Mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom
Damjan Tatić
Centar za samostalni život invalida
Beograd
Osobe sa invaliditetom u našoj zemlji, kao i u mnogim drugim zemljama sveta, decenijama su se suočavale sa otvorenom ili, češće, prikrivenom diskriminacijom. Ove osobe bile su po pravilu “nevidljivi građani”, građani drugog reda. Prvi korak u oblasti uređenja pravnih normi usmeren na garantovanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u našoj zemlji preduzet je početkom 2003. godine, kada su skupštine Srbije, Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije usvojile Ustavnu povelju i Povelju o manjinskim i ljudskim pravima Srbije i Crne Gore. Stavom 3.
člana 3. Povelje o manjinskim i ljudskim pravima zabranjena je diskriminacija po osnovu fizičke i intelektualne invalidnosti. Ovom odredbom Srbija i Crna Gora stavila se u red evropskih zemalja kao što su Nemačka, Švajcarska, Austrija, Finska, koje su takođe ustavnim aktima zabranile diskriminaciju po osnovu invalidnosti. Da bi se sprečilo da odredbe stava 3. člana 3. Povelje o manjinskim i ljudskim pravima ostanu mrtvo slovo na papiru, neophodno je u sferi uređenja pravnih odnosa doneti zakon kojim bi se zabranila diskriminacija osoba sa invaliditetom, predvidele sankcije za one koji diskriminišu ovu populaciju i mehanizmi pravne zaštite za lica izložena ovoj vrsti diskriminacije. U toku je javna rasprava o Nacrtu Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je priredio ekspertski tim Centra za unapređivanje pravnih studija iz Beograda.
Pored opšte zabrane diskriminacije, predviđanja pojedinačnih slučajeva nedozvoljene diskriminacije u sferi obrazovanja, zapošljavanja, uživanja javnih usluga i upotrebe objekata, saobraćaju, zdravstvenoj zaštiti, postupcima pred državnim organima, vršenju izbornih prava, propisivanja pravnih postupaka zaštite i sankcija za one koji vrše diskriminaciju, organa koji će se baviti zaštitom osoba sa invaliditetom od diskriminacije, Nacrt Zakona predviđa i mere za podsticanje ravnopravnosti
osoba sa invaliditetom. Puna uključenost osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života pod jednakim uslovima jedno je od načela na kojima se Zakon zasniva, a eksperti su se u formulisanju predloga mera za podsticanje ravnopravnosti vodili smernicama predviđenim Standardnim pravilima Ujedinjenih nacija za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom.
Glava VII Nacrta Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom uređuje mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.
S obzirom na to da su norme u ovom delu Nacrta Zakona upućujuć e i opštije od normi u drugim delovima Nacrta, autori su odlučili da ih označe kao mere za podsticanje a ne osiguravanje ravnopravnosti.
Osnovni razlog za ovu odluku je činjenica da mere, upravo poput Standardnih pravila UN, predstavljaju smernice, minimalne standarde i upućujuće norme za zakone iz oblasti obrazovanja, zapošljavanja, urbanizma, građevine i arhitekture, saobraćaja, informatike, socijalne zaštite, bračnih i porodičnih odnosa, kulture, sporta, slobode veroispovesti. Poštovanje odredbi Nacrta Zakona predstavlja nužan ali ne i dovoljan uslov za osiguranje istinske ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Posle usvajanja Zakona neophodno je izmeniti i druge zakone iz napred pomenutih oblasti i osigurati dosledno sprovođenje dotičnih pravnih normi u praksi.
Članom 59. Nacrta predviđena je obaveza države (uključujući i teritorijalne autonomije i lokalnu samoupravu) da predvidi mere i programe kako bi se osobama sa invaliditetom osigurao nesmetan pristup fizičkoj sredini, zgradama, javnim površinama i javnom saobraćaju. Zakon o izgradnji i planiranju Republike Srbije iz 2003. godine i Pravilnik o uslovima za planiranje i projektovanje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem starih, dece, hendikepiranih i invalidnih lica iz 1997. godine delimično uređuju ovu materiju, prevashodno u pogledu planiranja i gradnje novih objekata. Ipak, poštovanje standarda pristupačnosti postaće realnost tek uz dodatni rad na edukaciji eksperata i doslednom primenom sankcija u slučajevima nepoštovanja odredbi Pravilnika. Pored preduzimanja mera kako bi svi novoizgrađeni objekti bili pristupačni, nužno je i sistematsko, plansko adaptiranje postojećih objekata u javnoj upotrebi, uz jasno predviđene ciljeve, parametre i rokove. Ovo je jedno od pitanja koja treba urediti i Nacionalnom strategijom za osobe sa invaliditetom Republike Srbije, koja je takođe u pripremi.
