Helada i invalidnost
Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo Beograd
Rezime: Šta su Grci, na klasičnom vrhuncu svoje istorije, mislili o invalidnosti i kakav je bio stvarni položaj invalida u njihovim gradovima - državama? I zašto bi to saznanje bilo važno nama, koji smo vremenski toliko udaljeni od doba kada je helenska civiizacija dostigla svoj zenit? Pisac pristupa “problemu invalidnosti” kao nerazdvojnom – mada pomalo zanemarenom – delu ukupne socijalne istorije klasične antike, ne kao posebnom predmetu istorije medicine.
On ukazuje na zbunjujuću složenost klasičnog grčkog sveta, koji se u tom pogledu može porediti sa inače sasvim drugačijim svetom kakav poznajemo, i upozorava da je jednostavnost s kojom nam se taj svet danas pokazuje neposredna posledica činjenice da nam nedostaje toliko suštinski važnih pojedinosti koje obogaćuju i oživljuju našu sliku savremenog sveta. On ispituje dva ekstremna slučaja kad je reč o stavovima i ponašanju prema invalidima – spartanski i atinski. Istovremeno, to su jedine države čije ponašanje prema invalidima osvetljavaju izvesni istorijski izvori. Ističe se da je protivrečan način na koji su Grci doživljavali invalidnost, kao jednu od neprijatnih ali i neizbežnih činjenica ljudskog udesa, ostavio dubok i trajan trag u modernom senzibilitetu.
Ključne reči: invalidnost, Sparta, Atina, Platon.
Invalidnost nikad nije bila u središtu pažnje ljudskih zajednica.
Zato je teško, možda čak i nemoguće, pisati celovitu povest odnosa između sposobnog i nesposobnog dela čovečanstva. Takva bi priča bila lišena onog što čini srž istorijskog pripovedanja – kontinuiranog smenjivanja događaja u prostoru i vremenu; bila bi neizbežno i beznadežno fragmentarna, svedena na niz međusobno nepovezanih podataka, čije bi osmišljavanje zahtevalo više spekulativne imaginacije no što istorija – shvaćena kao traganje za istinom o ljudskoj prošlosti – može da podnese.
Ipak, nije da se baš ništa ne može reći. Ponešto znamo, ili bismo to lako mogli saznati ako se potrudimo da dovedemo u vezu odavno poznate izvore, o kojima je, bar na prvi pogled, već rečeno sve što oni omoguć avaju da se kaže. Napominjem da se u ovom tekstu neću baviti istorijom medicine, naporima da se invalidnost spreči, otkloni, ili ublaži.
Od prvih ljudskih nastojanja da povrate zdravlje bolesnih ili povređenih članova zajednice do savremenih čuda bioinženjeringa, uvek je postojao veći ili manji međuprostor između letalnog ishoda bolesti ili povrede i potpunog ozdravljenja. Ljudi koji se nađu u tom međuprostoru niti umiru, niti se vraćaju svom nekadašnjem načinu života; oni prestaju da budu predmet brige lekara ili njihovih istorijskih ekvivalenata i postaju problem s kojim je suočena cela društvena zajednica. Njihove životne priče izlaze iz relativno skrovitog zaklona istorije medicine, koje posećuju samo posvećeni, na široku, gotovo neomeđenu vetrometinu socijalne istorije, kojom vršlja svakojaki istoričarski, pa i sasvim amaterski bašibozluk. Tu se nalazi još jedan razlog gotovo potpune nevidljivosti invalida u istoriji. U daleko najvećem broju ljudskih zajednica što su ostavile otiske prstiju budućim radoznalcima brigu o invalidima preuzimale su njihove najuže porodice, i same teško raspoznatljive u moru širih, jačih, uticajnijih i upadljivijih društvenih tvorevina.
Kao što količina svetlosti (a time i informacija) koju astronom prima sa nekog nebeskog tela brzo opada s povećanjem udaljenosti tog tela, količina podataka koji stoje na raspolaganju istoričaru opada s porastom vremenske udaljenosti zbivanja od istraživača. Uvek najviše poznajemo sami sebe. Imamo na raspolaganju toliko pojedinosti da od drveć a ne vidimo šumu. No, Tvorac je i ovde bio pakostan: od tako iscrpnog poznavanja samog sebe – uprkos čuvenoj delfijskoj mudrosti – imamo najmanje koristi. Da bismo se sagledali, moramo izići iz sebe, probiti solipsističku ljušturu sopstvenog univerzuma i ogledati se u Drugom.
Što se taj Drugi bude više razlikovao od nas samih, više će svetlosti odraziti obogaćujući našu sopstvenu samospoznaju. Razume se, s daljinom treba biti oprezan; nije se jedan istraživač izgubio po istinskim povesnim bespućima dalekih civilizacija i izgubljenih svetova. Što je nešto dalje od nas, manje ga razumemo; postaje sve veća opasnost da oskudne podatke koje s mukom napabirčimo pogrešno interpretiramo.
Na sredokraći ove trajne nedoumice modernog istorijskog diskursa smestila se antička Grčka, dovoljno daleka da bismo u plavetnilu mora koje ju je stvorilo mogli sagledati celinu sopstvenog mesta u istoriji, a istovremeno dovoljno bliska da bismo bar pokušali razumeti ono što nam govore njeni pesnici i mudraci. No, sem ovih najopštijih uzroka njene privlačnosti, postoje bar još dva razloga koji zadržavaju našu pažnju na njenim uglavnom stenovitim obalama. Kažu da smo njeni potomci, naravno ne izravni; da pripadamo istom genetskom stablu opšteevropske istorije.
