Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2004-3 » Istraživanja »

Pogled na invalidnost kroz istoriju

Stranice: 1 2 3 4 5

Ekspoze Dragiše Cvetkovića, ministra socijalne politike u vladi Milana Stojadinovića, pokazao je ponor između državnih napora i surove svakodnevice življenja. Pokazalo se da Jugoslavija nije posedovala ni izdaleka dovoljan broj ustanova za lečenje i prevencije svih bolesti, a koje bi bile ravnomerno raspoređene po čitavoj zemlji. Smrtnost odojčadi bila je toliko visoka, 15,49% za period 1930-1934. godine, da su čak i nekritič ki raspoloženi političari naglašavali potrebu njenog hitnog smanjivanja.
Tuberkuloza, sa svim zdravstvenim posledicama koje je nosila, širila se na selu takvom brzinom da je postojala opasnost od izjednačenja broja bolesnih u gradovima i selima do te mere da se država plašila da će se epidemija oteti kontroli. Ni sa drugim, manje raširenim, bolestima nije bilo nekog ozbiljnijeg napretka u njihovom potiskivanju. Malarija je pogađala skoro pola miliona ljudi i negativno je uticala na prirodni priraštaj i radne sposobnosti obolelih. Rezignirano se primećivalo da rešenje nije u davanju velikih doza lekova nego u istrebljivanju legla komaraca i isušivanju baruština. Bilo je poslanika koji su uočavali značaj akcije isušivanja za rešavanje socijalnih pitanja ratnih invalida dodeljivanjem tako dobijenog zemljišta njima na obradu. Širenje mreže preventivne medicine do pojedinih delova države kao da nije dopiralo, pa se procenjivalo da postoji preko 30 srezova u kojima je stanovništvo masovno bilo zaraženo sifilisom. Ekonomska situacija se i ovde pokazala kao nerešiv problem, pošto u budžetu nije bilo dovoljno sredstava za nabavku lekova i zapošljavanje preko potrebnog medicinskog osoblja.
Dok se na jednoj strani govorilo o navodnoj zabrinutosti države, indirektno se priznavalo da proizvodnja neophodnih lekova u zemlji nije ni pokrenuta, a da su državni organi tek počeli da razmatraju politiku jeftinijih nabavki lekova na veliko iz inostranstva.
Akutne i zarazne bolesti u nekim selima kosile su čitave porodice, a posebno pegavi i trbušni tifus. Ni ovde nije vođeno dovoljno računa, što ilustruje priznanje ministra da je suma izdvojena za borbu protiv pegavog tifusa bila ”neznatna”. Statistika opšte smrtnosti bila je neumoljiva, pokazujući da je od 1924. do 1936. pomrlo 19,25 promila od ukupnog broja procenjenog stanovništva. U tom periodu od tuberkuloze je umrlo preko 400.000 ljudi, što je bilo četiri puta više nego u Nemač koj. Za takvu zdravstvenu sliku ministar je krivio nedovoljnu ishranu naroda, koja je po njemu bila glavni razlog za veliki broj nesposobnih regruta stasalih za vojsku. Slika koju su poslanici u Narodnoj skupštini, bez obzira da li je reč o poziciji ili opoziciji, imali o zdravstvenoj situaciji njihovih birača bila je izuzetno loša, a primeri koji su služili za ilustraciju stanja dokazivali su da je svakodnevni život bio daleko od osnovnih zdravstvenih standarda tipičnih za modernu državu. Poslanici iz Bosne posebno su insistirali na iskorenjivanju endemskog sifilisa, ilustrujući zahtev tragedijom osmočlane seoske porodice u kojoj je samo najstariji član porodice od 75 godina bio zdrav. Njegove dve ćerke bile su gluve, a žena nije imala nos, isto kao i dva sina i snahe. Ovo je redak dokaz da je invalidnost kao posledica zdravstvenog nemara bila prisutna i poznata, ali je sasvim drugo pitanje da li se ta vrsta invalidnosti shvatala kao invalidnost ili samo kao posledica bolesti. Lepra je bila raširena po Drinskoj, Vrbaškoj, Zetskoj i Vardarskoj banovini, a nije postojala ni jedna ustanova specijalizovana za smeštaj bolesnika. Državna bolnica u Sarajevu je podigla baraku, iz koje su zaraženi bežali i na taj način širili bolest.