Član 60. Nacrta predviđa obavezu države da obezbedi ravnopravnost osoba sa invaliditetom u postupcima pred državnim organima, između ostalog i kroz pravo na upotrebu gestovnog jezika. Radi ostvarivanja odredbi ovog člana u praksi, nužna je izmena propisa o građanskom, upravnom i krivičnom postupku, koji trenutno ne sadrže odredbe kojima se izričito priznaje pravo na upotrebu gestovnog jezika, već samo pravo na korišćenje tumača, koje pada na teret stranke kojoj su usluge tumača neophodne. Nužno je i objavljivanje službenih informacija na Brajevom pismu i u drugim formatima pristupačnim slepim i slabovidim osobama.
Nacrt članom 61. predviđa obavezu obezbeđivanja pristupa informacijama i komunikacijama za osobe sa invaliditetom, između ostalog
kroz titlovanje televizijskog programa. Tokom javne rasprave dano je više korisnih sugestija kako da ovaj član Nacrta bude još sadržajniji, što će autori imati u vidu prilikom priređivanja verzije Zakona koja će biti podneta nadležnim državnim organima na usvajanje. U ovom trenutku Zakon o javnom informisanju članom 5. predviđa obavezu države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave da učine informacije pristupač nim, ali nužno je preduzimanje konkretnih programa i mera kako bi se odredbe ovog zakona dosledno sprovodile u praksi.
Članom 62. Nacrta predviđa se obaveza države da preduzme mere kako bi obrazovanje za osobe sa invaliditetom bilo deo integralnog opšteg sistema obrazovanja i vaspitanja. Neophodno je donošenje odgovarajuć ih programa i organizovanje obrazovnih i vaspitnih ustanova.
Pravilo treba da bude integrisano obrazovanje za osobe sa invaliditetom, a samo kada opšti sistem ne zadovoljava potrebe osoba sa invaliditetom treba organizovati specijalno školstvo. U ovom trenutku u
praksi naglasak se stavlja na vaspitanje i obrazovanje dece i mladih sa invaliditetom u specijalnim školama, dok se integrisanom obrazovanju u redovnim obrazovnim ustanovama posvećuje malo pažnje. Ni nove izmene Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja Republike Srbije ne donose potreban pomak ka integrisanom obrazovanju kao opštem principu, iako pomenuti zakon zabranjuje svaki oblik diskriminacije.
Još uvek se ne preduzimaju sistemske mere kako bi se osiguralo prilagođ avanje obrazovnih programa i procesa vaspitanja i obrazovanja u redovnim vaspitno-obrazovnim ustanovama potrebama dece i mladih sa invaliditetom. Značajno je da je u istraživanjima vezanim za usvajanje Strategije za smanjenje siromaštva neadekvatnost obrazovnog sistema za osobe sa invaliditetom prepoznata kao jedan od faktora koji dovodi do marginalizacije i getoizacije ovih osoba, jer one često ne dobijaju adekvatno obrazovanje nužno za pronalaženje zaposlenja na otvorenom tržištu rada i tako ostaju pasivni primaoci socijalne pomoći, objekti tuđe brige.
