Obrazloženje Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom
I Ustavni osnov:
Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom donosi se na osnovu čl. 72. st. 1. tač. 2. Ustava Republike Srbije.
II Razlozi za donošenje Zakona i ciljevi koji se žele postići Zakonom: Povelja o manjinskim i ljudskim pravima Srbije i Crne Gore stavom 3. člana 3. zabranjuje diskriminaciju po osnovu fizičkog i intelektualnog invaliditeta. Usvajanje Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom od strane Narodne skupštine Republike Srbije predstavljać e konkretan doprinos u ostvarivanju jednog od osnovnih ustavnih načela naše zemlje – ravnopravnosti i nediskriminacije svih građana. U praksi su se osobe sa invaliditetom, koje po procenama Svetske zdravstvene organizacije WHO čine oko 10 posto stanovništva naše zemlje, često suočavale se direktnom, indirektnom diskriminacijom, predrasudama i marginalizacijom. Zbog toga je neophodno usvojiti zakon kojim će se izričito zabraniti diskriminacija ovih osoba, predvideti mehanizmi pravne zaštite osoba izloženih diskriminaciji, sankcije za one koji ih diskriminiš u i mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Tokom poslednje decenije širom sveta prava osoba sa invaliditetom nalaze se u žiži interesovanja svih faktora koji se bave pitanjima ljudskih prava. Generalna skupština UN je 1993. godine usvojila Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom.
Ovaj dokument je početkom 1995. godine potpisala i Vlada SRJ, pa su tako Standardna pravila postala deo unutrašnjeg pravnog poretka naše zemlje. Od decembra 2001. Ujedinjene nacije intenzivno rade na nacrtu Konvencije o zaštiti i promovisanju prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom. I naša zemlja uzima aktivnog učešća u radu na nacrtu Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom.
U međuvremenu je više od 40 zemalja širom sveta usvojilo zakone o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom i jednakim mogućnostima za ove osobe. EU se sve više bavi suzbijanjem diskriminacije osoba sa invaliditetom i stvaranjem mogućnosti za njihovo ravnopravno učešće u svim oblastima društvenog života. Tako je 27. novembra 2000.
godine EU usvojila Direktivu o jednakom postupanju pri zapošljavanju, kojom je zabranjena diskriminacija po osnovu invalidnosti u oblasti zapoš ljavanja i rada.
Usvajanjem Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom naša zemlja preduzela bi jedan od prvih koraka u pravcu harmonizacije našeg pravnog sistema sa sistemom EU u ključnoj oblasti ljudskih prava. Usvajanje ovog Zakona u praksi bi značilo usklađivanje propisa Srbije sa antidiskriminacijskim propisima EU u oblasti zaštite prava osoba sa invaliditetom.
Prilikom izrade nacrta Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom korišćena su rešenja iz sledećih međunarodnopravnih i uporednopravnih dokumenata:
– Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom,
– Direktiva EU o jednakom postupanju pri zapošljavanju 2000/ 78/EC od 27. novembra 2000,
– Direktiva EU o primeni načela jednakog postupanja bez obzira na rasno i etničko poreklo osoba 2000/43/EC,
– Praksa Evropskog suda u sprovođenju čl 14. Evropske konvencije o pravima čoveka i pratećih protokola o suzbijanju diskriminacije, – Zakon o Amerikancima sa invaliditetom,
– Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom Australije, – Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom Velike Britanije, – Zakon o jednakim mogućnostima za osobe sa invaliditetom Mađarske, – Zakon o zaštiti, društvenoj integraciji i pravima osoba sa invaliditetom Italije,
– Zakon o jednakim mogućnostima za osobe sa invaliditetom Izraela, – Zakon o ombudsmanu za osobe sa invaliditetom Švedske,
– Velika povelja (Magna Charta) o pravima osoba sa invaliditetom Filipina,
– Zakon o jednakim mogućnostima za osobe sa invaliditetom Kostarike, – Uredba o zabrani diskriminacije po osnovu invalidnosti Hong Konga.
