Helada i invalidnost
Grci zaista behu jedinstveni u svojoj različitosti i različito poimahu sopstveno jedinstvo. Panhelensko okupljanje beše dežurna tema blagoglagoljivih besednika, večiti san pesnika i mislilaca, neostvareni cilj stratega i državnika. Prve dve trećine IV veka stare ere prođoše u groznič avom i bezuspešnom traganju za jedinstvenim političkim okvirom koji bi obezbedio stabilnost i razvoj, pomirio slobodu i bezbednost. Zvuči poznato, zar ne? Na kraju su jedinstvo morale nametnuti strane vojske: makedonske falange i rimske legije pokazaše se delotvornijim od Homerovih naslednika na polju kulturnog pregalaštva. Helenističko doba može se smatrati prelaznim periodom između zasenjujućeg šarenila sveta u kojem su živeli Sokratovi i Platonovi savremenici i uniformisane jednoličnosti socijalnog i kulturnog pejzaža u vreme Plutarha i Pausanije.
Kulturno i političko jedinstvo je ostvareno, ali su žrtvovane one socijalne i kulturne suprotnosti što predstavljahu pogonsko gorivo vrtoglavog kulturnog uspona Helade tokom arhajskog i klasičnog doba; bezbednost i društveni mir postignuti su žrtvovanjem slobode i individualne samosvesti. U istoriji, baš kao ni u svakodnevnom životu, ne možete imati sve što poželite.
Ova ovlaš skicirana panorama ukupnih helenskih prilika ima za cilj da nas odvrati od uobičajenih predrasuda vezanih za Grke i invalidnost.
Lično sam čuo tezu da smo mi, Balkanci, genetski predodređeni za odbojan, neprijateljski stav prema invalidima, što su nam zaveštali u nasleđe kao “poputninu za budućnost” upravo Heleni; kao obrazloženje ove nesumnjivo rasističke teze ponuđeni su primeri napuštanja invalidne novorođenčadi u mitologiji i Sparti. Pametni (ili samo prepredeni) Zapadnjaci prisvojiše – kako doslovno tako i u prenosnom smislu – čudesa klasične umetnosti i filozofije, a nama prepustiše duboko ukorenjene predrasude prema invalidima. Mitološkim primerima se zaista može “dokazati” mnogo toga: u helenskim mitovima ima napuštene novorođ enčadi, kako zdrave tako i invalidne, kao što ima prinošenja ljudskih žrtava i kanibalskih gozbi. Hoćemo li stoga balkanski primitivizam okriviti za sav kanibalizam ovog sveta? Pre no što pređem na spartanski slučaj, razmotriću jednu mnogo ozbiljniju argumentaciju kojom se nastoji dokazati da je negativan stav prema invalidima ukorenjen u opštehelenskom kulturnom nasleđu. Tvrdi se da je helenski ideal fizičke lepote uslovio negativan odnos prema invalidima kao prema onima koji najvidljivije odstupaju od poželjne i opšteprihvaćene norme. Postojanje ovog ideala manifestuje se na bezbroj načina u helenskoj likovnoj umetnosti, književnosti i etici; ko god je video partenonski friz ili pročitao Ilijadu, smatraće ga aksiomom helenske kulturne povesti, očiglednošću kojoj nije potreban poseban dokaz.
Sporno je, međutim, povezivanje kulta fizičke lepote sa neprijateljstvom prema invalidima. Idealna priroda čini ideal nedostižnim ne samo za invalide nego i za sve pripadnike ljudskog roda. Fizičko savršenstvo zauvek ostaje rezervisano za božansku onostranost. Narod koji se takmičio u svemu i svačemu, koji je agon učinio ne samo životnim stilom no i smislom ukupne egzistencije (uporedi Platonovog timokratskog čoveka – Država 548 E i dalje), nije imao takmičenja u lepoti.