Policija je bila prisiljena da se bavi hvatanjem odbeglih bolesnika, dok je za poslanike ovo bio ne toliko zdravstveni koliko ekonomski problem zbog negativne slike jugoslovenskog turizma. Običan stanovnik Bosne nije bio u situaciji ni da kupuje sapun za pranje rublja, koga je bilo toliko malo da je jedna košulja dolazila na celu porodicu, koja se njome služila. Zato nije ni čudo što se u tim krajevima pojavljivao trbušni tifus kao posledica upotrebe nečiste vode za piće. Ljudi su pili vodu iz bara, a kada bi dolazilo do neke zaraze, sreski lekari nisu mogli da odu na teren bez odobrenja uprave banovine, tako da je izveštaj o bolesti sastavljala lokalna žandarmerija. Bilo je slučajeva da su vlasti iz banovina tražile od žandarmerijske stanice da ponovi izveštaj sa taksativno nabrojanim opisima simptoma bolesti, a da za to vreme lekar nije smeo da uđe u zaražene krajeve u kojima se umiralo. Od ministra socijalne politike, na skupštinskim zasedanjima, tražilo se da ukine ovako loše zakone i da poboljša mrežu zdravstvenih institucija. Duševni bolesnici iz Drinske, Zetske i Vrbaške banovine bili su suočeni sa nedostatkom ustanova za lečenje, ali i sa komplikovanom procedurom prijema, koja je podrazumevala da se za svakog bolesnika pojedinačno dobije dozvola od Ministarstva socijalne politike za njegovo lečenje. Ni sami lekari nisu bili na dovoljno visokom moralnom nivou koji je zahtevala njihova profesija.
Govorilo se da su mnogi doktori odbijali da prime u bolnicu siromaš nog pacijenta dok im on unapred ne da 100 dinara, tobože na račun budućih bolničkih troškova. Tako su banovinske bolnice ostajale nedostupne za siromašne, bez obzira da li su bili u pitanju ljudi sa invaliditetom ili bez njega.1 Sami lekari, kojih je bilo među narodnim poslanicima, nisu se ustručavali da kritikuju rad svojih kolega u bolnicama, jer su po njihovim rečima pretvorili državne bolnice u “dućane” i koristili su svaku priliku da nametnu bolesnicima privatnu lekarsku praksu, kao bolje rešenje od državnih bolnica do te mere da su sabotirali postavljanje modernih instrumenata kako bolnice ne bi konkurisale privatnim ordinacijama. Bilo je slučajeva da su privatne ordinacije otvarane preko puta državnih bolnica, u kojima su aparati odlično funkcionisali, dok su se u bolnicama jako brzo i sistematski kvarili.2 Ni u gradu, kao centru industrijske proizvodnje, situacija na zdravstvenom nivou nije bila naročito povoljna. Podaci Središnjeg ureda za osiguranje radnika govore da je zdravstveni standard bio na prilično niskom nivou. Od 474.610 osiguranih radnika godine 1926, broj oboljenja na 100 radnika pao je sa 45,2% na 38,8% u poređenju sa vremenom pre Prvog svetskog rata, ali je broj smrtnih slučajeva porastao sa 5,4 na 6,5 promila obavezno osiguranih članova. Od bolesti, najviše raširena bila je tuberkuloza raznih organa. Bila je to i posledica razvoja industrijskih grana sa velikim rizikom po ljudsko zdravlje. Najrizičniji bili su rudarstvo i topioničarstvo. Za njih nije postojala statistika o procentima oboljenja.
U hemijskoj industriji 61,3% osiguranih radnika bilo je bolesno, a nešto manji broj bolesnih zabeležila je, rečnikom osiguravajućeg ureda rečeno, industrija kamena i zemlje, u kojoj je procenat obolelih bio 58,2%. Treća u najviše rizičnoj grupi bila je industrija drveta i kosti, sa 56,4% bolesnih osiguranika. Razlozi za rizik hemijske industrije nalazili su se u tome što su radnici bili izloženi štetnoj prašini i gasovima, a živeli su nehigijenski zbog sezonske prirode njihovih poslova. Više od 1/3 svih smrtnih slučajeva radnika bilo je prouzrokovano tuberkulozom. Ozlede na poslu su prouzrokovale 7,09% smrtnosti. Jedanaest godina kasnije nesposobnost za rad postajala je sve češća pojava, tako da je 1937. godine bilo 360.284 onesposobljena radnika, što je predstavljalo povećanje u odnosu na prethodnu godinu za 66.062 ili 22,45%. Tuberkuloza je i dalje bila glavni uzrok smrtnosti radnika, a posebno tuberkuloza pluća, a potom povrede na radu. Godišnje je od tuberkuloze obolevalo 200.000 Jugoslovena, a 50.000 je umiralo od posledica te bolesti. U celoj državi bilo je izdvojeno samo 3.000 kreveta za tuberkulozne, a potrebe su bile 40.000. Zapuštenost radionica i fabrika, u zdravstvenom smislu, ilustruje podatak da preduzeća u Jugoslaviji, naročito ona srednja i mala, nisu imala posude za pljuvanje, a neke industrije, kao što su bile ciglane, mlinovi i pilane, nisu imale ponekad ni pijaću vodu, dok su toaleti, tamo gde ih je bilo, održavani na izuzetno niskom nivou. Nije samo opšta zdravstvena politika bila nepoznanica za firme nesklone zaštiti radnika. Ni profesionalna oboljenja, pa ni trovanja na radnom mestu, nisu prijavljivana institucijama za osiguranje radnika, iako su lekari dobili naređenja da rizična preduzeća moraju podvrgavati higijenskom nadzoru. Bilo je i opiranja radnika zaštitnim merama na poslu, posebno u livnicama, jer radnici nisu hteli da nose zaštitnu obuću. Zaštita na radu nije bila dovoljno razvijena tako da je tokom 1937. godine Središnji ured za osiguranje morao 772 puta da opominje razna preduzeća zbog pomanjkanja zaštitnih mera. To mu nije bila primarna funkcija, ali morao je to da radi pošto su inspekcije rada bile zauzete štrajkovima i socijalno-političkim sporovima do te mere da nisu obraćale pažnju na ono što je inače bio njihov posao. Deo nesreća na radu treba pripisati neiskustvu radnika sa mašinama, jer su najčešće bili sa sela i izloženi brzom tempu rada, pa nije čudo da je između 1931. i 1935. prijavljeno 72.538 nesreća na radu.