O prvoj verziji nacrta antidiskriminacijskog zakona, koji je pripremila ekspertska grupa Centra za unapređivanje pravnih studija, tokom 2004. godine održana je javna rasprava sa okruglim stolovima i tribinama održanim u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Pančevu, Kikindi, Subotici, Zrenjaninu, Kruševcu i Požarevcu, kao i razgovor sa poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije u zdanju
Skupštine. Tribinama i okruglim stolovima prisustvovali su predstavnici organa republičke, pokrajinske vlasti, lokalnih samouprava, organizacija osoba sa invaliditetom, civilnog sektora, medija. Organizacije osoba sa invaliditetom i stručna javnost su tokom 2004. godine dostavili više desetina primedbi i sugestija vezanih za prvi nacrt Zakona – mnoge od tih sugestija su uvažene i predlozi uneti u kasniju verziju nacrta Zakona, koju je pripremila Radna grupa Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Republike Srbije. Ovu grupu su pored eksperata Ministarstva činili i eksperti Centra za unapređivanje pravnih studija koji su radili na prvoj verziji nacrta i eksperti koje je predložila Zajednica invalidskih organizacija Srbije, uključujući i predstavnike Srbije i Crne Gore u Ad hoc komitetu Ujedinjenih nacija za Konvenciju o zaštiti i promovisanju prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom.
III Obrazloženje pojedinih rešenja Zakona:
Glavom I Nacrta Zakona propisuju se opšte odredbe: predmet
Zakona, načela na kojima se on zasniva, definicije opštih pojmova…
Zakonom protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom se uređuje opšti režim zabrane diskriminacije po osnovu invalidnosti, posebni slučajevi diskriminacije osoba sa invaliditetom, postupak zaštite osoba izlož enih diskriminaciji, organi nadležni za sprečavanje diskriminacije i preduzimanje mera za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom i mere koje država preduzima radi podsticanja ravnopravnosti i socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom (čl. 1).
Zakon se zasniva na načelima zacrtanim Standardnim pravilima UN i nacrtom Konvencije UN za promovisanje i zaštitu prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom (čl. 2):
– Poštovanje ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, – Zabrana diskriminacije,
– Uključenost osoba sa invaliditetom u sve oblasti društvenog života na osnovama ravnopravnosti,
– Učešće osoba sa invaliditetom u postupku donošenja svih odluka koje se odnose na te osobe.
Nacrt Zakona daje definicije pojmova “osoba sa invaliditetom”, “diskriminacija” (posredna i neposredna), “diskriminatorsko ponašanje”.
Definicija pojma osoba sa invaliditetom je zasnovana na socijalnom modelu pristupa invalidnosti, koji afirmiše ljudska prava ovih osoba i dominantan je pristup ovoj materiji u svetu tokom poslednje decenije.
Za potrebe ovog Zakona data je šira definicija osoba sa invaliditetom, kako bi se što veći broj osoba zaštitio od diskriminacije. Treba imati na umu da u uporednom pravu pojedinih zemalja paralelno egzistira veći broj definicija osoba sa invaliditetom, svaka za potrebe određenog zakona – tako se pri regulisanju kompenzacionih prava, socijalnih davanja, prava iz radnog ili porodičnih odnosa obično daju uže definicije.
Prilikom određivanja pojmova “diskriminacija” i “diskriminatorsko postupanje” korišćena je u međunarodnim dokumentima i uporednom pravu uobičajena definicija koja obuhvata: a) sve oblike neopravdanog i nedozvoljenog pravljenja razlike i nejednakog postupanja u smislu isključivanja, ograničavanja ili davanja prvenstva, b) bez obzira da li se oni vrše na otvoren ili prikriven način, c) prema licima ili grupama, kao i članovima njihovih porodica, ili njima bliskim licima, i d) koji se zasnivaju na invalidnosti ili iz razloga u vezi sa njom (čl. 3).