Uzrok tome svakako nije u potcenjivanju značaja lepote, već u njenom prevashodno božanskom karakteru. Samo su bogovi stvarno lepi; rečeno platonskim jezikom, empirijski ljudi mogu samo vrlo ograničeno učestvovati u božanskoj, jedino stvarnoj lepoti. Neće li zbog toga ružniji ljudi, osobe sa vidljivim telesnim nedostacima, pored ostalih i invalidi, biti svesniji transcendentnosti istinske lepote nego lepotani kojima uvek preti opasnost da se uzohole, da zapadnu u hibris samodopadanja, da dožive Narcisovu sudbinu. Videćemo da sam Platon nije bio – bar u Državi – svestan upravo ocrtanih implikacija sopstvenog učenja. No, to ne znači da ih nisu bili svesni njegovi savremenici, sudeći po isticanju paradoksa Sokratove fizičke ružnoće i njegove nadmoćne duhovne i moralne lepote, paradoksa koji nagoveštava hrišćansko prevrednovanje tela i duše, čijem je nastanku upravo Platon dao suštinski doprinos. Da bih bio još jasniji, upotrebiću jednu savremenu analogiju: kult fizičke lepote i zdravlja, koji u savremenom američkom društvu povremeno dobija karikaturalne razmere s obzirom na sredstva potrošena na kozmetič ke tretmane i plastične operacije, nije sprečio SAD da usvoje najnaprednije invalidsko zakonodavstvo. Da kult lepote ne stoji ni u kakvoj uzročnoj vrezi sa neprijateljskim stavom prema invalidima, potvrdiće analiza “invalidske” politike Sparte i Atine. Nemojte samo reći da su Atinjani manje voleli lepotu od uglavnom neotesanih lakedemonskih ratnika.
O unutrašnjem životu Sparte tokom klasičnog doba zna se veoma malo; antička istoriografija od Herodota do Polibija izveštava uglavnom o njenim ratnim poduhvatima, borbi protiv tirana, Persijanaca, Atinjana, Tebanaca, Makedonaca, Ahajskog saveza… S obzirom na ključnu ulogu Sparte u opštehelenskim poslovima, očekivalo bi se mnogo više izvornih, savremenih podataka o životu polisa koji je toliko puta određivao sudbinu Helade. Sem Tukididovog svedočanstva o paničnom strahu od helotskog ustanka nakon zemljotresa sredinom V veka i posle atinskog osvajanja Sfakterije u Peloponeskom ratu,1 nema pouzdanijih vesti o prilikama u gradu koji beše toliko uveren u vlastitu vojnu nadmoć da nije smatrao potrebnom izgradnju bedema, gotovo obaveznog elementa helenskog gradskog pejzaža. Spartanci lakonski ćute o sebi, ostavljajući svoja dela da zbore umesto njih. Nisu marili za retoriku i književnost, glavne izvore iz kojih crpimo obaveštenja o vrevi atinske agore i privatnom životu parničara koji su svoj spor poverili nekom od slavnih atinskih besednika. Nepoverenje prema pisanoj reči beše u Sparti toliko da je jedna od retri njihovog legendarnog zakonodavca Likurga – naloga delfijskog proročišta na kojima se temeljio spartanski način života – izričito zabranjivala usvajanje bilo kakvih pisanih zakona.2 Nisu rado primali goste iz drugih polisa, koji bi umesto njih opisali prilike i svakodnevni život u njihovom gradu. Doduše, ostao je izvestan broj propagandističkih prikaza lakedemonskog državnog i društvenog uređenja, čiji su autori mahom pripadnici Sokratovog lakonofilskog, dakle antidemokratskog atinskog kruga; u ovim prikazima teško je razlučiti činjenice o društvenom životu Sparte od ponekad vrlo maštovitih i gotovo uvek politički pristrasnih interpretacija stvarnosti od strane književno darovitih autora tih prikaza – Ksenofona, Platona i drugih.
