O ravnopravnosti tereta i teretu ravnopravnosti
Odavno smo svikli na zahtev da teret neprijatne društvene stvarnosti, zvala se ona ekonomska stabilizacija, privredni preporod, švedski socijalizam, nepravedne i ničim izazvane sankcije, NATO-bombardovanje ili prolazne teškoće tranzicije na putu u evroatlantski raj, treba da podnosimo ravnopravno, odnosno srazmerno svojoj ekonomskoj i društvenoj moći. Na tom tlu, zalivanom vekovnim snovima o socijalnoj pravdi, niče bukvalno sve i svašta: slatki, možda i uspavljujući plodovi svesti o neophodnosti veće i delotvornije društvene solidarnosti, ali i bunika najvulgarnije socijalne demagogije u liku obećanog hleba od tri dinara. Kažu da u najugroženije društvene grupe spadaju osobe sa invaliditetom.
Izvinjavam se, ali se uopšte ne smatram socijalno ugroženim, iako jesam osoba sa invaliditetom. Moj životni standard je niži, možda i osetno niži, od standarda nekog ko prima istu platu kao ja, ali treba li zbog toga licemerno da tvrdim da mi je teže od hiljada zdravih, ili uglavnom zdravih nezaposlenih i onih fiktivno zaposlenih u nekadašnjim nosiocima razvoja srpske privrede; od izbeglica i članova porodica razorenih ratom; od Roma i pripadnika drugih etničkih manjina u društvu zahvaćenom šovinističkim ludilom; od penzionera koji umiru više od samoće nego od bolesti; od dece što odrastaju u državnom provizoriju bez imena i granica, koja su ukus droge osetila pre ukusa ljubavi; najzad, od samih invalida čiji je hendikep takav da im uskraćuje slobodu izbora koju tako samozadovoljno i samozaboravno uživam…? Zahtev da teret nepovoljnih okolnosti bude ravnomerno raspoređen na sve pripadnike društva ima svoj racionalni i iracionalni vid: ravnomernijom raspodelom tereta zaista se olakšava položaj najugroženijih, ali moja glad nije manja u društvu gladnih sugrađana. Priča o komšijinoj kravi, ta paradigma nacionalnog mentaliteta, zavređuje da bude shvaćena ozbiljnije od jednog istrošenog vica. I egalitarizam ume da bude konzervativan i mračan, baš kao i bezobzirna odbrana nasleđenih i/ili stečenih privilegija.
Toliko o ravnopravnosti tereta. Teret ravnopravnosti je poput nevidljive strane Meseca; postoji – i mi znamo da postoji – ali ga ne vidimo.
Štaviše, dozvoljavamo sebi da poverujemo – jer to odgovara oportunistič kom, neherojskom delu nas samih – da je ravnopravnost desert što se služi posle obilnog prazničnog ručka, skupocena igračka koju dobijamo za osamnaesti rođendan, banka u kojoj podižemo kamate na uloženi lični i porodični ponos. Ne budimo prestrogi prema sebi: pre stotinak godina prosečni Englez nije ozbiljnije shvatao reči svog najvećeg pesnika o “teretu belih ljudi”. Plitkoumno samohvalisanje potisnulo je u drugi plan ono o čemu je Kipling stvarno pisao: odgovornost onih koji znaju, mogu i imaju prema onima koji ne znaju, ne mogu i nemaju. A ravnopravnost osoba sa invaliditetom sa njihovim zdravim sugrađanima – ona stvarna, ne vešto odglumljena predstava iz provincijskog pozoriš ta – zahteva krv, znoj i suze. Ne, ovo nije jevtina parafraza Čerčila, mada priznajem da veoma liči na nju. Molim da se moje reči shvate najdoslovnije; odlazak u školu, bez koje je svaka priča o ravnopravnosti hipokrizija najgore vrste, za mene je zaista značila krv razbijenih kolena, znoj napora da se uopšte dođe do učionice i suze nemoćnog besa zbog onih što blenu u invalida kao u osmo svetsko čudo. Ravnopravnost uopšte nije prijatna okolini u kojoj invalid živi: niste ni gladni, ni goli, ni bosi, i još vam je malo. Mislite na decu iz Bijafre. Siroti mališani! Kako sam samo mrzeo njihove stomake nadute od gladi, njihova lica tako nalik na lobanju iz kabineta za biologiju, njihov pogled u kojem je gasnula sva lepota sveta i vera da je život vrednost po sebi! Osećao sam ogoljenu nepravednost moralne ucene kojom su mi uzvraćali oni od kojih sam očekivao da mi pomognu u osvajanju ravnopravnosti; nisam pristajao da zbog opšteg i žaljenja dostojnog nesavršenstva sveta odustanem od svog ličnog životnog projekta u kojem su ravnopravnost i samopotvrđivanje imali istovremeno ulogu krajnjeg, jedva dostižnog cilja, stalno prisutnog korektiva što određuje putanju kojom se krećem, i pogonskog goriva bez kojeg bih se nasukao na sprudovima nevesele svakidašnjice.
