Helada i invalidnost
Atinska zvanična ideologija nije dobila svoju filozofsku kodifikaciju; sumnjam da je ona uopšte postojala u smislu logički povezane celine koja se može filozofski nadgraditi. Pre će biti da su elementi ideološkog karaktera rasuti po njenom celokupnom duhovnom prostoru, u nezapisanim mitovima, kao i u delima njenih najvećih pesnika i istorič ara. Ona je mnogo bezobličnija i teže dostupna posmatraču; nikad nisam siguran da li je jedna misao njen zalutali odjek ili lični stav dotičnog pisca. Ni s Periklovom nadgrobnom besedom stvari ne stoje drugačije: nemoguće je odrediti šta od onoga što je atinski strateg izgovorio nad zajedničkom grobnicom vojnika palih u prvoj godini Peloponeskog rata treba pripisati njemu samom, šta najvećem helenskom istoričaru – koji svakako nije oskudevao u idejama u kojima se može prepoznati ideološka obojenost – a šta difuznom i prigušenom osvetljenju atinske ideologije. Ipak, za osnovne postulate socijalne etike, sadržane u ovom govoru, može se sa sigurnošću tvrditi da ne predstavljaju samo lične Periklove ili Tukididove poglede, već odražavaju stavove širih društvenih slojeva, upravo onih koji su za Periklovog službovanja dobili presudnu reč u upravljanju polisom. A jedan od tih postulata tiče se – na posredan način – društvenog položaja invalida. Suprotstavljajući se kako aristokratskom tako i oligarhijskom sistemu vrednosti, vođa demosa ističe da siromaštvo samo po sebi nije stvar koje se treba stideti; to je pre životna neprijatnost koju istrajnim radom treba izbeći.1 Ako siromaštvo zdravih ljudi, onih koji ga mogu sopstvenim radom izbeći, ne zaslužuje apriornu osudu, još manje je zaslužuje siromaštvo građana čija je radna sposobnost bez ikakve njihove krivice bitno umanjena ili uopšte ne postoji.
A odatle do ideje da je država dužna da brine o svojim radno nesposobnim građanima ne treba prevaliti suviše dalek put. Analogno tome, i stav da demokratski polis ne treba da se odrekne usluga svojih siromašnijih građana samo zbog njihovog siromaštva2 svedoči o postojanju svesti da i invalidi predstavljaju deo demosa, ili bar takvu svest nagoveštava. Doduše, nema podataka o postojanju svojevrsne naknade za invalidnost u periklovskoj epohi, ali izvori koji govore o unutrašnjim prilikama u Atini druge polovine V veka dovoljno su oskudni, posebno uporede li se s bogatom riznicom podataka iz prve ruke koja se nalazi u delima atinskih besednika IV veka stare ere, da bi dopustili – bar teorijski – mogućnost da je već Perikle u okviru mera finansijske podrške demosu (koje obuhvataju naknade za učešće u radu narodne skupštine i porotnih sudova) ustanovio naknadu zbog invalidnosti – atinsku varijantu dodatka za tuđu pomoć i negu. To svakako ne bi bilo u suprotnosti sa “duhom atinskih zakona” ocrtanim u Periklovoj besedi.
Polovinom IV veka davanje naknade invalidima beše čvrsto ukorenjena praksa, dovoljno dobro poznata atinskoj javnosti da su je sudski besednici mogli iskoristiti prilikom ocrnjivanja onih protiv kojih behu usmereni njihovi govori. Tako Eshin, Demostenov savremenik i politič ki protivnik, pominje slučaj izvesnog Arignota, slepog starca nesposobnog da samostalno privređuje.3 Dok su mu bila živa braća, Eupolem i Arizel, starac je od njih primao sredstva potrebna za život.
Najpre je umro Eupolem; nakon njegove smrti Arizel je preuzeo upravljanje i onim delom imanja koji je pripao slepom Arignotu. Ne znam koliko je ovde reč o moralnoj dužnosti pomaganja srodniku u nevolji, a u kojoj meri je postojala pravna obaveza izdržavanja za rad nesposobnog brata. Nema nikakve sumnje da su deca bila dužna da pruže pomoć svojim ostarelim roditeljima; u sudskim besedama nalaze se brojni citati zakona koji utvrđuju kako samu obavezu tako i kaznu za njeno kršenje.
Takođe je morao postojati znatan moralni pritisak društvene sredine da se na sličan način pomogne i drugim za rad nesposobnim srodnicima.