Plutarh, najveći biograf celokupne antike, koji je živeo krajem I i početkom II veka nove ere, mogao je biti nepristrasniji s obzirom na to da su ga od propasti spartanske države delila dva i po stoleća. Međutim, najslavniji građanin Heroneje bio je moralist a ne istoričar, što nije baš najbolja preporuka za verodostojnost njegovih podataka. Gledajući u onom što bismo danas nazvali spartanskom civilizacijom ostvarenje moralnih uzora koji su mu, po svemu sudeći, morali biti bliski, verovatno je vršio selekciju raspoloživih podataka u skladu sa sopstvenim uverenjima, bio toga svestan ili ne. Sem toga, morao se oslanjati uglavnom na dela lakonofilskih pisaca, pošto oni behu jedini koji su pisali o Lakedemonjanima.
Nesumnjivo je imao na raspolaganju mnoge danas nestale spise, ali ne verujem da je njihova priroda, napose opšti stav prema vojnič kim i ratničkim vrlinama najjače vojne sile Grčke klasičnog doba, bila znatno drugačija od nama pristupačnih izvora.
Ipak, celina slike rane Sparte koju Plutarh daje u Likurgovom životopisu nije osobito privlačna, bar ne modernom mentalitetu naviknutom na slobodu i dinamičnost individualizma. Moderni istoričari vole da upoređuju Lakedemon sa ogromnim vojnim logorom, tvrđavom koja se nalazi pod neprekidnom opsadom. Da bi opstali, njeni žitelji su morali pobeđivati, i to uvek, bez obzira sa kojim protivnikom odmeravali snage.
Poput sportske ekipe što učestvuje u kup-takmičenju, Spartanci nisu mogli sebi dozvoliti luksuz neuspeha; svaki poraz značio je – ili su bar tako doživljavali vlastiti položaj – eliminaciju iz istorije, uništenje ne samo njihovih pojedinačnih života, već i njihovog kolektivnog identiteta.
Zamislite da taj svojevrsni kup traje vekovima, da se prenosi s kolena na koleno, da uzastopni naraštaji provode čitav svoj život u napetom iščekivanju odsudne bitke, posle koje se na istorijskom vidokrugu pomalja samo još moćniji neprijatelj, još neotklonjivije iskušenje i još odsudnija bitka. Da li vam je jasno da u takvom vojnom logoru nema mesta za invalide, nezavisno od eventualnih čovekoljubivih osećanja njegovih stanovnika, koji su istovremeno bili i zatvorenici i stražari na tom neveselom mestu? Plutarh izričito tvrdi da za Likurga deca nisu svojina svojih očeva, već zajednički posed države.3 Ako je rimski pater familias imao ius vitae ac necis (pravo da sam odlučuje o životu i smrti svojih sinova i drugih članova porodice), u Sparti je takvo ovlašćenje država zadržala za sebe. A ako ga je već imala, zašto se njim ne bi racionalno poslužila, zadržavajući u životu samo onu decu koja će sutra biti sposobni vojnici ili majke koje će rađati zdrav porod? O zadržavanju ili odbacivanju novorođenčeta nije odlučivao otac, još manje majka; odluku je donosilo plemensko veće, sastavljeno od najstarijih i/ili najuglednijih pripadnika.
