Prava osoba sa invaliditetom
Pored opštih pitanja, zajedničkih za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu njihovog invaliditeta, više autora pažnju je posvetilo pitanjima karakterističnim samo za pojedine kategorije osoba sa invaliditetom.
Ljubomir Savić osvrnuo se na pravnu regulativu komunikacije gluvih i nagluvih osoba. Dao je pregled ranijih zakonskih rešenja položaja gluvih i nagluvih lica u Srbiji, počev od 19. veka pa do današnjih dana. Istakao je da važeći zakoni o krivičnom, parnič nom, građanskopravnom, upravnom postupku u Srbiji priznaju pravo na tumača, ali ne i pravo na upotrebu gestovnog jezika. Nužno je predvideti pravo gluvih i nagluvih osoba na upotrebu gestovnog jezika novim zakonskim rešenjima! Nenad Simić predlaže da se zakonom predvidi niz beneficija i drugih prava za slepa i slabovida lica, npr.
pravo na besplatan računar sa adaptivnim dodacima, uvođenje zvučne signalizacije, poštovanje belog štapa, izdavanje publikacija na Brajevom pismu.
Treći tematski blok odnosi se na ekonomsko-socijalne aspekte zaštite osoba sa invaliditetom.
Mirosinka Dinkić i Iva Jovanović osvrnule su se na važeću zakonsku regulativu od uticaja na ekonomsko-socijalni status osoba sa invaliditetom.
Kao korisnike invalidskih primanja obuhvaćenih sistemom zaštite apostrofirale su korisnike invalidskih penzija, korisnike naknade po osnovu preostale radne sposobnosti, korisnike naknade za telesno oštećenje i korisnike naknade za pomoć i negu. U poslednjih 10 godina broj korisnika invalidske penzije konstantno opada. No bez obzira na to i dalje je veoma visok udeo invalidskih penzionera u ukupnom broju penzionera u Fondu PIO.
Jedan od mnogobrojnih razloga takvog stanja jeste to što je sistem penzijskoinvalidskog osiguranja korišćen za rešavanje problema zaposlenih.
Svetlana Janković pozabavila se činjenicama koje se odnose na troškove porodica čiji članovi su osobe sa invaliditetom.
U našem sistemu gotovo da ne funkcionišu različiti oblici zbrinjavanja i podrške osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama koji su predviđeni Zakonom o socijalnoj zaštiti. Teško je ostvarivo pravo na profesionalno osposobljavanje i prekvalifikaciju osoba sa invaliditetom, sistem zapošljavanja tih osoba nije stimuliš ući. Ne postoje ni mere ekonomske politike na globalnom nivou kojima bi se sistemski podsticalo zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Zbog opšteg siromaštva ne postoje uslovi za adekvatnu primarnu zdravstvenu zaštitu osoba sa invaliditetom predviđenu Zakonom o zdravstvenoj zaštiti.
Zakoni o obrazovanju ne obezbeđuju osobama sa invaliditetom pravo na slobodu izbora zanimanja.
Damjan Tatić insistirao je da invalidnost ne sme biti teret, već investicija.
Podsećajući na skorašnje istraživanje Centra za proučavanje alternativa i “Hendikep Internešenela”, ukazao je na činjenicu da blizu 80 posto osoba sa invaliditetom u Srbiji ne radi, već su u invalidskoj penziji, nezaposlene su ili izdržavane. Razlozi za ovu alarmantnu situaciju su različiti, a među najznačajnijim uzrocima su neadekvatan obrazovni sistem, nepostojanje celovite strategije zapošljavanja osoba sa invaliditetom, fizičke i socijalne barijere za zapošljavanje ovih osoba. Društvo mora ulagati u stvaranje adekvatnog obrazovnog sistema i potrebnih uslova da bi se osobama sa invaliditetom omogućilo da se zaposle i budu produktivni članovi društva, koji neće više biti primaoci tuđe milostinje, već će kroz postignute radne rezultate i plaćanje poreza na prihode koje ostvaruju društvu vraćati uložena sredstva. Istovremeno, povećanjem broja zaposlenih osoba sa invaliditetom smanjuje se i pritisak na sistem socijalne zaštite.
Najzad, u četvrtom tematskom bloku obrađene su kontroverze i dileme vezane za pravni status invalidskih organizacija u Srbiji.
