Ono što bi moglo da bude
Kristi Braun književnik
Bio sam uzbuđen zbog svog prvog odlaska u Kliniku. Nisam imao ni najmanju predstavu kako to izgleda. Zamišljao sam hladne mermerne zidove, ljude obučene u belo i stalan miris dezinfekcionih sredstava.
Tog nezaboravnog ponedeljka pre podne, ambulantna kola Sv.Jovana zaustavila su se ispred naših vrata oko devet i trideset; uplašeno sam zurio kroz prozor. Uvek sam mislio da su ambulantna kola na neki način povezana sa sahranama: mračni objekti koji sleđuju duh, puni krvavih tela.Međutim, vozač je bio veseo, nasmejan čovek koji je pomogao ocu da me podigne. Zbog toga sam se malo manje plašio. Čim sam seo na sedište, pogledao sam svoje saputnike – pacijente. Video sam da sam bio zapravo najstariji među njima. Ispred mene, na nosilima ležalo je detence, ne veće od bebe, sa stisnutim šakama, savijenim, iskrivljenim nogama i glavom u neobičnom uglu u odnosu na ostatak njegovog tela.
Pored njega sedela je devojčica sa sjajnom zlatnom kosom i veoma krupnim očima. Bila je vrlo lepa, ali su joj noge bile tanke i izobličene, kosti su joj izvirivale, a nemirne, stisnute šake bile su poput mojih, samo manje i krhkije. Sve vreme se smešila i pokušavala da iz očiju skloni svoje plave loknice. Na sedištu do mene ležalo je malo dete, potpuno inertno, sa ukočenim, zaleđenim crtama lica, koje su bile bezizražajne, izuzev očiju, koje su se nemirno i radoznalo vrtele. Ta dva oka bila su jedino živo kod njega – bila su kao dva osvetljena prozora u mračnoj kući.
Konačno su ambulantna kola ušla u Ulicu Merion i zaustavila se ispred velike kameno-sive zgrade.
Pogledao sam kroz prozor. Bio je to dugačak širok prolaz sa impresivnim zgradama sa obe strane. Odzvanjao je gotovo neprekidnom bukom motora. Svi koji su njime prolazili delovali su veoma zaposleno, kao da su svi išli na neke važne konferencije. Nije to bilo tako neprirodno kao što se činilo, jer sam kasnije saznao da se na suprotnoj strani ulice nalaze zgrade vlade, gde se obavljao komplikovani posao upravljanja čitavim narodom.
Okrenuo sam se i pogledom uhvatio dr Vornantsa kako silazi niz stepenice zgrade pred kojom smo se zaustavili. Smirio sam se kad sam ga ponovo ugledao.
Nisam mogao da hodam, a koliko sam mogao da vidim, nije bilo nikakvog znaka tragača niti kolica da me uguraju u zgradu. Pogledao sam dr Vornantsa i on mi je uzvratio pogled.
“Moraću opet da izigravam snagatora, stari moj” , reče sležući ramenima.
Onda me je zgrabio za noge i prebacio preko leđa. Dok me je nosio uz stepenice, video sam zlatnu pločicu na kojoj je pisalo: “Dablinska ortopedska klinika” .
“Ovo zvuči loše” , rekoh sam sebi. Pitao sam se šta to užasno veliko ime, uopšte, znači? Iz svog položaja preko ramena dr Vornantsa nisam mogao baš dobro da vidim ono što me je okruživalo, ali kako sam stalno gledao u pod i donje delove zida, znao sam da prolazimo pravo kroz zgradu. Sišli smo niz stepenice, neko vreme prolazili kroz hodnik u polumraku, na kraju otvorili rasklimana stara vrata i ponovo izašli na svetlost dana.
“To je bilo jedno putovanje”, rekao je dr Vornants između dahtaja.
“Sad na drugo.” Mogao sam da vidim da smo na nekakvom polju ili nečem takvom jer trava je bila s obe strane peščane staze kojom sam nošen, i kada bih podigao glavu sa njenih donjih uglova, mogao sam da nazrem drveć e svuda oko nas. Ali zaista nisam bio raspoložen da se divim pejzažu.
Nisam ni bio u situaciji da tako nešto činim, jer sam mogao da osetim kako mi se doručak, koji sam sat vremena ranije pojeo, vraća u grlo pri svakom koraku dr Vornantsa. Morao sam da držim grlo zatvoreno ne bih li ga zadržao.
