Pogled na invalidnost kroz istoriju
Zdravstvena situacija u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata kao faktor sticanja invalidnosti Zdravstvene prilike Kraljevine SHS i Jugoslavije nikada nisu bile dobre i pogodovale su širenju invalidnosti. Način na koji se živelo i stanovalo nije se bitnije menjao od početka 20. veka, kada je selo bilo nedovoljno prosvećeno i kada je pružan otpor prodoru civilizacijskih tekovina usled stečenih životnih navika i predrasuda. Postojala je čitava akcija da se život na selu poboljša u tehnološkom i civilizacijskom smislu.
Napor državnih vlasti i pojedinaca da to i ostvare nije urodio plodom, što se videlo i iz izjava poslanika u Narodnoj skupštini da jugoslovensko socijalno zakonodavstvo spada u izuzetno moderne pravne propise, koji se mogu porediti sa normama Francuske ili Sjedinjenih Američkih Država, dok je stvarnost, po njihovom priznanju, daleko ispod normativnih standarda.1 Visok mortalitet tek rođene dece i pojava invalidnosti po rođenju nisu bili neobične pojave u situaciji kada se na selu smatralo da je porođaj događaj koga se treba stideti i sakrivati ga do te mere da su porodilje za mesta na kome će roditi decu odabirale podrume i štale. Koliko je kultivisanje žena u tom pogledu bilo neuspešno govorili su i podaci iz knjiga rođenih, koji su beležili dvocifrene brojke poroda pojedinih žena, i da je od toliko rođene dece ostajalo živo dvoje ili troje.2 U seljačkim kućama gotovo da nije bilo poda. Ostavljala se gola zemlja ne samo u kuhinjama nego i u sobama u kojima se živelo i radilo. Udisanje zemljane prašine podignute s poda, širenje blata i gliba ako bi se voda prosula i gotovo nikakve mogućnosti za uklanjanje nečistoće i fekalija ljudi i životinja bili su uobičajena slika u domaćinstvima. Ako su negde i postojali podovi, nije bilo navike da se ćilimi, asure i krpare koji su pokrivali pod čiste, peru i istresaju. U to vreme postepeno dolazi do evolucije mentaliteta u pogledu odnosa prema unutrašnjosti kuće. Mada su postojale nezdrave niske tavanice, prostor u kući bio je šaroliko izgrađen i upotrebljen. Nije postojao određen standard za veličinu prostora, ali se kretao od 6 – 12 metara po širini, 3 – 8 po dužini, a 2 – 3 metra u visinu. Nije postojala svest da se obezbedi minimum od 40 kubnih metara po sobi ili 10 – 12 kubnih metara po osobi. Uporedo su opstajale navike da kuća bude jedna prostorija, u kojoj su zajedno živeli ljudi i životinje, i prostrana kuća sa više prostorija, kakve su postojale u zadružnim domaćinstvima. Suživot male dece sa starijim osobama, koje su često patile od raznih zaraznih bolesti tipa tuberkuloze i sifilisa, naročito tamo gde je postelja bila zajednička, stvarao je začarani krug porodičnih bolesti, invalidnosti i raširene smrtnosti. Kuće bez prozora uticale su na pojavu više vrsta oboljenja u domaćinstvima, pa i onih sa smrtnim ishodom.
U centralnoj prostoriji kuće preovlađivalo je otvoreno ognjište, sasvim niskog tipa, a ponegde čak i ukopano u zemlju. Šporeta nije bilo.
Dim se širio po celoj kući, prouzrokujući očne bolesti i hronične probleme organa za disanje. Ti problemi bili su veći u kućama koje nisu imale dimnjake. Kako seljaci nisu bili navikli da koriste petrolej, osvetljenje kuće je bilo slabo i dolazilo je od ognjišta ili u najboljem slučaju od kandila ili žiška. Kuće su najčešće bile prazne ili sa jednim krevetom, a u nešto boljim prilikama sa primitivno sklepanim ormarom, policom i ekserom u zidu, koji je služio umesto čiviluka. Bez najpotrebnijeg posuđ a bilo je mnogo domaćinstava, čak nije postojao nijedan zajednički opštenarodni izraz za celokupan pribor za jelo. Boce i čaše od stakla bile su retke. Ljudi su pili i jeli iz jedne posude. Pribor za jelo je bio odraz lošeg načina življenja. Bilo je kuća u kojima viljuške nisu postojale, a čak su i kašike bile toliko retke da se više ljudi služilo jednom u toku jela. Nivo kvaliteta ishrane nije bio na potrebnoj visini. Procene iz 1938.