Novak Ražnatović razmatrao je trenutni položaj i perspektive razvoja socijalno-humanitarnih organizacija.
Predložio je da zakonom treba urediti da državni organi na svim nivoima imaju obavezu da omoguće ovlašćenim predstavnicima organizacija osoba sa invaliditetom da učestvuju u pripremanju zakona, podzakonskih akata i odluka koje zadiru u interese tih osoba.
Predrag Vukasović razmatrao je u kojoj meri su socijalno-humanitarne organizacije u prošlosti zaista ostvarivale svoje deklarisane misije. Na izuzetno analitičan način, kritički i argumentovano ukazao je na činjenicu da su u prethodnom periodu organizacije osoba sa invaliditetom po pravilu izbegavale da se deklarišu kao nevladine, te su se u svom radu ponajviše oslanjale na državu. Pokušavale su da izbegnu bilo kakav oblik političkog delovanja, bilo sopstvenog, bilo svojih članova. U definisanju svojih misija organizacije osoba sa invaliditetom u prvi plan su po pravilu stavljale poboljš anje položaja svoga članstva, neke organizacije zalagale su se i za socijalnu integraciju osoba sa invaliditetom.
No u prethodnom periodu većina organizacija očekivala je da se drugi subjekti (država ili strane humanitarne organizacije) angažuju, poboljšaju položaj osoba sa invaliditetom i preduzmu mere kako bi se one uključile u glavne društvene tokove.
Srđan Simeunović takođe se bavio položajem i perspektivama razvoja socijalno-humanitarnih organizacija.
On ističe značaj socijalno-humanitarnih organizacija i smatra da država u periodu tranzicije treba da pomogne pomenutim organizacijama. No Simeunović ispoljava i dozu kritičnosti prema dosadašnjem radu ovih organizacija, njihovom delovanju za vreme komunistič ke vladavine.
Vukoman Bošković insistira na prevazilaženju stereotipnosti rada socijalnohumanitarnih organizacija kako bi one mogle uspešnije da se zalažu za zaštitu prava osoba sa invaliditetom.
* * *
Zbornik radova Prava osoba sa invaliditetom predstavlja reprezentativan osvrt na neka od najaktuelnijih pitanja vezanih za regulisanje pravnog statusa osoba sa invaliditetom. Letimič an pogled je dovoljan da ukaže na svu kompleksnost i raznorodnost tema kojima su se autori bavili. Skoro je nemoguće dati jednostavan i konačan odgovor na sva raznovrsna pitanja vezana za pravno regulisanje položaja, prava i dužnosti osoba sa invaliditetom.
Ipak, neki odgovori dosta su jasno označeni u ponuđenim naučnim radovima. Postoji potreba za prevrednovanjem položaja osoba sa invaliditetom u našem društvu. Da bi se sprečila dalja diskriminacija osoba sa invaliditetom, potrebna je korenita reforma pravne regulative koja se tiče invalidske problematike u našoj zemlji.
Ne treba izgubiti iz vida da je praktično nemoguće uređivanje celokupne obimne materije koja se tiče invalidske problematike samo jednim, sveobuhvatnim zakonom. Upravo zbog toga, paralelno sa izradom modela osnovnog anti-diskriminacijskog zakona nužno je pomno pratiti tekuće izmene u zakonskoj i podzakonskoj regulativi i kod svih akata koji zadiru u određene segmente života osoba sa invaliditetom treba intervenisati i osigurati da nova rešenja osiguraju socijalnu uključ enost osoba sa invaliditetom! Pomenuti propisi moraju biti u skladu sa međunarodnim standardima i načelima ravnopravnosti i zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Zbornik naučnih radova Prava osoba sa invaliditetom predstavlja pionirski poduhvat u analiziranju do sada nedovoljno razmatrane a društveno izuzetno aktuelne problematike.
Može se osnovano očekivati da će napor koji su autori radova uložili u iscrpno razmatranje različitih aspekata invalidnosti, a pre svega pravnih pitanja, predstavljati inicijalnu kapislu za buduće temeljito, ozbiljno i društveno angažovano bavljenje pitanjima pravne regulative statusa, prava i dužnosti osoba sa invaliditetom.
Jedna od vrednih, indirektnih posledica objavljivanja ovog zbornika jeste podsticaj ekspertskom timu Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu, koji je tokom 2003. godine radio na pripremi prve verzije Modela Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, koja je početkom 2004. godine ušla u javnu raspravu.