Možda je sistem zaštite mogao biti efikasniji da nije dolazilo do sukoba kompetencija.3 Iako je Središnji ured propisao pravilnike o sigurnosti tokom rada u raznim industrijskim granama, Ministarstvo socijalne politike nije ih moglo sprovesti u život, jer je Ministarstvo trgovine i industrije odbijalo da prizna njegovu nadležnost za propisivanje pravilnika o zaštiti na radu.
Način života, prepun raznih praznoverica i predrasuda, uticao je na porast uzroka invalidnosti u obrazovno i kulturno zapuštenim krajevima.
Razmišljajući o uzrocima slepila, lekari su upozoravali da je neadekvatno staranje o telu bilo često presudno za sticanje invalidnosti. Seljaci su imali naviku da oštećene i ozleđene oči izlažu istim naporima kao kada su bile zdrave i nisu imali predstavu da za svaku nečistoću na oku, privremene slučajeve slepila i gnojenja treba otići lekaru. Neupućenost roditelja bio je glavni uzrok raširene kategorije invalida “slepih od rođenja”, iako je medicina tvrdila da to slepilo nastaje tek posle porođ aja, zato što porodica nije prijavila pojave kao što su gnojave oči i otečeni kapci. Postojala je i bolest skrofuloza ili firciger, koja je dovodila i do slepila dece, a razlog njene široke rasprostranjenosti ležao je u nezdravoj ishrani i lošem negovanju mališana. Dubina higijenskog neznanja bila je tolika da su se očne bolesti lečile sredstvima koja ne samo da nisu pomagala već su direktno uticala na pogoršavanje zdravstvenog stanja. Išlo se toliko daleko da su se razni nadrilekari bavili lečenjem slepila preporučujući bolesnicima da ispiraju oči svojom mokraćom, paprikom i rakijom. Upotreba mokraće dovodila je do širenja bolesti poznate kao očni kapavac, koja se mogla lečiti kod dece, ali je kod odraslih neminovno vodila slepilu.4 Položaj invalida u monarhističkoj Jugoslaviji zavisio je od shvatanja invalidnosti i od toga koji su invalidi bili u fokusu društvene brige.
Polazilo se od stvorenih predrasuda po kojima su invalidi, bez obzira na vrstu invaliditeta i stepen invalidnosti, pravno doživljavani, prema rečima Slobodana Jovanovića, kao posebna vrsta “privredno slabijih” osoba.
O njima se nije ni razmišljalo u kategorijama njihove pravne i ekonomske jednakosti sa osobama koje nisu bile invalidi.5 Iz takvih shvatanja proizlazila je celokupna socijalna i zdravstvena politika Kraljevine Jugoslavije prema njima. Prema dostupnim podacima, 1925. bilo je 52.425 priznatih ratnih invalida, ali to je bio tek manji broj, jer su svi jugoslovenski zakoni o ratnim invalidima bili saglasni u diskriminatorskoj odredbi da invalidi sa procentom oštećenja nižim od 20% nemaju nikakva prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu.6 Bilo je mnogo civilnih lica sa invaliditetom. Kada je Središnji ured za osiguranje radnika iz Zagreba 1926. godine objavio nepotpunu evidenciju invalida od posledica nesreća na radu, procenjivalo se da ima oko 11.685 invalida rada sa ostvarenom penzijom. Penzije nisu bile stalne i sigurne, niti se tom statistikom obuhvatao broj invalida rada izvan sektora osiguranja, kojih je sigurno bilo. Zbog propisa da na prinadležnosti po ovom osnovu ne mogu računati oni radnici čije su radne sposobnosti umanjene za manje od 20%, ne može se ni približno ustanoviti njihov stvarni broj. Tokom 1939.godine bilo je 16.769 invalida rada.7 Po podacima iz 1928. godine, u jugoslovenskoj državi postojala su 88.693 deteta ometena u razvoju, od čega samo 540 socijalno i obrazovno zbrinuta u 7 zavoda, koji su im mogli pružiti neke mogućnosti za obrazovno i profesionalno usavršavanje.
