Javna rasprava o modelu zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom
Srbija i Crna Gora je ratifikovala većinu međunarodnih dokumenata koji se tiču osoba sa invaliditetom. Time su ovi akti postali deo našeg unutrašnjeg pravnog sistema. No u praksi oni se u značajnom broju oblasti ne sprovode. Ohrabruje činjenica da se pravni položaj osoba sa invaliditetom i kod nas sve češće posmatra iz perspektive ljudskih prava.
Nažalost, naše zakonodavstvo koje se tiče osoba sa invaliditetom u potpunosti je zastarelo. Zato je neophodno doneti novi zakon koji će garantovati sva prava osoba sa invaliditetom koja danas postoje i osigurati uslove za njihovo normalno učešće u životu.
Prvi korak u tom pravcu bio je unošenje odredbi o zabrani diskriminacije građana po osnovu invalidnosti u Povelju o manjinskim i ljudskim pravima Srbije i Crne Gore. Takve odredbe treba uneti u novi Ustav Srbije. Dalji korak predstavljalo bi usvajanje osnovnog zakona o pravima, dužnostima i zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Centar za unapređivanje pravnih studija u Beogradu predstavio je početkom 2004. godine model Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom. Model je deo projekta koji je ova stručna nevladina organizacija realizovala od 2002. godine, u saradnji sa invalidskim organizacijama.
Autori modela Zakona su: prof. dr Vladimir Vodinelić (Centar za unapređivanje pravnih studija), mr Predrag Vukasović (Institut za uporedno pravo), mr Damjan Tatić (Centar za samostalni život invalida), mr Saša Gajin (Institut za uporedno pravo) i Biljana Stanojević (Pravno-dokumentacioni centar).
Izrada modela zakona o sprečavanju diskriminatornog ponašanja prema osobama sa invaliditetom završni je deo jednog ambicioznog projekta. CUPS i Koordinacioni odbor republičkih invalidskih organizacija želeli su da na zajedničkom poslu unapređivanja pravne zaštite osoba sa invaliditetom okupe najširi mogući krug invalidskih organizacija, nevladinih organizacija koje se bave problemima zaštite i unapređ ivanja ljudskih prava i stručnjaka za odgovarajuće grane prava.
U tom smislu CUPS i Koordinacioni odbor republičkih invalidskih organizacija su organizovali aprila 2003. godine u Beogradu stručnu konferenciju na temu: “Pravni aspekti invalidske zaštite.” Jedan od zaključaka koji je prihvatila većina učesnika konferencije ticao se potrebe donošenja zakona koji bi štitio ljudska prava osoba sa invaliditetom i njihovu ravnopravnost, posebno u onim oblastima koje imaju najveći i najkonkretniji uticaj na kvalitet života osoba sa invaliditetom, kao što su zdravstvena i socijalna zaštita, obrazovanje, zapošljavanje, pristupačnost životne i radne sredine, pružanje javnih usluga, saobraćaj, državna uprava i pravosuđe i druge oblasti u kojima osobe sa invaliditetom mogu biti ometene u korišćenju svojih prava zbog sopstvene invalidnosti.
Namera onih koji su učestvovali u realizaciji projekta je dvostruka: s jedne strane, trebalo je podržati osobe sa invaliditetom i njihove organizacije u nastojanju da se izbore za stvarnu, ne samo formalnu ravnopravnost, a s druge strane, njihova borba morala se staviti u kontekst opšte problematike poštovanja ljudskih prava.
Iz tih razloga je potrebno jasnim i preciznim jezikom pravne norme formulisati ono što se u svakom pristojnom društvu podrazumeva.
Naravno, nije dovoljno samo napisati zakon, već ga treba i primeniti.
Ako zakonodavac ima nameru da se njegovi zakoni primenjuju, mora se spustiti na tlo činjenica, podvrgnuti se mnogim uslovljavanjima i ogranič enjima stvarnosti.
Autori modela Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom pošli su od uverenja da su osobe sa invaliditetom sada i ovde, ne u svim mogućim društvima i ne zauvek, građani čija se prava krše tako masovno, na osobene načine sa osobenim posledicama, uz odsustvo svesti kod znatnog dela stanovništva da je takvo ponašanje štetno ne samo za pojedince koji su njim neposredno pogođeni, no i za društvo u celini, da te posebne okolnosti opravdavaju donošenje takvog zakona. Ambicije autora kretale su se u sledećim granicama: načiniti zakon koji će se primenjivati i koji će doprineti boljoj efikasnosti i bržoj zaštiti prava osoba sa invaliditetom. Oni su uzimali strana iskustva i uporednopravna rešenja, tražili su i mnogo puta nalazili inspiraciju u njima, ali ih nisu mehanički preuzimali.
Pri formulisanju posebnih oblika diskriminacije vodili su računa kako o osnovnom cilju zakona – sprečavanje diskriminatornog ponašanja, tako i o ravnoteži interesa lica koja stupaju u određeni odnos regulisan zakonom. Na primer, legitimni interes poslodavca jeste da zapošljavanje lica koje može da obavlja poslove neophodne za ostvarenje dobiti. Antidiskriminaciono zakonodavstvo može da mu zabrani da, u okviru radne sposobnosti potrebne za određeno radno mesto i samo u tom okviru, pravi razliku, odnosno vrši diskriminaciju između osoba sa invaliditetom i drugih lica koja žele da se zaposle.
Uzimajući u obzir nasleđe prošlosti i sadašnji nepovoljni položaj osoba sa invaliditetom, ovaj model zakona je predvideo da se iz režima zabrane diskriminacije izuzima niz mera usmerenih ka poboljšanju životnih uslova osoba sa invaliditetom, iako te mere predstavljaju, teorijski posmatrano, pozitivnu diskriminaciju – diskriminaciju koja bi trebalo da štiti posebne interese diskriminisane društvene grupe. U meri u kojoj se bude popravljao opšti položaj osoba sa invaliditetom, čemu treba da doprinesu i odredbe ovog zakona, nestajaće i potreba za nekim od mera posebne zaštite osoba sa invaliditetom. Ipak, treba naglasiti da ovaj proces nikada ne može biti doveden do teorijskog i logičkog završ etka. Osobama sa invaliditetom koje se ni uz pomoć savremene tehnike ne mogu uključiti u redovne životne tokove – a njih je manje no što obično mislimo – uvek će biti potrebno da broj takvih lica bude sveden na minimum određen isključivo medicinskim faktorima.
Dajući model Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom na uvid stručnoj i široj javnosti, posebno samim osobama sa invaliditetom i njihovim organizacijama, nadamo se da će on poslužiti kao polazna osnova za argumentovanu i tolerantnu javnu raspravu iz koje će zakonodavac moći da izabere rešenja najprihvatljivija svim zainteresovanim stranama.
P.V. i J.T