Žalosni paradoksi
Momir Milojević
Višemilenijumska istorija je oduvek poznavala heroje i “jeretike”, otpadnike od “prave” vere, politike ili ideologije koji su proglašavani otpadnicima od društva. Njih je bilo i u našoj istoriji i pre i posle Vuka Branković a, a ima ih i danas, makar u književnosti.
To možda najlepše kaže pisac Dobrica Ćosić: “Koliko znam ni u jednom verskom ratu, revoluciji i inkviziciji nije bilo toliko značajnih jeretika i otpadnika kakvi su ovi boljševički – Trocki, Buharin, Zinovjev, Kamenjev, Rikov, Tuhačevski, Bliher i njihovi drugovi.
Šta je onda s tom ideologijom i tim društvom ako su ih toliki i takvi ljudi izdali?” Na to “narod” reaguje na način koji mu je svojstven: “Trockistič ki gade! Špijunčino! Izdajico! Čiju istinu ti braniš?” U tom reagovanju “mase” mešaju se političko opredeljenje i kriminal, Ivan Katić je metafora istovremeno političkog heroja i grešnika, zavisno od toga ko ga posmatra.
Kao nekada Katilina, Džon Viklif, Jan Hus, Nikola Kopernik, Galileo Galilej, Đordano Bruno, Tomas Mor… Neki su proterivani, neki živi spaljivani, a nekima je telo izvađeno i spaljeno kao Svetom Savi.
Nisu nimalo slučajno inkvizitori svojim žrtvama pripisivali najveća zlodela, jer su samo tako mogli da opravdaju svoje postupke pred uglavnom nepismenom masom, koja se nije razumela u filozofiju i teologiju niti je bila sposobna za dublje razmišljanje. U naše žalosno vreme počinioci najvećih zločina imaju moć da svoja dela pripiš u drugima, koristeći staru istinu da pobednici pišu istoriju i potomstvu ostavljaju zapise koji im odgovaraju. Zato je vredan hvale svaki napor fizički “malih” i slabih da makar pokušaju da se tome suprotstave svojom istinom. U toj meri može da bude koristan rad i Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, kao i svih sličnih odbora čije članove ne poznajemo ali čije napore cenimo bez obzira da li se slažemo s njihovim stavovima i zaključcima.
Pomenuti odbor je nedavno objavio zbirku od 50 dokumenata koji se odnose na vreme od 12. maja 1992, kada je Radovan Karadžić izabran za predsednika Predsedništva Srpske Republike, do 25. novembra 1995, kada su prestali oružani sukobi u Bosni i Hercegovini. Prema rečima Koste Čavoš kog u Predgovoru, ovim zbornikom počinje izdavanje manje poznatih radova i priloga Radovana Karadžića i radova o njemu. Razlozi da se počne sa zbirkom ratnih naredaba su razumljivi, pa je suvišno pominjati, a kamoli govoriti o viteštvu i nastojanjima Karadž ića da u teškom vremenu deluje na najbolji mogući način. O tome treba da govore dokumenti, a stereotipni sudovi unapred mogu samo da umanje njihovu uverljivost. Međutim, korisno je ukazivanje na izvesne izmene u optužnici, iako je opšti stav tužilaštva ostao nepromenjen u pogledu želje da se dokaže krivica Radovana Karadžića, bez obzira da li se zasniva na neposrednoj (za podsticanje) ili komandnoj odgovornosti (za nesprečavanje krivičnih dela ili nekažnjavanje njihovih učinilaca).
Kada nema dokaza za krivicu ni po jednom osnovu vrši se pritisak da optuženi prizna bar nešto, a ostalo mu se “oprašta”, iako su sve tačke optužnice manje-više slične ili iste (na primer u slučaju Biljane Plavšić i drugih).
U vezi s tim se s pravom ukazuje na smanjene mogućnosti delovanja komandanta u sistemu podele vlasti, a pored toga u ratnom stanju važe drugač ija pravila za rad svih organa. Otuda bi možda mišljenje Koste Čavoškog da je Radovan Karadžić morao više puta neposredno da interveniše, kad god bi saznao za neki postupak koji bi mogao da bude protumačen kao protivan pravilima ratnog prava, moralo da bude dopunjeno bar činjenicama da u građanskom ratu, u drugačijim odnosima snaga, važe i neka posebna pravila i da pored toga nije moguće u jednim rukama držati sve komandne poluge. Bar mi u Jugoslaviji to dobro znamo iz našeg iskustva 1941-1945.
Osim toga, intervencije Radovana Karadž ića se pre mogu objasniti humanitarnim pobudama nego željom da se poštuju sva pravila međunarodnog prava za koje on nije stručnjak. On se našao u političkom vrtlogu i delovao je kako je najbolje znao i umeo. U svakom slučaju, ovaj zbornik pokazuje Radovana Karadžića kao ličnost, a da li je i koliko grešio tek treba da se nepristrasno ispita.
Zbirka sadrži Zapisnik sa prve sednice Predsedništva Srpske Republike Bosne i Hercegovine i dokumente s različitim nazivima od kojih je neke očigledno dao Uređivački odbor (naročito “pismo” ili “dopis”). S obzirom na to dobro je što su objavljeni pod zajedničkim nazivom “Ratne naredbe”, iako svi nisu naredbe u pravnom smislu. Naročitu vrednost im daje to što su u pitanju fotokopije originalnih dokumenata, ali je šteta što nije naveden izvor, jer je samo manji broj dokumenata objavljen u Službenom glasniku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, odnosno Službenom glasniku Republike Srpske. Neki dokumenti su, svakako s razlogom, izdati i na engleskom jeziku, a kada to nisu, objavljeni su u prevodu (najčešće). Međutim, naši prevodioci se u tom odgovornom poslu nisu proslavili tačnošću koja je potrebna bar kad su u pitanju akti najviših državnika. Na neujednačenu terminologiju redaktora (“akt”, “pismo”, “dopis”, “raspis”) nadovezalo se nedosledno prevođenje (“letter”, “writ”). Ponekad se netačno označavaju nazivi pored rednog broja dokumenta na našem i engleskom jeziku, a u tekstu dokumenta i prevoda piše drugo (npr. dokument br. 30), ponekad je u pitanju samo netačan prevod (npr. u dokumentu br. 31 “uputstvo” je prevedeno sa “direction”, a u tekstu dokumenta ispravno “instruction”, dok je u prevodu komentara “direction”), a ponekad su pogrešno prevedeni i naziv dokumenta i prevod (npr.
dokument br. 44 nosi naziv “dopis”, prevod “writ”, a u tekstu je “naređenje”, odnosno “order”). To je verovatno učinjeno u brzini. Skloni smo da time objasnimo ne uvek dobar redosled dokumenata, koji su opravdano hronološ ki navedeni. Svačiju pažnju mora da privuče svojeručna beleška na dnu kopije pisma koje je, 14. oktobra 1995, vojni posmatrač uputio potpredsedniku Nikoli Koljeviću sa sadržinom naredbe koju će predsednik izdati dva dana kasnije (str. 338). To je dodatni razlog da ova beleška bude objavljena takođe hronološki, jer prethodi naredbi.
Našim čitaocima mogu da budu zanimljivi (nepotpisani) komentari. Neki su suvišni jer je tekst dokumenta toliko jasan da ne zahteva nikakvo objaš njenje ili tumačenje. Međutim, neki komentari ne sadrže potpuna objašnjenja.
Tako se, na primer, ne zna zašto su na engleski prevedene samo odluke o postavljenjima sudija i tužilaca iz redova muslimana i Hrvata (str. 65).