Glavom II Nacrta Zakona propisuje se opšta zabrana diskriminacije: U članovima 4-10. Nacrta Zakona definišu se posebni oblici diskriminacije i to: neposredna diskriminacija, posredna diskriminacija, pozivanje i navođenje na diskriminaciju, pomaganje u diskriminatorskom postupanju i povreda načela jednakih prava i obaveza.
Neposredna diskriminacija je zabranjena. Do neposredne diskriminacije dolazi ako se jedno lice ili grupa: a) u istoj ili sličnoj situaciji, b) bilo kojim aktom ili radnjom, c) stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj, d) zbog invalidnosti ili iz razloga u vezi sa njom.
Posredna diskriminacija je zabranjena. Do posredne diskriminacije dolazi ako se lice ili grupa: a) zbog invalidnosti ili iz razloga u vezi sa njom, b) stavlja u nepovoljniji položaj, c) donošenjem akta ili preduzimanjem radnje koja je prividno zasnovana na načelu jednakosti i nediskriminacije, d) osim ako je taj akt ili radnja opravdana zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja primerena i nužna.
Nacrt Zakona dalje pruža zaštitu žrtvi viktimizacije, odnosno licu koje trpi neopravdano diskriminatorsko postupanje isključivo ili uglavnom: a) zbog toga što je tražio ili namerava da traži pravnu zaštitu od već pretrpljenog diskriminatorskog postupanja, ili b) zbog toga što je ponudio ili namerava da ponudi dokaze o diskriminatorskom postupanju.
Ovaj način zabrane diskriminacije, odnosno eksplicitne zaštite od viktimizacije pokazao se neophodnim u naprednim savremenim pravnim sistemima u kojima je delotvornost pravnih mehanizama često ograničena strahom ljudi da učestvuju u postupku zaštite od diskriminacije.
Polazeći od osnovnog načela savremenih demokratskih uređenja da svi imaju jednaka prava i obaveze, u članu 5. Nacrta Zakona određuje se da povreda ovog načela postoji: a) ako se diskriminisanom isključivo ili uglavnom zbog invalidnosti ili iz razloga u vezi sa njom neopravdano uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi, b) ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, i c) ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.
Ovo pravilo u potpunosti je inspirisano i u skladu je sa članom 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji se odnosi na zabranu diskriminacije, ali i sa veoma bogatom praksom organa Konvencije u primeni člana 14.
Osim toga, Nacrt Zakona u članu 6. određuje koji se slučajevi postupanja protivno načelu jednakih prava i obaveza ne smatraju diskriminacijom i nabraja: 1. odredbe zakona, propisa, kao ni odluke ili
posebne mere, donete u cilju poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom, članova njihovih porodica i organizacija osoba sa invaliditetom, kojima se pruža posebna podrška, neophodna za uživanje i ostvarivanje njihovih prava pod istim uslovima pod kojima ih uživaju i ostvaruju drugi; i 2. donošenje odnosno zadržavanje postojećih akata i mera čiji je cilj otklanjanje ili popravljanje nepovoljnog položaja osoba sa invaliditetom, članova njihovih porodica i organizacija osoba sa invaliditetom kojima se pruža posebna podrška.
Nacrt Zakona u čl. 7. određuje naročito teške oblike diskriminacije u koje ubraja: 1. izazivanje i podsticanje neravnopravnosti ili netrpeljivosti prema osobama sa invaliditetom; i 2. propagiranje ili smišljeno vršenje diskriminacije od strane državnih organa, u postupcima pred državnim organima, putem javnih glasila, u političkom životu, prilikom pružanja javnih usluga, u oblasti radnih odnosa, obrazovanja, kulture, sporta i sl.
Nacrt Zakona u čl. 8. zabranjuje posebno čest oblik diskriminatorskog postupanja putem ispisivanje i isticanje na javnim mestima i širenje na drugi način poruka i simbola kojima se poziva na diskriminatorsko postupanje prema osobama sa invaliditetom.
Nacrt Zakona predviđa pozitivne obaveze države u oblasti zaštite od diskriminacije i to tako što u čl. 9. propisuje obavezu države da osobama sa invaliditetom obezbedi uživanje prava i sloboda bez diskriminacije, kao i da udovolji njihovim opravdanim interesima.
