Žalosni paradoksi
One su označene zaokruživanjem rednog broja kao jedino važne (str. 47 i 54), i ličnih imena ako su u spisku i Srbi. Multietničnost je nesumnjivo važna ali se, sudeći po prevedenim tekstovima, stiče utisak da su sve odluke takve, iako kopije drugih odluka pokazuju da to nije tako niti je bilo logično i moguće.
Čitajući neke komentare, stiče se utisak kao da se ćutke prelazi preko onog što je u tekstu glavno i pažnja usredsređ uje na manje značajno, možda i zbog redosleda u samom dokumentu.
Nije potrebno da se “pojačava” ono što je u dokumentima odmereno i na opšti način rečeno. Nasuprot tome ima sužavanja, opet zbog komentarisanja samo jedne tačke i to manjeg značaja.
Nedovoljna pažnja u komentarisanju teksta dokumenta dovodi do netačnog prikazivanja sadržaja. U pismu predsednika Republike Srpske, od 28. januara 1994. (dokument br. 23), upozorava se na potrebu intenziviranja rada “posebno na predmetima koji se odnose na krivična djela protiv osnova ustavnog uređenja, oružanih snaga, života i tijela, sloboda i prava građana i privrednog kriminala u celini” i pooštravanja kaznene politike (str. 181), a u komentaru se govori o “sprečavanju vršenja ratnih zločina kažnjivih po Ženevskim konvencijama i drugim odredbama međunarodnog ratnog prava.
Naročit naglasak je stavljen na zaštitu života i tela, slobode i prava građana, to jest na sprečavanje i kažnjavanje ratnih zločina” (str. 183). Dok se u Karadžićevom pismu sva dela posmatraju jednako u okviru krivičnog prava dotle se ona u komentaru predstavljaju kao ratni zločini. Ispod nivoa dokumenta je i komentar pisma (treba naredbe) Radovana Karadžića od 1. septembra 1995. (dokument br. 44), u kome se govori o predstavnicima i stalnoj misiji EU (str. 317, 318), dok su u komentaru to “diplomatski predstavnici Evropske unije” i “diplomatska misija” (str. 321). Možda tome doprinose izvesne nepreciznosti u pismu, jer se pominju “ambasador i njegovi saradnici” koji imaju “zaštićeni status diplomata i parlamentaraca” (!) i podseć a na položaj vojvode Putnika u Austrougarskoj u početku njenog rata protiv Srbije.
Nema sumnje da svojom sadržinom ovi dokumenti pokazuju mnogo više od stavova Radovana Karadžića prema kršenju ratnog prava, zbog čega su objavljeni. Oni pružaju velike moguć nosti za analize sa stanovišta teorije ustavnog i međunarodnog prava, iako su očigledno iznuđeni političkom situacijom. Oni su svojevrsno ogledalo položaja u kome se našao deo srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.
Posle viševekovnog ropstva i nekoliko decenija života u svojoj državi, primoran je da stvara novu državu, plaćajući to krvlju i životima u oružanim sukobima, čiju pravnu prirodu mnogi određuju prema posebnim interesima.
Pri tom se mora priznati da to nije jednostavno, kako nekome možda izgleda, jer treba prvo odrediti položaj Bosne i Hercegovine (da li je jugoslovenska republika ili nezavisna država), a zatim prirodu sukoba tri naroda u njoj, sa tri vere, koji stvaraju svoje u najmanju ruku upravne ili paradržavne jedinice.
Od određivanja njihovog položaja zavisi ocena sukoba sa stanovišta međunarodnog prava, koje poznaje samo međunarodne oružane sukobe ili ratove između država (član 2. Ženevskih konvencija od 1949) i oružane sukobe koji “nemaju karakter međunarodnog sukoba” koji mogu da izbiju “na teritoriji” jedne države čiju prirodu ne može da promeni primena međunarodnog humanitarnog prava (čl.
3). Bez obzira kakav bio položaj Bosne i Hercegovine, sukobi u njoj predstavljaju građanski rat, bilo u Jugoslaviji (ako se smatra da je Bosna i Hercegovina njen deo), bilo u Bosni i Hercegovini.
Na prvu mogućnost ukazuje i učešće jedinica JNA, zbog kojeg je Jugoslavija tužena Međunarodnom sudu pravde, a pred Tribunalom se koristi za dokazivanje odgovornosti pojedinih optuženih. Oružani sukob u Bosni i Hercegovini je bio međunarodni samo ako se njene teritorijalne jedinice (naročito Republika Srpska i Federacija BiH) smatraju za države ili ako je Bosna i Hercegovina kao država napadnuta od neke države kojoj su oružane snage Republike Srpske pomagale (kao što je u tužbi Međunarodnom sudu pravde). Ali onda čitava konstrukcija o odgovornosti mora da bude drugačije postavljena.
Objavljeni dokumenti pokazuju da je po spoljašnjim obeležjima Republika Srpska bila država. Stoga se postavlja pitanje ne samo obaveze poštovanja celokupnog međunarodnog ratnog prava (a ne samo dela tog prava obuhvaćenog Ženevskim konvencijama od 1949. i protokolima od 1977), nego i državnosti druge zaraćene strane, koja je inače pretendovala da predstavlja celu Bosnu i Hercegovinu, u čemu je, nažalost, naišla na podršku međunarodne zajednice. U Republici Srpskoj je to rešeno jednostavno Naredbom predsednika republike (a treba predsednika Predsedništva) od 13.
juna 1992. (dokument br. 2, str. 25, 26) i Uputstvom ministra odbrane o postupanju sa “zarobljenim licima” od istoga dana, sa obrascima po članu 70.
Konvencije o položaju ratnih zarobljenika (str. 28-29). Sasvim je drugo pitanje koliko je poštovanje tih pravila bilo moguće. Pre bi se reklo da mnogi dokumenti govore o haosu i nemoći da se sve drži pod kontrolom kao u dobro organizovanoj državi. Kakva je to država u kojoj šef države mora da izdaje naređenje (ne naredbu kao normativni akt) da se puste zarobljena lica i da se vrate oduzeta vozila? Objavljeni dokumenti na svoj način obelodanjuju i, donekle, objašnjavaju ono što se zbivalo u Bosni i Hercegovini.
Oni pokazuju ne samo pravnu tehniku i jezik dokumenata (od ijekavice preko mešavine do ekavice), već i evoluciju institucija (predsednik Predsedniš tva kao nasleđe naše državnopravne prošlosti i predsednik republike, Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i Službeni glasnik Republike Srpske). Sve to u jeku krvavog međuetničkog sukoba i prividnog mira. Kako drugačije protumačiti odluku o proglašenju ratnog stanja u opštini Srebrenica-Skelani, od 14. jula 1995. (dokument br. 40), kojom prestaje da važi prethodno doneta odluka o proglašenju neposredne ratne opasnosti (str. 293)? “Neposredna ratna opasnost” i “ratno stanje” usred rata koji godinama traje i u kome se od 1992. primenjuju pravila međunarodnog ratnog prava. Jasno je da se “ratno stanje” moralo proglasiti da bi se mogle primeniti posebne mere. To su žalosni paradoksi koji su nametali odstupanja od pravne logike u normalnim prilikama. Imajući u vidu konkretan slučaj, možemo samo da žalimo što, makar kao prilog ili dodatak, nije objavljena naredba od 1. aprila 1996, koja se pominje u komentaru (str. 296).
Izuzetno izlaženje iz zadanog vremenskog okvira opravdava svrha objavljivanja ovog zbornika, jer se neposredno odnosi na komandnu odgovornost za jednu od najtežih optužbi pred Haškim tribunalom.