Među njima, bilo je 11.536 slepih, 16.571 gluvonemih, 38.000 sa fizičkim oštećenjima i 22.586 mentalno ometene dece.8 Medicina i defektologija prve polovine 20. veka postepeno su ulazile u složenu problematiku nastanka invalidnosti. Nepovoljan status malih invalida dovoljno otkrivaju teze da porodice treba “sačuvati” od takve dece i prećutno odobravanje državi koja je na sebe preuzela pravo da u preventivne svrhe vrši i nasilnu sterilizaciju ove neželjene populacije.
Za pionire specijalnog vaspitanja invalidnost dece bila je posledica nedostatka neophodne “organske energije” i oštećenja nervnog sistema.9

  1. Ekspoze Dragiše Cvetkovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 841-842, 851; Diskusija narodnog poslanika Ismet-beg Gavrana Kapetanović a na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 862-864. [↩]
  2. Diskusija narodnog poslanika dr. Dragoljuba Jevremovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 887. [↩]
  3. Željko Hahn, Bolovanje i pomor članova Središnjeg ureda za osiguranje radnika godine 1926. s naročitim obzirom na tuberkulozu, Središnji ured za osiguranje radnika u Zagrebu 1922-1926, (dalje: Suzor 22-26), Zagreb 1928, str. 80-101; Izveštaj o poslovanju i zaključnim računima Središnjeg ureda za osiguranje radnika za poslovnu 1937. godinu (dalje: Suzor 1937. godine), Zagreb 1938, str. 32, 34, 70, 72; Izveštaj o poslovanju i zaključnim računima Središnjeg ureda za osiguranje radnika za poslovnu 1939. godi nu (dalje: Suzor 1939. godine), Zagreb 1940, str.76, 88; Diskusija narodnog poslanika Živojina Popovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 869. [↩]
  4. Dr. Stanislav Župić, “Kako da se čuvamo slepoće”, Glas nedužnih, god. I, br. 4, april 1928. godine, str. 102-105. [↩]
  5. Slobodan Jovanović, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1995, str. 528. [↩]
  6. Zakon o privremenoj pomoći invalida i porodica poginulih, pomrlih i nestalih vojnika kao i nekih građanskih ratnih žrtava, (dalje: Zakon o privremenoj pomoći invalida…), “Službene novine Kraljeviine Srba, Hrvata i Slovenaca”, god III, br. 294, od 31. decembra 1921. godine, str. 1; Invalidski zakon, (dalje: Invalidski zakon iz 1925. godine), “Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”, god. VII, br.268, od 21. novembra 1925. godine, str. 5; Invalidski zakon, (dalje: Invalidski zakon iz 1929. godine ), “Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”, god. XI, br. 161, od 13. jula 1929. godine, str. 1170; Uredba o ratnim invalidima i ostalim žrtvama rata, (dalje: Uredba o ratnim invalidima…), “Službene novine Kraljevine Jugoslavije”, god. XX, br. 277, od 2. decembra 1938. godine, str. 1346; Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije o radu u 1934-35 godini, Beograd 1935, str. 61. [↩]
  7. Milan Glaser, Socijalno osiguranje u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Središnji ured za osiguranje radnika u Zagrebu 1922-1926, Zagreb 1928, str. 12; Izveštaj o poslovanju i zaključnim računima Središnjeg ureda za osiguranje radnika za poslovnu 1937. godinu, Zagreb 1938, str. 60-62; Izveštaj o poslovanju i zaključnim računima Središnjeg ureda za osiguranje radnika za poslovnu 1939. godinu, Zagreb 1940, str 81-82. [↩]
  8. Arhiv Srbije i Crne Gore, fond Ministarstva prosvete 66-2044-2008. Predlog načelnika odeljenja za osnovnu nastavu Voj. Stepanovića o formiranju odseka za specijalnu nastavu pri Ministarstvu prosvete, upućen ministru prosvete 25. decembra 1928. godine. [↩]
  9. Anton Skala, “Zaštita abnormalne dece”, Narodna odbrana, god. XIII, br. 11, od 20. marta 1938. godine, str. 166-168. [↩]
Stranice: 1 2 3 4 5


Napišite komentar