Ljudi istog reda
Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo Beograd
Invalidi predloženim Zakonom protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom treba da dobiju apstraktnu pravnu jednakost i efikasna pravna sredstva koja prinudno nameću tu jednakost onima koji bi da je naruš e, kaže magistar prava Predrag Vukasović, i sam invalid.
Lična karta, krštenica, radna knjižica i pasoš dokumenta su koja regularno dobija svaki građanin i većina ljudi misli da je to prirodno i normalno. Ali, bez obzira na sve zakonske propise, nađe se neki policijski službenik koji samoinicijativno zaključi da neko ne može, recimo, da dobije ličnu kartu, mada nije ni kriminalac, ni državni neprijatelj.
Jedini, uslovno rečeno, greh tog građanina je trajna i teška invalidnost, uz medicinsku dijagnozu da nema očuvanu inteligenciju. A, poznato je da kad nemate ličnu kartu, zvanično niste ni građanin zemlje, nema vas u biračkom spisku, ne možete da ostvarite prava koja vam regularno pripadaju. Ove i slične probleme gotovo svakodnevno na svojoj koži osećaju osobe sa invaliditetom, čiji život čine razne prepreke i barijere, počev od kućnog praga koji najčešće ne mogu ni da pređu.
Da se sve to promeni potrudila se grupa pravnih stručnjaka nevladine organizacije Centar za unapređenje pravnih studija. Oni su autori prvog modela Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Napisan je u saradnji sa organizacijama hendikepiranih i onih koje se bave zaštitom ljudskih prava, a “spiritus movens” ovog svojevrsnog “ustava” invalida je Predrag Vukasović, magistar prava, član Udruženja obolelih od cerebralne i dečije paralize i ekspert Instituta za uporedno pravo.
Za Vukasovića hendikep nije bio barijera – uspeo je da kao jedan od najboljih završi studije, učestvovao i u realizaciji projekata vezanih za Centar za samostalan život invalida, koautor je zbornika stručnih radova “Pravna država u antici” i “Antika i izvod neobjašnjivog”, priznat je i kao književni autor, do sada je objavio više zbirki pesama.
Aktivno učestvuje na svim javnim raspravama o ovom zakonu, putuje širom Srbije i ravnopravno sa drugim autorima brani njegove prednosti i načela. Prošle nedelje tim povodom bio je i u Kragujevcu, a na pitanje šta samim invalidima donosi usvajanje jednog ovakvog zakona, odgovara: – Model ne uspostavlja nikakvo novo materijalno pravo u korist invalida. Načelo nediskriminacije, mada nije eksplicitno formulisano, niti su njegov domašaj, značenje ili pojavni oblici precizirani pozitivnim zakonodavstvom, ugrađeno je u ustavno načelo pravne jednakosti građana. Dakle, strogo govoreći, nije postojala nikakva pravna praznina, bar na nivou pravnih normi koju bi popunjavao pomenuti model.
Međutim, kao i u mnogim drugim oblastima poštovanja ustavom zagarantovanih ljudskih prava, praksa je drugačija. Invalidi ovim zakonom treba da dobiju apstraktnu pravnu jednakost i efikasna pravna sredstva koja prinudno nameću tu jednakost onima koji bi da je naruše.
Zakon, na primer, automatski ne uklanja arhitektonske prepreke, nikome ne naređuje da mora zaposliti toliko i toliko invalida, ne obavezuje srednje i visoke škole da prime određeni broj invalidnih učenika, odnosno studenata. On daje samo formalnu jednakost i pravna sredstva da se ta jednakost zaštiti. Činjenica je da će zakon više značiti obrazovanijem, nego manje obrazovanom invalidu. Ali, i to valja posebno naglasiti, on, takođe, ne ukida ni jednu zaštitnu meru iz postojećeg zakonodavstva.
Ako on ne rešava sve probleme ove populacije, istina je da im ne stvara ni nove probleme.
Očekuje li ga, možda, sudbina većine naših zakonskih propisa koje ljudi ne poštuju? – Model Zakona protiv diskriminacije predstavlja “lex specijalis” u odnosu na opšti antidiskriminacioni zakon jer smo pošli od uverenja da su osobe sa invaliditetom sada građani čija se prava krše masovno, na osobene načine i uz veoma posebne posledice. Karakteristično je da ovo kršenje prava prati i potpuno odsustvo svesti kod većine stanovništva da je takvo ponašanje štetno ne samo za pojedince, koje to neposredno pogađa, već i za društvo u celini.
Nastojali smo da zakon bude realističan i da na što brži i efikasniji način zaštiti prava osoba sa invaliditetom. Pri formulisanju posebnih oblika diskriminacije vodili smo računa ne samo da sprečimo takvo ponaš anje, već i da uspostavimo neku ravnotežu osoba koje stupaju u određ eni odnos regulisan zakonom. Na primer, nasuprot legitimnom interesu invalida koji traži posao i koji ne želi da bude diskriminisan prilikom zapošljavanja zbog svog hendikepa, stoji jednako legitiman interes poslodavca da izabere radnika koji najviše odgovara njegovim potrebama. Svaka pristrasnost prema jednoj od strana u takvim odnosima, bez obzira na namere zakonodavca, dovodila bi do faktičke neprimenjivosti “pristrasne norme”: poslodavac bi u konkretnom slučaju već pronaš ao način da izbegne primenu norme koja narušava njegov interes.