Nema zamene za ravnopravnost. Posebno sam oprezan kada pokušavaju da mi pod firmom ravnopravnosti prodaju tričave koještarije bezvrednih privilegija, umotanih u šareniš tzv. kompenzatornih prava.
Pisanje – budući poziv – beše ujedno noćna mora mog detinjstva i bojište na kojem sam – neka je slava Majkrosoftu – izvojevao odsudnu bitku rata za ravnopravnost. A u školi me po kratkom postupku oslobodiše obaveze izrade pismenih zadataka iz srpskohrvatskog jezika. Zadatke iz matematike i engleskog mogu da radim (u njima manjom količinom pisanih znakova mogu da pokažem svoje znanje), ali zadatke u kojima bih ispoljio svoj književni talenat – jok. I još su mislili da sam privilegovan; to beše opšte mišljenje nastavnika, mojih drugova, pa i potkupljivog dela mene samog. Kao da mi glavom nisu vitlale bujice nenapisanih reči, kao da nisam po hiljaditi put slušao odjek nikada ispričanih priča. Slobodni sastavi iz engleskog postadoše odušak za ono što nije moglo biti napisano maternjim jezikom: kratke rečenice u kojima težnja za lepotom reči i njima prenošenih slika nadmašivaše štrebersku žudnju za formalnim uspehom oličenim u oceni. Najlakša rešenja najčešće nisu i najbolja, zar ne? Očekujem znatne otpore efektivnoj ravnopravnosti invalida upravo na području obrazovanja. Ne zaboravljam da je moja porodica u tadašnjem “besklasnom” društvu pripadala relativno povlašć enima, ne toliko u materijalnom smislu koliko u realnoj raspodeli društvene – nipošto političke – moći i svojim učešćem u kulturnim i intelektualnim vrednostima. Dakle, ona je mogla i htela da me nametne tadašnjem obrazovnom sistemu. Šta je bilo sa onima čije porodice nisu raspolagale dovoljnom količinom moći? Ostajali su izvan obrazovnog sistema, ali i izvan društveno priznatog postojanja. Čitavo društvo pravilo se da ne postoje hendikepirana deca lišena osnovnog obrazovanja upravo zbog svoje invalidnosti. I u tadašnjem zakonu o osnovnom obrazovanju nalazila se odredba da je ono obavezno za sve, dok je stvarni život suviše često uterivao u laž ne samo profesionalni optimizam politič ara, već i prenormiranu stvarnost pravnika. Niko ne beše kažnjen zato što škole nisu primale učenike za koje se “vidi” da nisu za školu. Kao da ni sam zakonodavac nije očekivao da se njegove reči shvate odveć doslovno: pisalo je “sva deca”, a mislilo se “sva deca koja svojim fizičkim izgledom ne vređaju uobičajene predstave o normalnosti”. Neću da kažem da je bivše društvo, za koje nas veže mnogo više spona no što smo spremni da priznamo, bilo posebno surovo prema osobama sa invaliditetom.