godine svedočile su o nedostatku 2 miliona metričkih centi pšenice, 275 miliona kilograma mesa i dve trećine potrebnog povrća za normalnu ishranu stanovništva. Sedelo se na goloj zemlji, a nevešto sklepane klupice i stolice izazivale su deformitete. Lična higijena bila je na niskom nivou. Bilo je čitavih sela u kojima se ljudi, iz verskih razloga, nisu umivali i češljali. Đubre se nije držalo u posebno namenjenim sudovima za otpatke, već se čistilo tako što je skupljano metlom iza vrata a onda iznoš eno u kecelji. Bunari su bili zajednički. Tu se pralo rublje i napajala stoka. Bilo je to mesto zajedničkog društvenog okupljanja, odakle se lako širila zaraza po čitavom selu. Bunari su bili nepodesno građeni i još gore higijenski održavani. Pored njih je klana bolesna stoka i ispirani prljavi sudovi. U unutrašnjost bunara lako je dospevala nečistoća, zagađujući vodu. Kuće nisu imale klozete. Čistoća i red u kući bili su veoma retki. Ovakav način života bio je pogodno tlo za bolesti: žvale, kraste, pljuskavice, lišajeve, šugu, sifilis, difteriju i tuberkulozu.3 Zdravstveni problemi stanovništva sa kojima se jugoslovenska država suočavala nisu bili mali. U posleratnim prilikama krenulo se sa idejom da preventivna medicina postane nešto što je svakodnevno i uobičajeno, ali se desilo da je kurativna medicina, što znači lečenje bolesti, postala zanemarena. Mnoge bolnice opstajale su u skučenim uslovima, neadekvatnim kućama ili čak barakama uporedo sa moderno izgrađenim higijenskim zavodima. Broj bolničara bio je mali i nedovoljno plaćen. Kuhinje i perionice u bolnicama radile su u nehigijenskim prilikama, pa je sam ministar zdravlja njihove prostorije ocenio kao “premasne i sa starinskim uređajima”. Nameštaj, rublje i posteljina postojali su u toliko malom broju i bili toliko zapušteni da nije bilo izgleda da im se očuva i održi higijenski nivo. Ni ishrana bolesnika nije zadovoljavala, a bolničko osoblje bilo je “s malim izuzetcima ispod svake kritike”. Tragič na slika upotpunjena je procenom da hiljade bolesnika nisu mogle da dobiju adekvatnu bolničku negu, a situacija sa zaraznim bolestima pretvarala se u tragediju haranjem infekcija u sredinama zaduženim za lečenje, jer u celoj zemlji nisu postojale posebne bolnice za zarazne bolesti, a broj odeljenja za takve slučajeve bio je suviše mali, pošto su ona postojala samo pri nekim bolnicama. Tako se desilo da je u Sarajevu u bolnici izbila infekcija kućnog tipa jer nije vršena adekvatna trijaža bolesnika.
Zapuštena zdravstvena situacija posebno se osećala u zabačenim krajevima, gde je među decom postojala epidemija zaraznih bolesti, kao što su bili šarlah, veliki kašalj, difterija i morbil, koji su u nekim slučajevima izazivali i 50% mortaliteta, a da lekar uopšte nije zalazio u te sredine.
Nije iznenađujuće što ni preventivna medicina u nekim situacijama nije bila na visini zadatka. Dešavalo se da se u selima pojavi pegavi tifus a da bakteriološka stanica nadležna za to područje ne pošalje lekara da uzme briseve i preduzme odgovarajuće mere zaštite. U Kraljevini SHS postojalo je oko 200 slučajeva leproznih bolesnika koji su živeli kod svojih kuća i bili konstantna opasnost po zdravlje ljudi sa kojima su bili u kontaktu, pošto Ministarstvo zdravlja nije nalazilo za shodno da spreči moguće izbijanje zaraze. Veliki broj lekara živeo je po gradovima, dok je broj seoskih opština u kojima su oni živeli i radili bio neznatan.