Najzad, nacrt Zakona zadrži opštu i već klasičnu odredbu o zabrani zloupotrebe prava, definišući u članu 10. da je vršenje prava utvrđenih ovim Zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se povrede ili ograniče prava drugih ili da se izazovu ozbiljne posledice po bezbednost zemlje, javni poredak i moral.
Nacrt Zakona u glavi III govori o posebnim slučajevima diskriminacije osoba sa invaliditetom. U ovoj glavi su uređeni pojedinačni slučajevi diskriminacije koji su zabranjeni. Zakon uređuje zabranu pojedinač nih slučajeva diskriminacije osoba sa invaliditetom u oblastima postupanja pred državnim organima (čl. 11), u organizacijama i udruženjima građana (čl. 12), pristupu javnim objektima, površinama i uslugama (čl. 13-16) i javnom saobraćaju (čl 27-29), pružanju zdravstvenih usluga (čl. 17), obrazovanju (čl. 18-20), zapošljavanju (čl. 21-26), bračnim i porodičnim odnosima (čl. 31), vršenju izbornih prava (čl 30), mogućnosti organizacija osoba sa invaliditetom da konkurišu za sredstva iz javnih izvora (čl. 32). Nacrt Zakona prvo daje spisak činjenja, nečinjena, propuštanja ili drugih akata koji predstavljaju zabranjene slučajeve diskriminacije po osnovu invalidnosti, ili zbog razloga u vezi sa njim u dotičnim oblastima. Nacrt takođe predviđa i posebno teške slučajeve diskriminacije u pojedinim oblastima (čl. 11, 15, 17, 20, 26 i 29). Konačno, nacrt Zakona propisuje koji akti ne predstavljaju zabranjenu diskriminaciju u navedenim oblastima društvenog života (čl. 14, 19, 23, 25, 28 i 31).
Glavom IV Zakon predviđa Povereništvo za ljudska prava osoba sa invaliditetom. Reč je o novom organu uređenom po ugledu na narodnog advokata – ombudsmana, ali s jačim procesno-pravnim ovlašćenjima Slična institucija već je zaživela u pravnom sistemu Srbije usvajanjem Zakona o pristupu javnim informacijama… Povereništvo će činiti Poverenik i tri pomoćnika. Na funkciju Poverenika može biti izabran diplomiran pravnik izuzetnih moralnih kvaliteta. Poverenik prati sprovođ enje Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, podnosi izveštaje o stanju ljudskih prava osoba sa invaliditetom Narodnoj skupštini Srbije jednom godišnje ili kada Skupština to zatraži, podnosi prekrš ajne i krivične prijave zbog kršenja Zakona, podnosi tužbe u građanskopravnim postupcima u ime osobe sa invaliditetom čija su procesna prava narušena, podnosi vanredne pravne lekove, preporučuje državnim organima preduzimanje mera radi ostvarivanja ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Poverenik vladi Republike Srbije preporučuje da u Narodnoj skupštini pokrene zakonodavnu inicijativu usmerenu na postizanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Važno je primetiti da se delokrug delovanja Povereništva pre svega ograničava na zaštitu i promovisanje ljudskih prava osoba sa invaliditetom kroz suzbijanje i eliminisanje svake vrste diskriminacije protiv ovih osoba.
Bolujem od MS-a i u kolicima sam.Invalid sam sa 100% oštećenjem.Živim u kući sa porodicom koja je u 1/2 i moje sestre koja zahteva da se kuća ili proda ili fizički podeli što je nemoguće.Ja sam je donekle i prilagodio svojim potrebama.Na sud ne mogu da odem jer mi nije dostupan prilaz.
Advokat mi je rekao da Sud kod donošenja odluke ne interesuje da li sam ja invalid i da li će nepovoljna odluka za mene imati uticaja na moje zdravlje i položaj.Da li možete da me posavetujete i da li postoji neki kontakt tel.sa nekim kako kažete narodnim advokatom.