“Evo, Hrapava staza se završava, Kristi – od sad pa nadalje!”, rekao je dr Vornants zadihano.
Uspeo sam da izvijem glavu i bacim pogled na dugu, usku drvenu zgradu, jednospratnicu, koja je ličila na gimnastičku dvoranu. Kako smo joj se približili, čuo sam zvuke dečjih glasova, i smeh i plač – uglavnom je podsećalo na vrištanje.
Doktor je, gurnuvši, otvorio vrata i ušao, i dalje me noseći preko ramena. U trenutku kada smo ušli, čitava sila glasova pogodila me je gotovo fizičkim osetom. Buka je bila stravična. Deca su plakala, kenjkala, vrištala, udarala igračkama i svime što su mogla da pronađu o zidove i o pod, mlatila nogama u vazduhu, tapkala stopalima, puzala i migoljila se jedno preko drugog, poput rakova. Bilo je užasno. Pogledao sam oko sebe čim me je dr Vornants spustio na pod i zapitao se da nisam doveden na pogrešno mesto, jer sam opazio da nije bilo nijednog deteta starijeg od najviše tri godine. Pomislio sam da to mora da je nekakvo obdaniš te ili jaslice. Otkrio sam da je jedina odrasla osoba u prostoriji, sem dr Vornantsa i mene bio mladić u kome sa prepoznao gospodina Galahera.
Nasmešio se kad me je ugledao – a ja nakon toga pomislih da je on vrlo hrabar čovek.
“Ovoga jutra nema terapije, Kristi”, rekao je dr Vornants sa osmehom dok je prolazio kraj mene noseći dve bebe u naručju na drugi kraj prostorije. “Samo se opusti i posmatraj.” A ipak, bila je to terapija po sebi, samo posmatrati. Bio je to nalog, upućivanje u ljudsku patnju, novo, prilično zastrašujuće iskustvo za nekoga ko, doskora, nikada nije video život izvan sopstvenog doma. U svetlosti ovog, sve zajedno novog aspekta života, ono što sam video u Lurdu, bilo je samo senka. Ovo je bila suština, ispunjenje strepnje. Paćenici, koje sam sreo u Pećini u Lurdu, svi su bili zreli ljudi, svi odrasli muškarci i žene, neki u velikim mukama, naravno, ni sa čim do uništenog života iza i ispred sebe, ali još uvek prilično sposobni da shvate sopstvenu patnju ili da se, konačno, pomire s njom. Ali ovde nije bilo ničeg takvog – ovde nije bilo razumevanja, samo bespomoćnost, bespomoćnost i užasavajuća slika savijenih mršavih beba sa iskrivljenim malim udovima, izobličenim, izopačenim crtama lica. Neki su ležali na podu, tromi i nepokretni, poput praznih vreća, namerno razbacanih tamo-amo po sobi. Drugi su se grčili u neprekidnom kretanju, kretanju u kome su se njihova mala tela tresla kao da je električna struja konstantno prolazila kroz njih, zbog čega su se grčili, koprcali i trzali u neprestanim bolovima, s ručicama stisnutim i priklještenim kao u procepu, s iskrenutim glavama. Odjednom sam po prvi put shvatio kaka sam sâm izgledao kao dete.
Mogao sam da ih sažaljevam, tako mlade, tako bespomoćne, i tako potpuno zavisne od drugih, ali nisam jer sam se sećao kako me je jednom gorko povredio pogled sažaljenja. Umesto sažaljenja, počeo sam da saosećam sa njima, da osećam naklonost prema toj deci, povezanost koja mi je omogućila da vidim i osetim stvarne ličnosti koje su se nalazile iza lica s grotesknim pokretima i napetih, zgrčenih udova, svojevrsnu bratsku sklonost koja mi je dozvoljavala da vidim iza uvrnutih mišića i kostiju, do zarobljenih umova koji su se nalazili unutra. Uvideo sam da nisam jedini koji je iza rešetaka.
Kada sam toga dana stigao kući, cela se porodica okupila oko mene želeći da sazna kako je na Klinici. Ali ja nisam mogao ništa da kažem jer sam video nešto i osetio nešto što nikakve moje reči nisu mogle da opišu.
