljanje svih relevantnih istraživanja i podataka kojima se raspolaže, kao i donošenje akcionog plana stalne kampanje radi podizanja svesti javnosti o pravima, potrebama i potencijalima lica sa posebnim potrebama.
Takođe, svako osnaživanje sistema zaštite, a posebno uvođenje novih prava, zahteva i organizovanje na lokalnom nivou, u okviru opština, koje bi ta prava mogle da verifikuju (kao što postoje službe za dečije dodatke ili službe za ratne vojne invalide). Bilo koje diferenciranje prava koje podrazumeva prikupljanje i verifikovanje dokumentacije nije moguće bez odgovarajuće organizacije na lokalnom nivou.
Molim Vas da mi odgovorite na sledece pitanje:
Nalazim se u radnom odnosu na neodredjeno vreme, posedujem resenje o trajnom starateljstvu nad rodjenom sestrom nakon majcine smrti. Da li sam zasticena po Zakonu o zastiti invalida sto se tice radnog odnosa tj. da li moze moj poslodavac da mi da otkaz, imajuci u vidu navedenu cinjenicu?
Hvala,