Uostalom, moral i pravo bili su u tadašnjoj Atini mnogo čvršće povezani nego što je to slučaj u modernom svetu; čini mi se da ogromna većina Atinjana, čak i onih obrazovanijih, nije pravila jasnu razliku izmeđ u svojih moralnih i pravnih obaveza. Bilo kako bilo, nakon smrti svog drugog brata, Arignot je živeo samo od naknade koju je primao od države kao slepo lice, što Eshin smatra velikom sramotom i grehom sinovca Timarha, protiv kojeg je inače govor i održan. Ilustrujući Timarhovu bestidnost, Eshin ističe da on, mada član Veća u čijoj se nadlež nosti nalazilo periodično preispitivanje već odobrenih invalidskih naknada, nije ni prstom mrdnuo kako bi sprečio da Arignotu ne bude oduzet taj jedini izvor prihoda. Razume se, govornikov cilj nije pravna analiza ovog slučaja, koji ne stoji ni u kakvoj vezi s predmetom spora; njegova jedina namera je dokazivanje da je Timarh loš čovek. Zato ostajemo uskraćeni za čitav niz pravno relevantnih podataka o uslovima pod kojima je dobijana naknada za invalidnost, kao i o postupku za ostvarivanje te naknade. Iz ovog Eshinovog govora ne vidi se čak ni da li je reč o pravoj invalidnini, naknadi koja se daje invalidima zbog njihove invalidnosti, ili o nekoj drugoj prinadležnosti za čije se primanje invalidnost postavlja kao jedan, ali svakako ne jedini, uslov. Da je ovde ipak reč o naknadi za invalidnost potvrđuje Aristotel (ili neko iz njegove škole) u Atinskom ustavu, gde se kaže da Veće pregleda one koji traže naknadu za invalidnost. Zakon, naime, nalaže da svaki atinski građanin, potpuno nesposoban za rad i čija imovina ne prelazi vrednost od tri mine, dobija od države finansijsku pomoć od dva obola dnevno.4 Srećom, sačuvan nam je govor, ekvivalent savremenog advokatskog podneska, iz spora čiji je predmet upravo naknada zbog invalidnosti. Govor je održao početkom IV veka, dakle bar jedno pokolenje pre Eshina, Lisija – besednik čiji su podaci za društvenu povest klasične Atine ono što su Demostenove filipike za razumevanje atinske spoljne politike u godinama pre bitke kod Heroneje. Govorom o kojem je reč Lisijin klijent nastoji da zadrži naknadu koju dobija od države zbog sopstvene invalidnosti, a koju mu tužilac osporava. Tužba, naime, tvrdi da tuženi nema pravo da prima invalidninu zato što je: – njegovo zdravstveno stanje takvo da se ne može ubrojati u invalide, i – osposobljen za posao koji mu može obezbediti pristojno izdržavanje.5 Uslovi za dobijanje socijalne pomoći ostali su u suštini isti i u savremenim pravnim sistemima, mada na današnjem sudu ne bi bili prihvać eni dokazi koje je ponudio tužilac: činjenicu da tuženi može da jaše konja kao pokazatelj njegovog zdravlja, odnosno činjenicu da se druži sa imućnim ljudima kao dokaz njegove socijalne neugroženosti.6 Odgovarajuć i na ove tužiočeve tvrdnje, Lisija na prvom mestu ističe tešku porodičnu situaciju svog branjenika: otac mi je umro, majka se razbolela, a tuženi nema decu koja bi ga izdržavala.7 To jasno ukazuje na supsidijarni karakter naknade za invalidnost: država priskače u pomoć tek ukoliko ne postoje srodnici koji bi na sebe preuzeli brigu o invalidu.
Porodica ostaje primarni okvir u kojem se ostvaruje socijalna sigurnost atinskih građana; zakonodavac želi samo da dopuni taj oblik zaštite u slučajevima u kojima on ne može da ostvari minimum socijalne sigurnosti, a ne da zameni porodičnu zaštitu državnom. Ne sme da nas zavara moderni prizvuk ideje o državnoj socijalnoj pomoći; ta ideja ostvarena je u društvenom ambijentu patrijarhalne pordice, koji je sasvim drugačiji od modernog društvenog okruženja. Robovi, stranci i žene, društvene grupe koje nesumnjivo čine većinu atinskog stanovništva, trajno su isključeni iz ovog oblika državne socijalne pomoći. Ali ova ograničenja, uslovljena opštim karakterom atinskog društva, ne treba da potisnu značaj same ideje da polis – delujući u svojstvu zamene za nedostajuće porodično okruženje – garantuje svojim punopravnim pripadnicima zakonom utvrđen minimum socijalne sigurnosti. Svet će više od dva milenijuma čekati da ta ideja bude ponovo otkrivena.
Lisija ističe da bi se uskraćivanjem naknade o kojoj je reč položaj njegovog branjenika učinio bezizlaznim, što ne bi bilo u interesu same države, jer bi građanin bez ikakvih prihoda morao da se lati neke društveno štetne delatnosti (kriminala, siofantije – pravnog i političkog ucenjivanja imućnih i sličnih vrsta ponašanja). Lisija takođe skreće pažnju da starost čini još težim probleme invalida8 – zapažanje do kojeg nije bilo lako doći u društvu čiji su patrijarhalni koreni dovoljno duboki da se poštovanje prema starijima doživljava kao moralni aksiom.
- 27 Tukidid, II, 40. [↩]
- 28 Tukidid, II, 37. [↩]
- 29 Eshin, Protiv Timarha, 102-104. [↩]
- 30 Aristotel, Atinski ustav, 49. [↩]
- 31 Lisija, XXIV, 4. [↩]
- 32 Lisija, XXIV, 5. [↩]
- 33 Lisija, XXIV, 6. [↩]
- 34 Lisija, XXIV, 7-8. [↩]
Uzas covece, pravi uzas. Nemas nista za kulturom
pa ako je za platona važna eugenika, znači li to da je i platon preteča fašizma ? ako već insistira na čistoti rase, to bi se moglo zaključiti.
e pisite o atinskom drzavnom uredjenju!!!! ODMAH!!!