Poznavaoci medicinskih prilika govorili su i o slabostima unutar samog lekarskog poziva, definišući ih kao posledicu malog stažiranja i slabog iskustva. Ministri socijalne politike bili su svesni tih problema, ali su ipak bili ekonomski ograničeni zbog malog broja kredita koji su korišć eni za podizanje bolnica, zdravstvenih zadruga i ambulanti. U poređenju sa krajem Prvog svetskog rata, kraj 1930. Kraljevina Jugoslavija dočekala je sa 80% više bolničkih postelja, ali to ni iz daleka nije bilo dovoljno da podmiri osnovne zdravstvene potrebe stanovništva. Bilo je jasno da banovine nisu u stanju da podižu nove bolnice i da je neophodno da to na sebe preuzme država. Konstatovano je da je stanje u bolnicama loše i pritom su posebno apostrofirane duševne bolnice. Govorilo se da bi poboljšanje kvaliteta osnovnog življenja uticalo na porast zdravstvenog standarda stanovništva. Da bi se to ostvarilo, Ministarstvu socijalne politike stavljeno je u zadatak da upotrebi sva sredstva da bi poboljš alo kvalitet vode za piće. Dogovoreno je da se ministarstvo postara da izvrši asanaciju zapuštenih sela i da podigne bolnice za koje se utvrdi da su neophodne. Da je ovo bio spisak neostvarenih potreba, priznali su i sami narodni poslanici nekoliko godina kasnije, kada su konstatovali da u celoj državi postoji samo 25.000 bolesničkih postelja, što je za zemlju od 14 miliona stanovnika bilo nedovoljno, jer je standard predviđ ao da njihov broj iznosi 75.000. Mnogi bolesnici sa dijagnozom neophodnog hirurškog zahvata vraćani su kućama, pod izgovorom lekara da im operacije nisu neophodne, zbog čega su kasnije umirali. Dešavalo se da su bolnice vraćale kućama čak i bolesnike sa infektivnim bolestima tako da su oni i dalje neometano širili zaraze.4 Vreme vladavine integralaca donelo je novi pristup zdravstvenoj i higijenskoj oblasti. Nameravajući da se predstave kao uspešniji u odnosu na svoje prethodnike, članovi vlade i ministar socijalne politike Ivan Pucelj smatrali su da se zdravstvenoj službi neopravdano i mnogo prebacuje, uprkos tome što je navodno mnogo postigla za podizanje opšteg zdravstvenog nivoa, a posebno kada je reč o kulturnom oblikovanju seoskog stanovništva. Ministar je proglasio da su bolesti poput pegavca, povratne groznice i velikih boginja ugušene, a da su ostale bolesti u opadanju, između ostalog zahvaljujući i vakcinaciji 400.000 ljudi protiv velikih boginja. Suzbijanju veneričnih bolesti bila je posvećena pažnja, jer je zabeleženo da su lekari izvršili preko 500.000 pregleda bolesnika i onih za koje se sumnjalo da su zaraženi. Priznao je da se nije mnogo postiglo u pogledu usavršavanja bolnica i higijenskih zavoda, iako ih je definisao kao institucije neophodne da bi se postigli rezultati u radu na fizičkom jačanju stanovništva. Samokritički se osvrnuo i na sredstva izdvojena za zaštitu dece i mladeži u socijalnoj sferi, naglasivši da je privatna inicijativa humanitarnih organizacija jedini način da se pomogne deci u uslovima kada država ne može da izdvoji potrebna sredstva.
Ovu turobnu sliku dopunili su svojim izlaganjem i neki poslanici, ističući da je nedostatak lekara postao gorući problem socijalne i zdravstvene politike. Tokom 1932. godine Jugoslavija je imala 4644 lekara, od čega je u gradovima bilo 3850, a na selu samo 794, što je bilo manje nego u Beogradu, gde je živelo 812 lekara. I oni lekari koji su navodno živeli na selu boravili su po gradovima, a na svoja radna mesta odlazili su retko, jednom u dve nedelje, pod uslovom da je selo imalo ambulantu.
Razmišljanja o potrebi funkcionalne promene zdravstvene državne politike nisu mogla da zaobiđu činjenicu da se od 1918. do 1932. u vladama promenio 31 ministar socijalne politike i 25 ministara narodnog zdravlja. O planskom i sistematskom radu u tim uslovima nije moglo biti govora. U doba kada je ekonomska kriza potresala i same državne temelje razumljivo je da je ministar socijalne politike bio u nezgodnoj poziciji da brani veoma mali budžet od 240 miliona dinara za podmirivanje svih socijalnih i zdravstvenih problema, uključujući i invalidske penzije.5 Uprkos naporu jugoslovenskih političara, poboljšanje katastrofalne zdravstvene situacije nije bilo primetno ni tokom 1938. godine.
- Diskusija narodnog poslanika Radivoja Nanovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 891. [↩]
- Diskusija narodnog poslanika Živojina Popovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 870. [↩]
- Milan Jovanović - Batut, Seljačka kuća, Beograd 1911, str. 55-64, 72-75, 78-81, 84-88, 156-164, 210-214, 249-254, 256-260, 306-307; Diskusija narodnog poslanika Živojina Popovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 870. [↩]
- Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović (prir.), Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929-1931, Beograd 2002, str. 47-49, 227, 247-248; Diskusija poslanika Živojina Popovića na 32. re dovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 867; Diskusija narodnog poslanika dr Ljutice Dimitrijevića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938. godine, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina VII, knj. III, Beograd 1938. godine, str. 891. [↩]
- Ekspoze ministra socijalne politike i narodnog zdravlja Ivana Pucelja pred Narodnom skupštinom, Radnička zaštita, god. XIV, br. V, 7. maj 1932. godine, str. 201-206; Izlaganje poslanika Đure Ostojića, isto, str. 206-209; Ekspoze ministra socijalne politike Ivana Pucelja u Senatu Kraljevine Jugoslavije, isto, str. 211-217. [↩]