O ravnopravnosti tereta i teretu ravnopravnosti
Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo, Beograd
Rezime: Ovaj tekst proistekao je iz nekih primedbi što su se čule na javnim tribinama koje je organizovao Centar za unapređivanje pravnih studija, stručna nevladina organizacija iz Beograda, radi predstavljanja modela Zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom najširoj javnosti u Srbiji, naročito invalidima i njihovim udruženjima. Predstavljeni model izazvao je zanimljivu mešavinu osećanja i izneverenih očekivanja, u kojoj su istaknuto mesto imali nelagodnost i otpor prema izvesnim vidovima načela nediskriminacije i posledicama njegove stvarne primene, mada osećanja o kojima je ovde reč nisu preovlađivala među učesnicima tribina. Upotrebivši slavan Kiplingov izraz o “teretu belih ljudi”, pisac ukazuje na unutrašnju, psihološku prirodu odbijanja da se načelo nediskriminacije primeni i u običnim, zamornim, neinspirativnim, svakodnevnim aktivnostima samih invalida. Ovaj oportunizam žrtava diskriminacije nadovezuje se na poznat oportunizam društvene sredine u kojoj se diskriminacija vrši, stvarajući začarani krug neprihvatanja. Problem se ne može rešiti pravnim sredstvima; svako ljudsko biće rešava ga za sebe; ne da se rešiti jednom zauvek. Pisac na primerima iz sopstvenog detinjstva i mladosti ukazuje na ovu stalnu bobru za ravnopravnost.
Ključne reči: nediskriminacija, ravnopravnost, oportunizam.
Krajem prošle godine Centar za unapređivanje pravnih studija iz Beograda predstavio je javnosti, prvenstveno invalidskoj, Model zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. Model je deo projekta koji je ova stručna nevladina organizacija realizovala od 2002. godine, ostvarujući usku saradnju sa invalidskim organizacijama.
Namera onih koji su učestvovali u realizaciji projekta bila je dvostruka: s jedne strane, trebalo je podržati osobe sa invaliditetom i njihove organizacije u nastojanju da se izbore za stvarnu, ne samo formalnu ravnopravnost; s druge strane, njihova borba morala se staviti u kontekst
opšte problematike poštovanja ljudskih prava, ne stoga što je takvo posmatranje pravnog položaja osoba sa invaliditetom pomodni trend, ni zato što se u Evropi kojoj stremimo tako radi, već zato što to nameće sama logika ravnopravnosti. Ako su osobe sa invaliditetom ravnopravne sa ostalim građanima, njihov položaj, načelno posmatrano, treba da bude uređen na isti način – a po mogućstvu i istim propisima – kao i polož aj onih sa kojima su te osobe ravnopravne. Ovaj zaključak, uprkos svoje elementarnosti ili upravo zbog nje, naišao je na poprilično nerazumevanje, pa i otpor, kod većine invalidskih organizacija. Traži se donošenje iscrpnog i sveobuhvatnog invalidskog zakona, kojim bi na jednom mestu bila regulisana sva pitanja od interesa za osobe sa invaliditetom.
Ne shvata se da se time načelo diskriminacije ne samo ne odstranjuje iz pravnog poretka, već se konstituiše u osnovni postulat pravnog uređivanja odnosa države i društva prema osobama sa invaliditetom. Šta bi to značilo u praksi? Pri ostvarivanju bilo kojeg prava (zakon treba da bude sveobuhvatan) osoba sa invaliditetom morala bi se pozivati ne na odredbe opšteg zakona koji reguliše dotičnu oblast, već na odredbe posebnog zakona o invalidskim pravima. Protiv getoiziranja u konkretnim životnim situacijama i odnosima trebalo bi se boriti – po zastupnicima preovlađujuće škole mišljenja među merodavnim predstavnicima invalidskih organizacija – stvaranjem svojevrsnog pravnog geta. Razume se, polazište autora Modela zakona bilo je dijametralno suprotno: do ostvarivanja faktičke ravnopravnosti ne dolazi se potkopavanjem formalne jednakosti svih građana, već stvaranjem uslova za njeno što potpunije ostvarivanje u najrazličitijem životnom okruženju. Sukob ova dva pristupa je neminovan.
Teorijski posmatrano, poseban zakon o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom nije potreban; dovoljno je u opšte antidiskriminacione norme uneti dopunu da se sve one primenjuju i na diskriminaciju zbog invalidnosti. Time bi bilo izbegnuto donošenje još jednog u nizu posebnih zakona, kojima se ne samo narušava lepota i sklad idealne arhitekture pravnih normi, već i ugrožava njegova funkcionalnost.