Naprotiv. Beskućnici i prosjaci, prostitucija i homoseksualnost, nasilje u porodici i neravnopravnost žena, univerzalna izopštenost Roma i uskogruda netrpeljivost prema svemu što je drugačije, nestandardno, novo – sve je to skrivano iza deklarisanog humanizma ideologije.
O, da, mnogo smo voleli one što kritikovahu naličja trulog Zapada, a bogami i oni nas. Ali ta ljubav beše, kako i priliči intelektualcima, platonske vrste i na daljinu: niti su oni stvarno želeli našu verziju oslobođ enog rada, niti su nam u sopstvenom dvorištu stvarno bile potrebne njihove emancipatorske pridike. Poslednji, vrhunski proizvod tog licemerja beše julovsko žongliranje levim frazama na neukusno dizajniranoj skalameriji prvobitne akumulacije kapitala. Naravno, osobe sa invaliditetom uopšte nisu bitne; one su tek kolateralne žrtve jednog globalnog društvenog projekta.
Autori Modela misle ozbiljno; oni stvarno veruju da se ono što su stavili na papir može primeniti ovde i sada. To što smo siromašni nije dovoljan razlog da budemo ružni, prljavi, zli. Ne tražimo da država smesta ukloni sve arhitektonske barijere u svakom našem naselju. Sprečavanje stvaranja novih prepreka, uz preciziranje ko je dužan da se postara o postojećim, bilo bi sasvim dovoljno. A Model pruža pravne mehanizme za to. On sam ne nalaže postavljanje rampi za kolica. To nije previd autora, već logika slobode. Vlasnik nečega u javnoj upotrebi dužan je da omogući pristup osobama sa invaliditetom tom nečemu. On može – ako misli da bi strma ravan naružila lepotu i umanjila arhitektonsku vrednost stepeništa – zaposliti osoblje koje će nositi osobe u invalidskim kolicima preko stepenika. Zakon uopšte ne ulazi u način na koji će objekat u javnoj upotrebi biti pristupačan, kao što ne daje minimalnu širinu vrata dovoljnu za prolazak invalidskih kolica. Slično je i sa obrazovanjem i zapošljavanjem. Nigde u Modelu ne piše da škola ne sme odbiti da upiše invalidnog učenika. Ako takav učenik ne raspolaže znanjima i/ili umetničkim sklonostima neophodnim da bi se pratila nastava u njoj, on neće biti upisan. Ako pak njima raspolaže, on ne sme biti odbijen samo zato što je invalid. A šta je sa kabinetskom nastavom? Isto što i sa rampama za kolica. Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom ne ulazi, niti može ulaziti, u organizaciju nastavnog procesa; on samo kaže da iz nastave ne može biti isključen invalid samo zato što je invalid. Odredbe koje zabranjuju diskriminaciju u oblasti zapošljavanja neće automatski povećati zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Nigde u Modelu ne piše da bilo koji poslodavac mora primiti osobu sa invaliditetom u radni odnos. Prirodno, on će primiti onoga ko u najvećoj meri ispunjava uslove dotičnog radnog mesta. Zakon mu samo zabranjuje “protivprirodno” ponašanje, zabranjuje da odbije invalida koji u najvećoj meri ispunjava uslove samo zato što je u pitanju osoba sa invaliditetom. Autoprevoznici nipošto nisu dužni da poseduju vozila posebno prilagođena prevozu osoba sa invaliditetom; Model zakona samo zabranjuje odbijanje vršenja usluga prevoza takve osobe i nalaže voznom osoblju da joj pruži razumnu pomoć (takvu koja ne ugrožava bezbedno odvijanje saobraćaja). “Samo to?”, već čujem razočarane invalide, koji se još nisu umorili od čekanja carstva Božjeg. “Nije baš tako strašno kako izgleda”, dopire uzdah olakšanja normalnosti uspaničene izgledima da se ostvare njihove najcrnje slutnje: tiranija ljudi u kolicima.
