Zabrana knjige
Notorno, jugoslovenski radnici u inostranstvu listom upotrebljavaju ovaj izraz za Jugoslaviju. To se najbolje može videti iz jedne reportaže koju je 2 dana pre rasprave pod naslovom PET DEVOJAKA IZ MALE JUGE objavila “Ilustrovana politika”. (“Ilustrovana politika” br. 738 od 26.XII 1972, str. 50 i 51).
Iz ove reportaže vidi se, čak, da se ovaj izraz koristi upravo u kontekstu izražavanja nostalgije.
Ili drugi primer, glavni junak psuje “gangstersku Ameriku” i svaku drugu pokvarenu državu “pa makar to bila moja rođena Jugoslavija”. Kada bi bila pokvarena! A mi vidimo kroz celu knjigu da glavni junak stavlja tu Jugoslaviju iznad Amerike, koja mu nudi više novca (iako je to za njega najvažnije), da je “ipak voli”, da je naziva “moja rođena”. Očigledno je da iskaz “pa makar to bila moja rođena Jugoslavija” ima isključivo za cilj da podvuč e moralnu indignaciju nad ubistvom Martina Lutera Kinga. (Na isti način, na koji se kaže npr. “udario bih ga pa makar to bilo moje rođeno dete”.) Ili treći primer, prvostepeni sud inkriminiše iskaz glavnog junaka u kome ovaj kaže: “pa ipak volim je (Jugoslaviju), majke joj ga…” Psovka koja je ovde upotrebljena mora se posmatrati s obzirom na jezik sredine kojoj ličnost pripada. Ova psovka izražava nežnost, a možda i otpor glavnog junaka prema toj nežnosti, koju oseća uprkos svom cinizmu, nežnost kojoj ne može da se odupre, jer je jača od njega. Veštak u svom nalazu na glavnom pretresu naziva ovo mesto dirljivim! Ono to i jeste. Glavni junak nije toliko ciničan koliko bi želeo da bude.
V. Posebno izdavači ističu da je prvostepeni sud propustio da uoči da glavni junak o Jugoslaviji ne govori nikada kao o političko-administrativnom ili etničkom entitetu.
Dakle, njegovi iskazi ne mogu ni biti uvredljivi za NARODE Jugoslavije.
Za glavnog junaka Jugoslavija je onaj uzan krug ljudi koji ga je okruživao.
Njega je “nagrdila” Jugoslavija tako što mu je izrekla zabranu igranja od godinu i po dana! Jasno je da to nije učinila Jugoslavija, a još manje NAROD, već određeni fudbalski forumi.
Dalje, ta zabrana je izrečena u cilju saniranja nezdravih prilika u fudbalu, koje su i predmet kritike same knjige kao celine. Tu meru knjiga ne kritikuje, ona se ne saglašava sa ocenom junaka da je uopšte “nagrđen” tom zabranom nad kojom on jadikuje.
Prema tome, ogorčenost koju junak oseća prema tim forumima (“Jugoslavija me je nagrdila”) knjiga ne odobrava.
Sve ovo prvostepeni sud propušta da ceni, jer je za trenutak odstupio od svoga ispravnog metodološkog postupka.
VI. Svakako da je formalno-pravno prvostepeni sud ispravno postupio kada je ocenio da je veštak prekoračio svoje kompetencije izražavajući sud o tome da se inkriminisanim izrazima ne vređa čast naših naroda.
Tačno je da veštak za to nije imenovan i da se o tome nije mogao ni izjaš njavati, niti je sud takva izjašnjavanja morao posebno ceniti.
Međutim, ugled, ozbiljnost i savesnost sa kojom je veštak nastupio govore protiv ovakvog formalističkog pristupa.
Kako je, naime, moguće da veštak, makar kao običan čitalac nije uočio ono što uočava sud? Zar je moguće da tako kvalifikovan čitalac ne uoči da se knjigom vređa čast naših naroda i da inkriminisana mesta naziva dirljivim? Ovo tim pre kada se radi o čitaocu koji je etičar, a čast je prevashodno etička kategorija! Konačno, možda najviše sumnje na pravilnost odluka prvostepenog suda baca činjenica da je jugoslovenska javnost (koju Zakon o štampi u stvari štiti) oduševljeno prihvatila knjigu! O romanu su pisali najugledniji i najpoznatiji jugoslovenski književni kritičari u najuglednijim jugoslovenskim listovima i časopisima: “Politika” (Predrag Palavestra), “Borba” (Ljubiša Jeremić), “Vjesnik” (Savo Dautović), “NIN” (Dušan Puvačić), “Književna reč” (Blagoje Jastrebić), “Književne novine” (Čedomir Mirković), zagrebački “Telegram” (Risto Trifković), “Savremenik” (Ivan Šop i Pavle Zorić), “Izraz” (Božidar Zečević), “Večernje novosti” (Mirjana Vlajčić), “Ekspres politika” (Milosav Mirković), “Mladost” (Anastas Nešić), “Ilustrovana politika” (Predrag Protić), “Novosti” (Milan Vlajčić) itd., itd.
Svi ovi ugledni kritičari, redakcije i glavni urednici preporučivali su svojim čitaocima ovu knjigu kojom se po nalaženju suda vređa čast naših naroda! Knjiga je nedeljama bila prva na listi bestselera! Celokupna jugoslovenska javnost pozdravila je knjigu onako kako to odavno nije učinjeno ni sa jednim drugim delom. U toku su pripreme za pozorišnu adaptaciju i ekranizaciju romana od strane “Ateljea 212” i “Dunav filma”!? Zar je moguće poverovati da se celokupna jugoslovenska javnost tako katastrofalno prevarila u jednoj tako jednostavnoj činjenici kao što je ocena: da li to delo vređa čast naših naroda!? Zar je moguće da bi celokupna jugoslovenska javnost, bez ijednog usamljenog glasa, obasula pohvalama knjigu kojom se vrši krivično delo iz čl. 174 KZ? Mnogo je lakše poverovati da je pogrešio prvostepeni sud.
4. januar 1972. godine SLOBODAN MAŠIĆ u Beogradu IVAN IVANOVIĆ Srđa M. Popović