Čak i one osobe sa invaliditetom koje dobiju adekvatno obrazovanje u redovnom sistemu vaspitanja i obrazovanja često ne uspevaju da nađu posao na otvorenom tržištu rada zbog postojanja brojnih barijera, neprilagođenosti radnog mesta i procesa rada, kao i raširenih predrasuda prema osobama sa invaliditetom. Zbog toga Nacrt Zakona predviđ a obavezu države da sprovodi mere i programe kako bi osobama sa invaliditetom omogućila zapošljavanje na otvorenom tržištu rada. Podsticajne mere za poslodavce koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom predstavljaju jedno lice ovih napora, drugo lice bile bi sankcije za one koji diskriminišu osobe sa invaliditetom u procesu zapošljavanja. Važeći Zakon o radu Republike Srbije propustio je da zabrani izričito diskriminaciju po osnovu invalidnosti, a Zakon o radnom osposobljavanju
i zapošljavanju uređuje samo rad “zaštitnih preduzeća”, u kojima, prema istraživanju Centra za proučavanje demokratskih alternativa i “Hendikep Internešenela” iz 2001. godine, radi svega 1% od ukupnog broja osoba sa invaliditetom. Neophodno je usvajanje Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kojim bi se stvorio okvir za afirmisanje zapoš ljavanja osoba sa invaliditetom i sankcionisala svaka diskriminacija u radnim odnosima. Značajno je što Strategija za smanjenje siromaštva Republike Srbije posvećuje važno mesto merama za povećavanje zaposlenosti osoba sa invaliditetom, jer, prema pomenutom istraživanju iz 2001, u Srbiji je zaposleno svega 13% od ukupnog broja osoba sa invaliditetom.
I Nacionalna strategija za osobe sa invaliditetom treba da se detaljno pozabavi pitanjem povećanja stope zaposelnosti osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Nacrt Zakona članom 64. predviđa obavezu organa države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave da usvoje i sprovode programe i mere za očuvanje dohotka i socijalne sigurnosti osoba sa invaliditetom i njihovih porodica. Pomenuto istraživanje Centra za proučavanje demokratskih alternativa i “Hendikep Internešenela” ukazuje na činjenicu da skoro 75% osoba sa invaliditetom čine uživaoci penzije ili izdržavana lica. Mnoga od ovih lica žive na samoj ivici ili ispod granice siromaštva, a posebni troškovi invalidnosti predstavljaju faktor koji dodatno optereć uje ekonomsko-socijalni položaj osoba sa invaliditetom. Ni skorašnje dopune zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju i socijalnoj zaštiti, prema oceni mnogih uživalaca penzija i socijalnih davanja, nisu u dovoljnoj meri odgovorile potrebama osoba sa invaliditetom. Očekuje se da nova Nacionalna strategija za osobe sa invaliditetom da odgovor na ovo aktuelno pitanje. Odredbe člana 64. Nacrta Zakona, koji uvrštava programe prekvalifikacija i dokvalifikacija za osobe sa invaliditetom među mere za očuvanje dohotka i socijalne sigurnosti, predstavljaju putokaz u kom pravcu bi politika države mogla da se u budućnosti razvija.
Član 65. Nacrta predviđa obavezu države da preduzme mere kako bi osigurala ravnopravnost osoba sa invaliditetom u bračnim i porodič nim odnosima. Među te mere spadaju i pružanje finansijske podrške domaćinstvima sa osobama sa invaliditetom i formiranje službi podrške.
Radu službi podrške Standardna pravila UN posvećuju izuzetnu pažnju (Pravilo 4), s obzirom na to da je reč o jednom od ključnih preduslova za ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u životu društvene zajednice. Tokom javne rasprave s pravom je ukazano na potrebu da autori Nacrta Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom posvete više pažnje pitanju službi podrške i prilikom izrade konačne verzije Nacrta Zakona ove sugestije biće sigurno uzete u obzir.
Shodno članu 66. Nacrta, država, teritorijalna autonomija i lokalne samouprave treba da preduzmu mere kako bi osobama sa invaliditetom omogućile ravnopravno učešće u kulturnom, sportskom i verskom životu zajednice. Sloboda veroispovesti jedna je od najstarijih sloboda i nužno je stvoriti uslove da osobe sa invaliditetom ostvaruju slobodu veroispovesti bez ikakvih barijera. Kulturni i sportski život su dve sfere ljudskog pregalaštva gde su osobe sa invaliditetom, uprkos predrasudama i barijerama, uspele da i bez previše sistemske podrške ostvare pažnje vrednu afirmaciju. Upravo ti minuli uspesi ukazuju na potrebu da se ubuduće ovim pitanjima pristupi mnogo metodičnije i stvore sistemske pretpostavke za ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u kulturnom i sportskom životu naše zemlje.