Po usvajanju zakona neće uslediti ni raj na Zemlji, ni smak sveta; on je samo uokviren, dakle ne bezobalan, prostor otvorenih mogućnosti za ostvarivanje one ravnopravnosti o kojoj je bilo reči u prvom delu teksta.
Za one koji ne mogu nositi teret ravnopravnosti ostaju posebne mere: posebne škole, u kojima se nastava odvija pod specifičnim uslovima i po specifičnom programu prilagođenom onima što ni uz podršku društva/države ne mogu poneti teret ravnopravnosti u obrazovanju; posebna radna mesta namenjena onima za koje se unapred zna da će izgubiti tržišnu utakmicu; poseban prevoz onima kojima je to jedini realno ostvarljiv način da iz tačke A stignu u tačku B ne ugrožavajući sebe i druge… Zabrana diskriminacije nije, dakle, apsolutna; ona je dopuštena ako (i samo ako – dodali bi matematičari) se ostvarivanjem načela nediskriminacije ugrožavaju vrednosti važnije od same nediskriminacije (život, zdravlje, opšta sigurnost, ali ne i imovina ili javni red i mir). U pitanju su izuzeci od opšteg pravila – zabrane diskriminacije. Možemo ih nazivati kako god želimo – pomoć invalidima, mere za podsticanje ravnopravnosti (kako je učinjeno u Modelu zakona), podrška osobama sa invaliditetom, afirmativna akcija; naziv uopšte ne menja njihovu diskriminatorsku prirodu. Invalidske organizacije, reagujući s podozrenjem na Model zakona, predložile su alternativu – donošenje zakona o zaštiti teških invalida. Ako se pod zaštitom podrazumeva ono što je Modelom zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom već definisano kao oblast izdvojena iz režima nediskriminacije, oni koji osporavaju Model kucaju na širom otvorena vrata. Predloženi zakon je dobrodošao, istina ne kao alternativa već kao dragocena dopuna režimu nediskriminacije. Ako se pak model zaštite osoba sa invaliditetom zastupa i promoviše kao panaceja koja u potpunosti supstituiše ili supsumira režim nediskriminacije, u pitanju je korak u pogrešnom pravcu, još jedna prepreka – kao da ih i bez nje nemamo sasvim dovoljno – na putu ka suštinskoj modernizaciji ovdašnjeg društva/države. Naravno, i u slučaju mera pozitivne diskriminacije važi pravilo o strogom tumačenju izuzetaka i teretu dokazivanja na strani lica koje osporava primenu načela nediskriminacije.
Predrag Vukasovic
THE EQUALITY OF BURDENS OR BURDEN OF EQUALITY
Summary
This article has arisen from some remarks heard in the public meetings organized by Center for Advanced Legal studies, a non-government expert organisation from Belgrade, in order to present the model of Law prohibiting discriminatory behavior towards the persons with disabilitiies to the general public in Sebia, particularly to the disabled people and their associations. The presented model has given rise to an interesting mixture of feelings and frustrated expectations, in which the uneasiness and resistance to certain aspects and consequences of rhe really applied non-discrimination principle have a prominent place, although these were not the prevailing attitudes of those taking part at the discussions. Using the famous Kipling’s phrase on “the white men’s burden”, the author has pointed to the inherent, psychological nature of the refusal to follow the non-discrimination principle in usual, tiresome, uninspirative daily activities by the disabled persons themselves. This opportunism of the discriminated victims is added to the well-known opportunism of the discrminating social environment to close a vitious circle of discrimination. This problem is not solvable only by legal means; it is to be solved by every individual human being for himself; it cannot be solved once for ever. The author has presented some examples from his own boyhood and adolescence in order to show some concrete aspects of this continious struggle for equality.
Key words: non-discrimination, equality, opportunism.