No, na moju veliku žalost, ne živim u teoriji nego u Srbiji. Kad se ovdašnjem čoveku spomene diskriminacija, on po automatizmu pomisli na sirote američke Crnce; poneko od starijih se seti južnoafričkog aparthejda i kolonijalnog ugnjetavanja. Samo se najvispreniji (ili najhrabriji) dovinu do nezavidnog položaja Roma iz obližnje favele. Nikome ne pada na pamet da nespušteni ivičnjaci; nepotrebne stepenice; pogled, ispunjen mešavinom sažaljenja i gađenja, upućen nekome ko se vidljivo, fizički razlikuje od nas, odbijanje da se invalidna mušterija primi u taksi ili kafić; zahtev da se invalidno dete ne primi baš u školu ili vrtić koji pohađa zlato mamino; da sve to ima bilo kakve veze sa tako nevaljalom stvari kao što je diskriminacija. To ne vide ni mnogobrojne nevladine organizacije koje izgiboše od borbe za ljudska i manjinska prava, kao da je pravo na nacionalnu pripadnost jedino ljudsko pravo a nacionalne manjine jedine manjine ugrožene ovde i sada. Zato je potrebno izričito, šturim i rogobatnim jezikom pravne norme, formulisati ono što se u svakom pristojnom društvu podrazumeva: zabranjeno je vređati i ponižavati drugoga zbog njegove/njene invalidnosti; zabranjeno je propisivati posebne, nepovoljnije uslove pružanja usluga osobama sa invaliditetom kad za to ne postoje tehnički razlozi; zabranjeno je… U normalnim okolnostima navedene i druge zabrane i ograničenja raspojasanog ega pojedinaca podrazumevale bi se; bilo bi nepotrebno unositi ih u zakon, baš kao što nam nije potreban pravilnik o komunalnoj higijeni da bismo znali da se na javnom mestu ne pljuje. No, bojim se da je ova zemlja odavno izgubila ukus normalnosti.
Naravno, nije dovoljno napisati zakon; treba ga i primeniti. A nije sve što se stavi na papir jednako primenljivo. Istina, zakonodavac je, kažu, suveren; u prvom sazivu višestranačke skupštine jedan predstavnik tadašnje većine tvrdio je da oni (većina) mogu izglasati da se Sunce okreće oko Zemlje. Stvarno su mogli; problema nema sve dok ne poželiš da astronomsku stvarnost privedeš svom novom zakonu. Ako, pak, zakonodavac gaji prilično razumnu ambiciju da se njegovi zakoni primenjuju, tada se mora odreći svoje kvazibožanske slobode zakonopisanja, mora se spustiti na tvrdo tlo činjenica, podvrgnuti se nebrojenim uslovljenostima i ograničenjima stvarnosti. Ne treba nam idealan zakon, već zakon koji se može primeniti. No, ni sa realizmom ne treba preterivati: kakva je svrha zakona koji bi samo “prepisao” stvarnost, ne menjajući je? U tim koordinatama morali su se kretati i autori modela zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. Da bismo naveli neinvalidnu većinu da odustane od dosadašnjih navika i prihvati nova, antidiskriminaciona pravila ponašanja (a svaka takva promena ne odvija se po automatizmu i zahteva napor i ulaganje pozitivne energije), moramo uvažiti njihove legitimne interese. Na primer, legitimni interes poslodavca jeste zapošljavanje lica koje može da obavlja poslove neophodne za ostvarenje dobiti. Antidiskriminaciono zakonodavstvo može da mu zabrani da, u okviru radne sposobnosti potrebne za određeno radno mesto i samo u tom okviru, pravi razliku (vrši diskriminaciju) između osoba sa invaliditetom i drugih lica koja žele da se zaposle.
Sve dotle dok uvažavamo ovaj njegov osnovni interes – ostvarenje dobiti, zbog kojeg on i istupa kao poslodavac a ne humanitarni radnik, donator ili borac za prava osoba sa invaliditetom, imamo moralno pravo da od njega zahtevamo da pri ostvarenju svojih interesa ispuni određene uslove, da se podvrgne određenim normama. Nepristrasnost ne proističe iz zakonodavčevih lepih manira; ona nije stvar nečijih dobrih namera u koje treba verovati ili sumnjati, već je ugrađena u samo biće pravne norme, čineći drugu stranu njene univerzalnosti, opštosti njenog važenja. Parafrazirajući Zolu, mogao bih napisati: pravna norma će biti nepristrasna, ili je neće biti. Upravo zbog toga autori Modela zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom nisu mogli “navijati” za zaštitni objekt svog teksta, rizikujući da ih invalidske organizacije gnevno optuže za izdaju invalidske stvari. S druge strane, među onima koji su od zaštite ljudskih prava napravili uglednu i unosnu profesiju čuje se mišljenje da invalidska problematika u celosti spada u domen ako ne isključivo zdravstva, onda bar socijalne zaštite kao posebnog društvenog servisa. Oba stanovišta protive se otvaranju šire rasprave o pojavnim oblicima diskriminacije prema osobama sa invaliditetom i mogućnostima pravnog i političkog delovanja na njihovoj prevenciji.