Članom 67. Nacrta predviđena je obaveza državnih organa da
podstiču prikupljanje i širenje informacija o položaju osoba sa invaliditetom.
Reč je o izuzetno aktuelnom problemu, pošto je u Srbiji poslednjih godina izvršeno svega nekoliko istraživanja vezanih za osobe sa invaliditetom, koja su, po pravilu, rađena na malim statističkim uzorcima.
Mnoge od organizacija osoba sa invaliditetom vode evidenciju o svom članstvu, ali u Srbiji u ovom trenutku ne postoji jedinstvena baza podataka, pošto tokom poslednjeg popisa stanovništva priređivači popisa nisu priredili niti jedno pitanje koje bi se odnosilo na osobe sa invaliditetom.
U sklopu pripreme Nacionalne strategije za osobe sa invaliditetom, Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku najavljuje pripremu baze podataka o ovim osobama.
Organi države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave dužni su da uključe invalidsku problematiku u svako formulisanje relevantne politike na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou i to treba da rade uz konsultacije sa osobama sa invaliditetom i njihovim organizacijama.
Aktivno učešće nekolicine organizacija osoba sa invaliditetom u formulisanju Strategije za smanjenje siromaštva dobar je primer kako ovo treba da se radi, što potvrđuje i visok kvalitet dokumenta dobijenog na kraju procesa formulisanja strategije. Formulisanje Nacionalne strategije za osobe sa invaliditetom, uz aktivno učešće i vodeću ulogu osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija u tom procesu, sledeći je nužni korak u Srbiji.
Članom 69. Nacrta predviđena je obaveza države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave da finansiraju sprovođenje mera i programa usmerenih na postizanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.
Napori svih relevantnih aktera u tom pogledu uloženi tokom poslednjih nekoliko godina, uprkos uspešnoj realizaciji respektabilnog broja kvalitetnih programa, ni iz daleka ne odgovaraju potrebama osoba sa invaliditetom, a postoje i resursi koji do sada nisu uopšte, ili nisu adekvatno korišćeni u ove svrhe.
Nacrt Zakona članom 70. predviđa obavezu države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave da, u saradnji sa osobama sa invaliditetom i njihovim organizacijama, osiguraju adekvatnu obuku za lica koja pružaju usluge osobama sa invaliditetom i rade na programima namenjenim ovim osobama. Ovde nadležni organi treba da ulože još mnogo truda i napora, jer, iako ovakva obuka po pravilu ne iziskuje prevelika ulaganja realizovan je izuzetno mali broj programa.
Neophodno je kontinuirano praćenje i vrednovanje programa i mera za postizanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom (član 71. Nacrta Zakona), a država je dužna da učestvuje u međunarodnoj saradnji vezanoj za postizanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom (član 72).
Za razliku od normi u drugim glavama Nacrta Zakona protiv
diskriminacije osoba sa invaliditetom, koje se mogu samostalno primenjivati, norme iz glave VII o merama za podsticanje ravnopravnosti
osoba sa invaliditetom pre svega imaju karakter upućujućih normi, svojevrsnih smernica i minimalnih standarda koje će zakonodavac dalje razvijati posebnim zakonima iz sfere obrazovanja, zapošljavanja, urbanizma, građevine i arhitekture, saobraćaja, informatike, socijalne zaštite, bračnih i porodičnih odnosa, kulture, sporta, slobode veroispovesti.
Novi zakoni i izmene postojećih zakona u pomenutim sferama prava ne smeju biti suprotni odredbama glave VII Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, no zakonodavac će moći da dalje kreativno nadograđ uje i proširuje minimalne standarde zacrtane antidiskriminacijskim zakonom.
Usvajanje Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom i izmene i dopune drugih zakona u raznim oblastima prava koje se dotiču položaja osoba sa invaliditetom predstavljaće prvi korak i značajan napredak u borbi za ravnopravnost osoba sa invaliditetom. No tek kada ti propisi zažive u praksi, kroz dosledno sprovođenje i kontinuiranu, sistematsku aktivnost nadležnih organa države i lokalne samouprave, samih osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija, ali i celog civilnog sektora, puno učešće osoba sa invaliditetom na osnovama ravnopravnosti u svim sferama društvenog života prerašće iz, za sada, još nedosanjanog sna u životnu, svakodnevnu realnost.