Istina, nismo baš najbliži srodnici: između nje i nas leže Rim i srednji vek. Veza sa Grčkom nipošto nije toliko neposredna i samorazumljiva kao što su to želeli klasicisti. Rim jeste bio najsposobniji učenik Helade, jedini koji je – makar silom oružja – stekao status kulturne ravnopravnosti s učiteljima. No, srednji vek je nešto drugo: novi narodi, nov geografski okvir, nove tradicije. Jedinu vezu između antike i srednjovekovlja, ne uzmu li se u obzir političke fantazmagorije carstava na Istoku i Zapadu, predstavlja hrišćanstvo. A stav crkve prema klasičnom kulturnom nasleđu kretao se u rasponu od neprikrivenog neprijateljstva do ambivalentnosti prožete licemerjem. Da bi se antička kultura asimilirala, beše neophodna saglasnost crkve (država se u ta srećna vremena još uvek nije pitala za mišljenje). Da bi se Ciceronove rasprave ili Vergilijeve ekloge – rimska a ne helenska antika – uopšte našle u nastavnom programu manastirskih škola ranog ili zrelog srednjeg veka, morale su biti dovedene u sklad sa jedinim priznatim autoritetom tog doba – Svetim pismom i crkvenim predanjem, protumačene tako da pruže dodatnu potporu moralnim, socijalnim i političkim učenjima crkve, snabdevene beskrajnim komentarima, čija je svrha da ubede čitaoca da pisac kojem crkva nije mogla da ospori veličinu nije mislio ono što je napisao.
Mada su antički autori, bar neki i s bar nekim delima, bili prisutni u milenijumu što razdvaja Atilinu smrt i tursko osvajanje Carigrada, srednji vek nije poznavao antiku; tačnije rečeno, nije ni želeo da je upozna.
Treći i najvažniji uzrok aktuelnosti antičkog, prevashodno helenskog kulturnog nasleđa jeste njegova izrazito ideološka uloga u oblikovanju modernog sveta, koja nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim tokovima. Naime, u borbi za svetovni, laički lik modernog života antika služi kao najbolji istorijski primer, svedočanstvo da su najviša intelektualna, umetnička, čak i moralna dostignuća moguća bez posredovanja hrišćanstva. Samo u tom smislu, a ne kao ishod prirodnog, spontanog istorijskog razvitka, antika predstavlja konstituent modernog sveta. Zato i pitanje kako su se stari Grci odnosili prema onim svojim sunarodnicima koji ne ispunjavahu tadašnje standarde fizičkog i mentalnog zdravlja prelazi okvir uobičajene akademske radoznalosti; ono se tiče savremenosti neizmerno više no što na prvi, drugi ili n-ti pogled izgleda.
Nemoguće je govoriti o jedinstvenom stavu Helena prema invalidnosti, kao što se uostalom ne može izreći formula koja bi sažimala njihove stavove o drugim delovima društvenog kosmosa, ma koliko ona bila uopštena i filozofski sveobuhvatna. Često se podleže iskušenju da se savremenost smatra u principu složenijom od prošlosti. U pitanju je samo optička varka, privid izazvan kumulativnim delovanjem nepoznavanja prošlosti do onih pojedinosti koje bez teškoća uočavamo u sadaš njosti, te samouobraženosti jedne kulture koja preteruje u isticanju sopstvene jedinstvenosti čak i u onim vidovima života u kojima njene pretenzije na originalnost nemaju uporište u činjenicama. Broj polisa – politički samostalnih zajednica unutar helenskog kulturnog kruga tokom klasičnog perioda kojim se bavi ovaj prilog pripada istom redu veličine kao broj članica OUN. Razlike u nivou ekonomske, društvene i kulturne razvijenosti između Atike i Arkadije osnovano se mogu uporediti sa provalijom koja deli Bangladeš od Beneluksa, kako po kompleksnosti uzroka tako i po dramatičnosti posledica. Ideološke suprotnosti između demokratije i oligarhije podsećaju na najmračnije dane hladnoratovske konfrontacije. Istina, nad tadašnjim Grcima nije visio Damoklov mač višestrukog uništenja u nuklearnom ratu, ali je zato žitelj manjeg polisa sasvim opravdano mogao strepeti da njegov grad ne bude sravnjen sa zemljom a on sam prodat u ropstvo. Atina i Sparta, dva polisa čija će “invalidska” politika biti nešto detaljnije razmatrana, u kulturnom pogledu su potpuno različiti svetovi; mogućnosti njihovog međusobnog nerazumevanja bile su – uprkos zajedničkog jezika i panteona – gotovo neograničene. Na pamet mi pada izraz koji se nekad koristio za opis društvene i kulturne stvarnosti u blaženopočivšoj SFRJ, a danas ga pokadš to preuzimaju ideolozi evropskog ujedinjavanja – jedinstvo u razlikama.
Uzas covece, pravi uzas. Nemas nista za kulturom
pa ako je za platona važna eugenika, znači li to da je i platon preteča fašizma ? ako već insistira na čistoti rase, to bi se moglo zaključiti.
e pisite o atinskom drzavnom uredjenju!!!! ODMAH!!!