Svoj otpor obrazlažu strahom od politizacije ove teme, zanemarujući pri tome notornu činjenicu da je bez postojanja delotvorne političke volje nemoguće izvršiti iole značajniju promenu u ma kojoj oblasti društvenog života. Razume se, u jednom demokratski uređenom sistemu niko nema monopol na izražavanje političke volje, ali se delotvornost te volje u najvećoj meri postiže delovanjem posredstvom parlamentarnih institucija, pre svega političkih stranaka, koje i postoje da bi inače rasutu energiju pojedinaca i grupa usmerile dajući joj oblik neophodan za praktič no delovanje. Zato načelno ne razumem otpor zainteresovanih organizacija prema javnom obraćanju merodavnim političkim činiocima, pre svega političkim strankama, kao ni davanje prednosti privatnim kontaktima sa pojedincima zaduženim za oblast u kojoj se nalazi pitanje koje se želi rešiti. Plašim se da će još dugo politika u ovoj zemlji imati pretežno, gotovo isključivo negativnu konotaciju, nečega načelno nepoštenog, oblasti u kojoj je sve dozvoljeno. A takav doživljaj politike ne pruža najpogodniju psihološku klimu za razvoj demokratskih ustanova, niti za ostvarenje izvornog smisla demokratije – učešća demosa u upravljanju državom. Neko će reći da sve ovo nema mnogo veze sa konkretnim invalidskim problemima. Osobe sa invaliditetom jesu i moraju biti manjinska društvena grupa; nema tog ludaka koji bi želeo da većina građana države u kojoj živi bude u invalidskim kolicima. Međutim, ako moraju biti manjina, osobe sa invaliditetom ne moraju biti marginalizovana, skrajnuta manjina. Da bi to izbegle, one se ne smeju zatvoriti u sebe; moraju biti otvorene kako prema merodavnim političkim činiocima, tako i prema onoj ćutljivoj većini koja uvek i svuda determiniše vrednosni sistem danog društva. Strah od politike neće otkloniti mogućnost da politika vlada našim životima, baš kao što ni glava u pesku ne uklanja preteću opasnost. Zato smatram da je javna rasprava o Modelu zakona važnija nego sam Model.
Posle javnih tribina u Beogradu i Pančevu o Modelu zakona, na kojima sam učestvovao kao član stručnog tima koji je izradio Model, zamereno mi je na nedovoljnoj konkretnosti (ili prekomernoj apstraktnosti) izlaganja. Ni sam nisam osobito zadovoljan sopstvenim učinkom na ovim skupovima, mada razlog nezadovoljstva nema mnogo veze sa nivoom konkretnosti/apstraktnosti onoga što sam tom prilikom rekao. Radi se o nečem mnogo prozaičnijem: zbog prirode sopstvene invalidnosti (cerebralna paraliza) uopšte nisam siguran da su me čuli i razumeli svi koji je trebalo da me čuju i razumeju. Uostalom, rado priznajem da se u pisanim medijima osećam neuporedivo udobnije, dakako i sigurnije, nego tamo gde je komunikacija svedena na živu, izgovorenu reč. Iz straha da ne zamaram publiku govorom nedovoljno razumljivim većini slušalaca nastojim da budem što kraći; ova prinudna sažetost izražavanja ne mora uvek biti vrlina, naročito ako izostanu primeri koji ilustruju apstraktno izražene ideje. Drugi mogući razlog preterane uopštenosti u izlaganju tiče se mojeg (ispostavilo se pogrešnog) uverenja da su slušaoci već upoznati sa sadržinom Modela zakona, te da nema potrebe prepričavati ga, objašnjavati šta su njegovi pisci hteli da kažu. Radije sam se ograničio na izlaganje opštih, dakle nužno apstraktnih, načela što leže u osnovi predloženih zakonodavnih rešenja, pomoću kojih bi se lakše shvatila konkretna sadržina pojedinih normi. Principi valjda i služe da bismo se pomoću njih uspešnije snašli u haotičnoj stvarnosti, a ne da bismo se narcisoidno divili vlastitim umnim tvorevinama. Priznajem da sam precenio ne moć apstrahovanja (ona mi se i dalje čini generičkim svojstvom ljudskosti), već duhovnu naviku izlaženja iz vlastite kože, sagledavanja sopstvenog položaja u svetlu nepristrasno viđenih činjenica. Zato ću u preostalom delu teksta pokušati da o problemu ravnopravnosti osoba sa invaliditetom govorim imajući u vidu ono najkonkretnije: svoje sopstveno, lično, neponovljivo, bojim se i neizrecivo, životno iskustvo. Slutim da moji kritičari ni time neće biti zadovoljni. Napor i vreme posvećeni ovom tekstu ipak neće biti uzaludni; pokazaće se da problem nije u nivou apstraktnosti, već u uznemiravajućoj, subverzivnoj sadržini onoga što kažem ili napišem.