Zdravu decu čekao je nadaleko čuven i još u antici, čak i među lakonofilima, kontroverzan spartanski odgoj; deca koja ne ispune zdravstvene kriterijume utvrđene usmenim predanjem ostavljana su u tajgetskoj nedođiji zvanoj Apotete (Izlog), mestu nalik na ponor, kako kaže Plutah.4 To nije bila jedina, a možda ni najveća, cena kojom su Spartanci platili svoju vojnu nadmoć na Peloponezu i u Heladi. Morali su se odreć i ne samo privatnog poseda nego i same privatnosti, ne samo života u porodičnom krugu nego i same porodice. Vremenom, borba protiv raskoš i poprimila je razmere i intenzitet manije gonjenja; izmislili su čak i gvozdeni novac, neznatne vrednosti i stoga neupotrebljiv u trgovačkom prometu, kako bi suzbili subverzivno delovanje privatnog bogatstva na zajednicu najboljih.5 Odrekli su se i umetnosti: arheološki podaci ukazuju na progresivnu degeneraciju keramičke dekoracije u dolini Eurote u VI i V veku stare ere. Od književnih ostvarenja, sem Tirtejevih korač nica i Alkmenovih devojačkih horova – dela nastalih tokom VII veka, dakle pre no što su likurgovske reforme uzele maha, nisu dali ništa vredno pomena. Na veliku žalost Platonovog Sokrata, nisu se bavili ni dijalektikom, tako da je najslavniji atinski podbunjivač morao da Glaukonu i drugovima izmišlja uzornu državu umesto da ih jednostavno uputi u Lakedemon.
Da li je empirijska Sparta, koja je 35 godina (404 - 371. godine stare ere) imala manje-više neospornu hegemoniju u helenskom svetu, odgovarala snovima lakonofila? Ne verujem, ali mislim da su ti snovi morali imati izvestan oslonac u povesnoj zbilji. Kakav i koliki oslonac, stvar je za nagađanje. Lično, teško mogu da zamislim Lisandrove savremenike kako revnosno upražnjavaju neljudsko postupanje sa decom koja su rođena sa vidljivim fizičkim nedostatkom. Priznajem da svoju tvrdnju mogu da zasnujem samo na sopstvenom istorijskom osećanju, što je možda presudno za mene, ali uopšte ne mora biti relevantno za drugog.
Verujem, međutim, da su Spartanci stvarno nastojali da budu takvi kakvim ih prikazuju lakonofili i Plutarh. Ako u stvarnosti nisu ubijali invalidnu novorođenčad, njihov ideal muževnosti svakako je sadržao vladanje sopstvenim osećanjima u tolikoj meri da mogu hladnokrvno izvršiti nedelo o kojem je reč. A u mnogim istorijskim prilikama idealnotipski obrazac uspešnije oblikuje čovekove stavove no što to čini prezrenja dostojna društvena praksa. Ako bi kojim slučajem i izbegla zlehudu sudbinu prepuštenosti divljim zverima, invalidnoj ili samo slabije telesno građenoj deci nije se smešila ružičasta budućnost. Spartanski odgoj bio je i ostao čuven sa svoje surovosti; on se sastojao ne samo u nesmetanom delovanju darvinističke borbe za opstanak već i u njenom svesnom, veštački izazvanom intenziviranju. Prema budućim ratnicima, od kojih će zavisiti opstanak svih, spartanski vaspitači behu okrutniji od same prirode. Najbliža savremena analogija bila bi dril u Legiji stranaca ili antiterorističkim jedinicama. Ona svakako nije potpuna: danas se Rambo postaje po sopstvenom izboru, što je povlastica koju spartanski dečaci nisu uživali. Devojčice svakako nisu bile izlagane takvim fizičkim naporima, ali ni one sigurno nisu bile mažene; i za njih je postojao odgovarajuć i program fizičkog vaspitanja. Rezultat: Sparta beše najzdraviji polis u celoj Heladi, država bez invalida.
- 1 Tukidid, I, 102; IV, 3 i dalje. [↩]
- 2 Plutarh, Likurg,13. [↩]
- 3 Plutarh, Likurg, 15. [↩]
- 4 Plutarh, Likurg, 16. [↩]
- 5 Plutarh, Likurg, 9. [↩]
Uzas covece, pravi uzas. Nemas nista za kulturom
pa ako je za platona važna eugenika, znači li to da je i platon preteča fašizma ? ako već insistira na čistoti rase, to bi se moglo zaključiti.
e pisite o atinskom drzavnom uredjenju!!!! ODMAH!!!