Zakon je, takođe, zadržao takozvane mere pozitivne diskriminacije zbog onog malog broja invalida koji se ni uz pomoć savremene tehnike ne mogu uključiti u redovne životne tokove i kojima će uvek biti potrebna aktivna pomoć države.
Tvrdite da je diskriminacija u obrazovanju najteža, da su njene posledice trajne. Da li ste je i vi osetili? – Diskriminacija u obrazovanju ostavlja trajnije i opasnije posledice nego u drugim oblastima javnog života, sa samorazumljivim izuzetkom diskriminacije u zdravstvu. Zašto? Zato što je obrazovanje u sociološ kom, a ne u formalnom, školskom smislu, jedina ulaznica za normalno ljudsko društvo.
Međutim, problem obrazovanja invalida nadležni u prosveti ne žele da vide. Kažu postoje specijalne škole za obrazovanje hendikepiranih.
To su one iste škole u kojima osamdeset procenata učenika čine žrtve jedne druge diskriminacije – Romi. Mogao bih podleći čarima nostalgije i reći da je, bar u tom pogledu, socijalizam, u kojem sam stekao najviše obrazovanje, bio bolji. Ne, ni tada nisu svi invalidi dobijali šansu da pokažu šta mogu. Klasne prepreke u besklasnom društvu behu jednako delotovorne, mada su bile hipokritski sklonjene od očiju i ušiju javnosti. Da sam, umesto u porodici intelektualaca, rođen u radničkoj, ili seljačkoj, moja životna karijera ne bi bila tako uspešna.
Specijalno obrazovanje mora stvarno biti onako kako je definisano zakonom, specijalno, dakle izuzetak, a ne pravilo za svu invalidnu decu. A teret dokazivanja leži na onom ko tvrdi da dotični učenik treba da pohađa specijalnu školu. One su nužno zlo, a zlo ne postaje manje zlo kad ustanovimo njegovu nužnost.
Mislite da je zakon drugačiji jer su u njegovom stvaranju učestvovali i, kako vi to kažete, krajnji korisnici – osobe sa invaliditetom? – U timu koji je radio na modelu zakona učestvovao sam isključivo u ličnom svojstvu, nisam predstavljao nikoga i ništa. Moje pravničko obrazovanje nema nikakve veze sa invalidnošću. Niti treba da ima.
Kao pravnik, naučio sam da opšte interese stavljam ispred posebnih. A moji interesi kao čoveka i građanina uvek su neuporedivo važniji, bitniji za moj ukupni društveni položaj, od partikularnih interesa koje imam kao osoba sa invaliditetom.
Jednom sam napisao da bih voleo da moja invalidnost bude jednako značajna za moj položaj u društvu koliko je to i boja mojih očiju.
Nije na meni da procenjujem koliko je zakon dobio ili izgubio usled toga što sam kao invalid radio na njemu.
Iza ovog pitanja slutim jedan mnogo dublji nesporazum. Invalidi s pravom traže da učestvuju u procesu donošenja odluka koje na bitan način utiču na njihov život. Međutim, taj zahtev za političkom participacijom, legitiman u demokratskom društvu, treba načelno odvojiti od stručnog rada na pripremi zakonodavnih odluka. Voleo bih da verujem da smo kolege Tatić i ja učestvovali u izradi Modela ne kao dobri invalidi, nego kao dobri pravnici.
Kako komentarišete činjenicu da su najjači protivnici zakona rukovodstva pojedinih organizacija invalida? – Interesantno je da najveći otpor modelu zakona dolazi iz krugova organizacija invalida. Tačnije, najveći protivnici zakona su delovi rukovodstva. Oni ovih dana pišu pisma protesta, potpisuju se kao Zajednica invalidskih organizacija, a u stvari, pravi autor pisma je predsednik Republičkog Saveza slepih. Čini se da ljudi koji godinama rukovode ovim organizacijama smatraju da ovakav zakon ugrožava njihove funkcije.
Na svu sreću, ti “glasovi otpora” predstavljaju trenutno manjinu, a naivno se očekivalo da će ti krugovi pozdraviti ovaj zakon. Nažalost, čini se da je interes invalida, člana pojedine organizacije, u drugom planu, a da su, po njihovom mišljenju, najbitnije organizacije, odnosno oni sami kao rukovodioci. Kažu: šta ćemo sada mi raditi? Pogrešno razumeju da ostaju bez posla i smisla rada u organizaciji. Očigledno je da je i tom sektoru potrebna reforma, s obzirom da zakon daje jednu sasvim drugačiju dimenziju organizacija invalida. Posebno kada se ima u vidu da je osnovna ideja zakona da u centru budu prava krajnjeg korisnika – hendikepiranih, da oni imaju najveće koristi od usvajanja ovog akta.*
* Tekst objavljen u listu Nezavisna Svetlost, Kragujevac, 6. maj 2004. Autor Olivera Ilić.