Posle nekih nedelju dana na Klinici, a za to sam se vreme kako je to dr Vornants naznačio, “prilagođavao”, lagano sam uveden u način lečenja, otkrio sam da je zaista bilo slično onome kako su me lečili kod kuće, osim što je, naravno, bilo na mnogo širem, mnogo organizovanijem stupnju. Vežbe na Klinici bile su detaljnije, zamršenije – i mnogo teže za izvođenje. U početku, da budem potpuno iskren, osećao sam se prilično glupo dok sam ih radio: osećao sam da me je bilo smešno videti među decom, koje je bila puna soba, da je pomalo glupo što moram da radim iste vežbe kao oni – u stvari, osećao sam se kao slon među mnoštvom mačića. A bio sam uveren da sam tako i izgledao.
Često, dok sam se na stomaku provlačio između dece – ovo je sve bio deo vežbi jer mi nije bilo dozvoljeno da se krećem na zadnjici kao nekad – zaustavio bih se odjednom kao da po prvi put postajem svestan svoje okoline, polako pogledao iskrivljene i inertne oblike koji su ležali oko mene na podu, lica dr Vornantsa i gospodina Galahera dok su se savijali nad decom, plafon sa čvornovatim gredama braon boje, drvene zidove sa visokim prozorima kroz koje sam nazirao plavo nebo, i beli oblak, i zeleno lišće na drveću napolju u bašti – video bih sve to i gotovo iznenada zastao bih i zapitao se: “Šta ja, Kristi Braun, radim ovde? Šta mi sve ovo znači – ovo nepoznato mesto koje zovu Klinikom, ta dvojica lekara koja se kreću okolo u košuljama zakopčanim do grla, ta ubogaljena deca, sa svojim smešnim, iskrivljenim telima i obešenim glavama – kakve veze ja imam sa svim tim? Zašto sam ja ovde, na ovom neobičnom mestu, umesto da pišem kod kuće u sobi u kojoj sam spavao?” Da, bila je to istina. Do tada se još nisam bio privikao na “spoljni svet”. Još uvek nisam mogao da prihvatim realnost svega ovoga – činjenicu da sam sada bio deo ovog nepoznatog i zbunjujućeg, ovog novog i brzohodnog sveta ljudi i prostora. Bio sam kao pećinski čovek, godinama zatvoren u mraku i skučenosti svoga uskoga staništa i sada najednom izbačen u prostrani svet pun vreve, te zuri u prazno kao da prvi put vidi svetlost dana i biva zaslepljen svime što se pred njim otkriva.
Više puta, dok sam klečao na podu slepo zureći ispred sebe, osetio bih da me neki nožni palac bocka otpozadi. Trgao bih se i osvrnuo oko sebe, a to bi dr Vornants stajao nada mnom i smešio se.
“Opet sanjariš!”, rekao bi mi. “Razmišljaš o svim knjigama koje jednoga dana nameravaš da napišeš, e? Trgni se iz toga, stari moj! Tu je posao koji treba uraditi, znaš.” Da, znao sam da jeste tu posao koji treba uraditi, i to priličan posao.
Posao koji se ne može okončati za godinu, dve, ili čak pet godina – posao, u stvari, za koji će biti potreban jedan ljudski vek. Znao sam to sasvim dobro. A ipak, nisam mogao da ne zastanem i ne pomislim na sve što mi se dogodilo pre no što sam saznao da bi takav jedan posao mogao da se uradi. Nisam mogao a da, tu i tamo, ne pomislim na stare dane – ne na dobre stare dane za mene, već pre na mračne stare dane, dane kada nisam imao čemu da se nadam ili zbog čega da živim, kada nisam imao ništa da ublaži bol neposredne sadašnjosti ili obasja mrak daleke budućnosti, ništa, u stvari, do bol i ogorčenost koja je rasla sa rastuć om svešću o sebi i patnji koju nisam mogao da razumem i koju sam mrzeo.
Da, to je bilo tačno. Mrzeo sam vlastitu patnju, prezirao je. Mučilo me je, bio sam revoltiran samom pomišlju da sam stvoren drukčiji – surovo drukčiji – od ostalih ljudi. A ipak, ubrzo ću shvatiti da je baš sama patnja, koju sam u najgorim svojim trenucima smatrao kletvom Božjom, ta koja će uneti nepoznatu lepotu u moj život.